Anđelka Prpić – Moje putovanje na Mauricijus

Glumica je iskoristila kratki predah od posla, pa je sa suprugom Dariom i sinom Jakšom desetak dana uživala na ostrvu koje je, po rečima Marka Tvena, Bog prvo stvorio, a onda po tom modelu i raj. Ovo je priča Anđelke Prpić o Mauricijusu, koju je objavila u magazinu GLORIJA.

Izgleda da zaista postoji kosmička pravda, jer kad mi je nakon naporne radne godine usledio poziv od “Turkish Airlinesa” za putovanje iz snova – na Mauricijus, pomislila sam kako je to poklon koji se ne odbija.

A ja sam od onih koji bi uz čuvenu Merilinkinu rečenicu da su dijamanti ženini najbolji prijatelji uvek dodala – i putovanja. Išla sam sa ekipom predstavnika medijskih kuća iz Srbije, a sa mnom su bili i suprug Dario i sin Jakša, koji iako ima samo četiri godine, voli i rado putuje sa nama.

BIZNIS KLASA

Spadam u onu grupu ljudi koji se pre nego što otputuju negde dobro raspitaju o zemlji u koju idu – istražujem detaljno o njoj na internetu i anketiram sve prijatelje koji su je posetili. Ovog puta nije bilo tako, trebalo je samo da se spakujem, a pripreme su umesto mene obavili ljudi iz agencije.

Napravili su nam plan puta i obilaska čitavog ostrva. Iz Beograda smo prvo leteli za Istanbul, gde smo nekoliko sati proveli u čuvenom biznis laundžu avio-prevoznika na aerodromu “Ataturk”. Njega ne možete ni da obiđete za ceo dan, a kamoli da uživate u svemu što nudi. Umesto da idemo u restoran ili šoping, odlučili smo da se posvetimo dečjim radostima – mini-golfu, zabavi u igraonici i vožnji automobilčića na struju.

A onda je usledila “slatka muka” – deset sati leta do Mauricijusa u biznis klasi. Poznato je da se čovek lako adaptira na dobre uslove, i još brže na njih navikne. Onih nekoliko kilograma viška sa kojima smo se vratili sa putovanja, i koje i dan-danas skidamo, počeli smo da dobijamo još u avionu. Non-stop su nas nudili hranom i pićem, a kuvar je na licu mesta spremao vrhunske specijalitete kao da kuva u luksuznom restoranu a ne u avionu.

BOJE KAO NA INSTAGRAMU

Čim sam, još iz aviona, ugledala ostrvo – znala sam da će mi se dopasti. Da bi ga opisali u nekoliko rečenica, ljudi se najčešće posluže citatom Marka Tvena i kažu kako je Bog prvo stvorio Mauricijus, pa tek onda po ugledu na njega raj.

Složila bih se sa tim i dodala da je pisac sigurno imao u vidu i tamošnje stanovništvo, koje je divno. Prvi kontakt sa nekim lokalcem imali smo još na aerodromu. Sačekao nas je vozač koji je ujedno bio i naš vodič svih devet dana boravka tamo. Sporazumevali smo se na engleskom, ali zanimljivo je da većina žitelja ove ostrvske države ubrzo po rođenju progovori tri jezika – kreolski, francuski i engleski.

Još u vožnji do hotela shvatila sam koliko je Mauricijus lep. Rastinje je nestvarno, a boje su toliko izražene da je sve vreme izgledalo kao da se nalazimo u najdivnijoj slici na instagramu, prepunoj filtera za ulepšavanje. A moj strah da uz svu tu egzotiku idu i drugari gmizavci, dlakavi paukovi i slično, ispostavio se kao neopravdan.

Na sreću, priroda je pitoma i mirna, kao i hotel u kome smo odseli, za koji odgovorno tvrdim da leči svaki umor i stres. Kad smo pristigli do hotelskog kompleksa, već na recepciji sam shvatila koliko je to mesto čarobno i mislila da mi predstoji odmor u pravom smilsu te reči. Najglasnija stvar koju ste mogli čuti bio je huk okeana i ponekad zalutali vetar u palminom lišću. Moje planove je pokvario tempo putovanja koji nije bio nimalo naivan.

POGREŠNA PROCENA

Očekujući da ću po ceo dan da se izležavam, kupam u Indijskom okeanu i pijuckam koktele na nekoj od predivnih plaža sa belim peskom, opremila sam se čak i knjigama. Mislila sam da je Mauricijus samo ono što prvo zamislite kad se pomene ova zemlja: zelenkastoplava voda, sitan beli pesak i koralni sprudovi. Ali prevarila sam se.

Pored svega toga, tu je i pregršt kulturno-istorijskih znamenitosti koje nije bilo moguće obići za malo više od nedelju dana.

PALMINA SRŽ

Jedno od prvih mesta koje smo posetili bila je fabrika čaja, gde ne samo da smo imali priliku da vidimo plantaže i ceo proces proizvodnje, sve do pakovanja, već i da u obližnjem restoranu sa neverovatnim pogledom degustiramo oko dvadeset različitih vrsta ovog napitka. Nakon toga usledila je poseta muzeju šećera koji se zove L’aventure du sucre.

Tu smo se upoznali sa obradom šećerne trske, koja se uzgaja na devedeset odsto kultivisanog zemljišta Mauricijusa i predstavlja veliki izvozni kapital. Odatle nismo otišli bogatiji samo saznanjima o proizvodnji, nego i sa po nekoliko kilograma melase, maskovada, smeđeg i tamnog šećera.

Slično smo se proveli i u destileriji ruma, njhovog nacionalnog pića koje, osim što piju, stavljaju i u razna jela. Pomislila sam da je i to jedan od razloga što je stanovništvo uvek veselo i nasmejano.

Ručali smo u prelepom zdanju Rhumerie de Chamarel, gde smo i prvi put probali jedan od njihovih specijaliteta – predjelo od palmine srži. Kuvari su nam zadavali mnogo muka. Njihova hrana je i inače predivna, ali su se oni dodatno potrudili da nas ugoste. Najčešće smo jeli svežu ribu, uglavnom sabljarku, a večerali nešto iz kineske, indijske ili afričke kuhinje.

Jela su za nijansu začinjenija od naših, a vina su odlična. O najrazličitijim vrstama voća izlišno je da govorim – pa oni poznaju oko pedeset vrsta manga! Svi su neusiljeno ljubazni, a neretko bih se i postidela poredeći svoje sa njihovim gostoprimstvom kao i neumornim osmesima.

ZEMLJA SEDAM BOJA

Gde god da smo išli dočekivali su nas prelepi vidikovci. Jednog dana smo se odvezli do rajskog ostrva na roštilj, drugog obilazili čuda prirode poput “Zemlje sedam boja”, trećeg bili na safariju – vozili se kvadovima i imali priliku da izbliza vidimo divokoze, zebre, ogromne kornjače i nojeve. Hranili smo žirafe u zoološkom vrtu, a uz pratnju vodiča i šetali sa lavovima.

Uživala sam u svemu tome, ali čini mi se da je moj Jakša uživao još više. Obožavao je trenutke koje smo uspeli da ukrademo i odemo na kupanje u uvek toploj vodi, a pravili smo i kule od najfinijeg peska. A to što je video kako na jednom mestu funkcionišu različite kulture sigurna sam da će značajno uticati na njegovo odrastanje.

Sa putovanja smo se vratili sa Dodoom, igračkom izumrle ptice koja je najpoznatiji simbol Mauricijusa. Ona je svuda išla sa nama, a ni danas se Jakša od nje ne odvaja.

Prilikom vožnje brodićem u susret zalasku sunca potpuno neplanirano smo naišli na jato delfina. Nije mogao da sakrije uzbuđenje kad ih je video, a danas zajedno uživamo u prelepim fotografijama koje smo tad napravili, kao i u Dariovim snimcima sa dna okeana.

Kako je ronjenje njegova velika ljubav, iako to nije bilo po planu, organizovao je ronjenje i uživao za svoju dušu. Drago mi je da mu se isplatilo što je na daleki put nosio tešku ronilačku opremu.
Inače, na Mauricijusu nema ajkula jer se oko ostrva celom dužinom nalaze koralni sprudovi, pa im je teško da priđu, ali zato je moguće videti kitove, što nama nije pošlo za rukom.

KINESKA ČETVRT

Ostrvo je potčinjavano od strane raznih kolonizatora, svi oni su na njemu ostavili nešto od svoje kulture, a meni su se najviše dopale kolonijalne kuće poput Chateau de Labourdonnais, kao i botanička bašta Pamplemousses, sagrađena u 18. veku.

Impresionirali su me ogromni lokvanji i lotosi, a Budino drvo mi je poslužilo kao odlično mesto za slikanje.

Boravak na Mauricijusu ne bi bio potpun da nismo obišli Port Luis. Ovaj univerzitetski grad je prava multinacionalna prestonica gde nije samo izmešan narod, već zajedno stoje i novi, urbani tržni centri i stare katoličke crkve, džamije i hinduistički hramovi, koji su toliko šareni da izgledaju kao neke disko-kuće, a ne mesta gde se ljudi mole. Zanimljivo je videti na koje sve načine prikazuju njihovo božanstvo Šivu, kao i ogromne spomenike koje mu grade u čast.

Oduševila sam se njihovim raznobojnim, veselim autobusima i gužvom na ulicama. A ako zađete malo dalje, izvan ulickanog strogog centra, primetićete da i nije sve tako čisto. Čuvenu uličnu hranu probali smo prilikom posete Kineskoj četvrti na jednom od brojnih pokretnih kioska. Ona je uglavnom pržena, a sokovi naravno okrepljujući, ceđeni odmah tu, na licu mesta.

IDEALNI MEDENI MESEC

Ovo je bilo drugačije putovanje od onih kakva suprug i ja organizujemo, a koja se najčešće svode na obilaske zanimljivih gradova. Iako bih volela da smo ostali duže, drago mi je da sam na Mauricijus išla organizovano.

Ovo ostrvo je idealna destinacija u svakom slučaju, i ako putujete sa društvom, sa porodicom ili u paru. Nije čudo ni što mnogi odlučuju da se na njemu venčaju, ili da tu dođu na medeni mesec. Ako ste avanturista, istraživač i prija vam da putujete solo, i tad je ovo mesto savršeno za vas, jer zaista pruža raznovrsnu ponudu.

Znam da ću mu se barem još jednom vratiti, ali sledećeg puta ću ostati malo duže i sigurno se ponašati potpuno hedonistički u nekom od najboljih hotela na svetu.