Suzana Mančić: Ne plašim se starenja, ali me je strah od samoće

Njeno ime implicira nenadanu sreću, njena energija je nemerljiva, a duh otporan na lomove. Suzana Mančić gazi šestu deceniju i ne miri se sa stereotipima. Kao svojevrstan kritičar novog vremena, za sve iole loše tekovine nalazi logična opravdanja. Nekadašnja zvezda auditorijuma, koji je brojao preko dvadeset miliona gledalaca, surovo je realna, ali istovremeno i nadahnuta vrcavim optimizmom koji deluje kao da ga je nemoguće slomiti. Voljena i uvek doterana. Majka koja je kćerke naučila najtežem – da budu uljudne i u vremenu kada većina to nije.

Šta vas posle svih ovih godina i dalje motiviše da se bavite javnim poslom?
– Strah od starenja. Nekoliko puta bila sam spremna da pokupim papire i odem da se penzionišem, ali je svaki put nešto iskrslo. Prvo “Bingo”, pa “Stotka”. Ako ništa drugo, pokazala sam da još nisam za bacanje, da se još dobro slikam, da znam svoj posao. Ko zna šta će mi naredni dan doneti.

Koji biste trenutak u karijeri izdvojili kao poseban?
– Iako nemam status umetnika, i nisam ga nikada tražila, nastupala sam za tri predsednika, Tita, Miloševića i Tadića, snimala sam za sve televizijske centre nekadašnje Jugoslavije, imam više od deset ploča, jedan CD, igrala sam u četiri filma i dve serije, od kojih mi je “Selo gori, a baba se češlja” poput cveta na reveru. Napisala sam i dve knjige. Priznaćete, malo ko se može pohvati ovakvom profesionalnom biografijom. Povrh svega toga, završila sam Pravni fakultet, rodila dvoje dece, udala se. Ponekad imam utisak kao da sam živela devet života.

Mislite li da je ljubav u 21. veku izgubila svoju suštinu?
– Ljubav nikada neće izgubiti suštinu, ali smo došli u situaciju da se ljudi plaše ljubavi, da muškarci beže od obaveza, da idu iz braka u brak, seju decu, i sve to pod izgovorom kako su se, bože moj, zaljubili. U svemu smo spustili standarde, pa i u ljubavi. Ona nije samo seks, izlaženje, provod. Ljubav nije “dobro se uvaliti”. Osamdesetih su devojke bile damice, a muškarci vitezovi. Materijalno nije bilo presudno, jer smo svi dobro živeli. Nismo konzumirali priručnike “Kako se udati za milionera”. Da se razumemo, milionera je jako malo i svi su zauzeti. Gledaj da nađeš srodnu dušu, nekoga sa kim možeš da živiš, da se smeješ, nekoga ko će ti pre svega biti prijatelj, ko te neće ostaviti na cedilu. Devojke su bile operisane od statusnog. To nas jednostavno nije zanimalo. Gledale smo koji je frajer zgodan, koji ima dobre fore i, naravno, ako još ima „spačeka“, bio je car. Mediji neprestano promovišu sliku nerealnog života: avioni, kamioni, milioni, višestruki orgazmi. Ako mlad čovek zaista očekuje tako nešto, biće duboko nesrećan. Teško je doći i do jednog orgazma, a kamoli do više. To prosto ne postoji. Mladi i zdravi ljudi vuku kutije cijalisa i vijagre po džepovima. Napravi grešku, budi čovek. Omani, nije to ništa strašno. U moje vreme imali smo pravo da budemo individue. Jedna je imala velike grudi, druga je imala male, jedna je imala guzu, druga nije. Nekada su se devojke stidele što imaju crnačka usta, dok nam ih danas nude na tanjiru. Odlazak kod estetskog hirurga postao je kao odlazak kod zubara. Ja na svet gledam drugim očima. Svojim kćerkama govorim da se ne plaše ljubavi, da se ne plaše da budu povređene i ostavljene. Sve je to život, na taj način sazrevaš, postaješ jači, učiš kako da se ponašaš prema muškarcu, kako da se postaviš, kako da ga proceniš. Ako bežiš od iskustva, nikada ga nećeš ni imati. Ako nisi zaplakao, nisi ni živeo.

U novembru ćete napuniti pedeset osam godina. Plašite li se starenja?
– Volela bih da živim sto godina, da gledam kako se svet menja, da budem uz svoju decu, unuke, jednog dana i praunuke. Ne plašim se starenja, ali se plašim samoće. Generacija ti se osipa i na kraju ostaješ sam. Već imam dovoljno godina da sam na onaj svet ispratila i svoje roditelje i njihove prijatelje, bila sam svedok kako su neke svetske dame, žene od poštovanja, usled teških bolesti, doživele strašan kraj. Zato više ne razmišljam o estetskim zahvatima. Čuvam se za neku anesteziju koja će mi za desetak godina možda biti potrebna. Osim toga, uvek postoji rizik da će vam se lice malo promeniti. A ja mnogo volim svoje i smatram ga zaštitnim znakom.

Ostatak intervjua u kom, između ostalog možete saznati i šta Suzana kaže o svom emotivnom životu, planovima, o čemu piše u novoj knjizi, te i o kućnom video snimku koje je procureo u javnost i kako se sa time nosila, možete pogledati OVDE. 

Intervju: Nikola Golubović, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content