Bogdan Diklić: Dolazi smak sveta
Bogdan Diklić se i na ovogodišnjim Filmskim susretima u Nišu okitio priznanjem – poveljom za izuzetnu mušku ulogu u ostvarenju Danila Šerbedžije "70 i dva dana". Skromno je prihvatio nagradu, ne veličajući svoj umetnički domet. "Došlo je vreme koje je pogubno po svaku umetnost, po ljudski duh. Ljudi su naučili kako da zarade pare, kako da se laže, kako da se neko prevari, kako da se učmalo tavori u nekom bezduhovnom prostoru, da se automatski postoji… Ne bih želeo da o meni steknete pogrešno mišljenje što ovako govorim, ali mi nemamo kud, apokalipsa se bliži, ali mora da se desi. Bez duhovnog u čovečanstvu ne može da postoji ništa. Ja ćutim za novine, ovo mi je prvi put posle mnogo godina da ovako pričam, jer nemam ništa pametno ni spasonosno da kažem. Ja konstatujem to iako se toga plašim, ne za sebe, nego za decu, i za tuđu i za svoje dete. Ona, nažalost, ne rastu u duhu u kome smo mi rasli, već u tehnicističkoj eri. Deca trče kući da bi sela za kompjuter, a mi smo bežali od kuće da bismo igrali basket, fudbal ili da bismo se igrali kauboja i Indijanaca", kaže Diklić za "Press". Na pitanje ko je kriv za to, glumac odgovara: "Čovek je kriv jer prihvata svaki mamac. Čovek mi liči na onog zeku kog mame šargarepom, koja je privezana za štap. Tako on trči za šargarepom, a ona mu uvek izmiče, i šta će se desiti? Pa, lipsaće, a neće doći do šargarepe. Eto, to se dešava i sa ljudima. Stvarno ne prorokujem, ali ne mora se biti naročito pametan da se to shvati. Eto, i štampa, i drugi mediji, sve je to u službi nekog zla koje je čovek sam stvorio, a ime tog zla je uglavnom novac. A novac je samoobmana svakog od nas. Svi se trudimo da krojimo naš život, a krojimo ga, nažalost, na jedan sasvim pogrešan način." Šta je njemu najvažnije u životu? "Ja ću to ovako reći, aludirajući na jednu situaciju koju sam imao pre godinu dana – deca i zdravlje. O tome više ne bih", rekao je Bogdan.. A o tome šta mu najviše smeta, kaže: "Pa, eto to što se na televiziji pojavljuju neke kurte i murte. Ne kažem da i ja na neki način ne spadam u te kurte i murte, ali ja bar imam svest o tome i klonim se tih emisija u kojima se pojavljuju neki voditelji, za koje smatram da treba da idu u kafić, pa da tamo tako razgovaraju. Nema potrebe da ih gledaju stotine hiljada ljudi. Prostakluk je zavladao na sve strane. Tim ljudima poručujem da gledaju emisiju ‘Trezor’ na RTS-u, pa da vide kako su se nekada njihove kolege ophodile prema gostima. Oni kvare jezik, a jezik je ozvučena misao. To mi smeta, ta prljavština u svakom smislu, ona koja me presreće i kad šetam kroz Beograd. Verujte mi da ponekad skupljam kese koje se vuku ulicama. Ne okrivljujem i ne sudim nikome, samo govorim o onome što primećujem." A ima li nade za ljude? "Naravno da ima. Nekada čovek mora da prođe kroz velike strahote i patnje, i to nepotrebno, da bi mu neke stvari doprle do srca i mozga. Nade ima, ali mi to plaćamo skupo i nismo ni svesni toga. Plaćamo našom decom, i to je strašno. To je planetarna pojava, čovečanstvo će stradati, možda mi to ne doživimo, ali stradaćemo. Ne mogu da budem veseo na tuđ račun. Ovde su sinonim za zabavu bahatost i orgijanje. Ovo ne mogu da nazovem muzikom, suština je da to bude što psihodeličnije i što glasnije. Onda se pitam zašto ja da svojom tugom plaćam tuđu radost?! Ja nisam neveseo čovek, daleko od toga, ali sam obazriv prema onome što mi radimo svi zajedno, i ka čemu, nažalost, neminovno idemo", kaže glumac. Kada se osvrne iza sebe, da li kaže: "Bogdane, uradio si pravu stvar"? "Pa ne, to bi bilo kao da sam sebe tapšem po ramenu, a to je neizvodljivo. Čovek evoluira, duhovno i duševno, stremi napred. Šta me vuče napred? Od instinkta do različitih stvari, ali to neminovno zadire u intimu, a o tome ne želim da govorim. Ne želim da se razmećem nekim stvarima, da li sam, šta sam i kako sam. Jednostavno, ne mogu da idem dalje od ovoga ni u razgovoru za novine", rekao je Bogdan Diklić.
Izvor: „Press“
Foto: „Press“
