Igor Jurić poručuje: Deca su naše najveće blago i treba da ih čuvamo, jer ulicama hodaju zli ljudi!

Igor Jurić, Tijanin otac, poručio je da su deca naše najveće blago i da ne smemo zaboraviti da treba da ih čuvamo.

– Ja sam svoje izgubio i nadam se najstrožoj kazni za Tijaninog ubicu, pa zato svi vi, komšije, prijatelji, čuvajte svoju decu, čuvajte ih jer, hteli mi to priznati ili ne, našim ulicama šetaju ljudi koji su zli, koji su spremni na najgora moguća dela, što je moja Tijana osetila na svojoj koži. Moj će život biti misija da se borim da se takve stvari nikad nikome ne dese jer znam kroz šta sam prošao! Znam da ću u toj svojoj misiji imati podršku mog anđela, koji nas sada sve posmatra odozgo. Neka nas Bog čuva – zaljučuje Igor Jurić.

Juče, gotovo pred samo veče, kad su grobari lopatama poravnali humku, završena je, na najtužniji mogući način, drama duga četrnaest dana.

Više od dve hiljade mladih Subotičana, drugarica i drugova Tijane Jurić, i njihovih roditelja, ispunilo je juče portu i sam Hram Voznesenja Gospodnjeg u centru Subotice, gde je održano opelo.

U grobnoj tišini, čuli su se samo jecaji i zveckanje kandila, a pod svodovima s likovima svetitelja odzvanjala je molitva za upokojenje duše “raba Božijeg Tijane”, koju je čitalo dvanaest sveštenika i kaluđera: “Jer nema čoveka koji bi živeo i ne bi sagrešio, Jedini Ti si bez greha, a pravda Tvoja je pravda večna“.

Dve hiljade godina ponavlja se ta pesma, i niko, pa ni juče, nikad nije prekinuo opelo i rekao: “Stani! To je laž! Šta je Tijana zgrešila da doživi takvu sudbinu? I kakva je ta njegova pravda?”

Svi su, kao što je red u Božjem hramu, ćutali, ali sigurno nikog nije bilo ko se u sebi to nije zapitao! Nikoga ta molitva nije utešila.

Ni posle, kad je pogrebna povorka iz kapele krenula za sandukom ka sveže iskopanoj raci, nije od dana dokle pamćenje seže u Subotici i severnoj Bačkoj na jednom mestu bilo toliko neutešnih ljudi.

Napred je stupalo dvesta Tijaninih drugarica i drugova sa cvećem, i svi su plakali. Za njima je Saška Jurić nosila sliku svoje dve godine mlađe sestre. Koračala je sama, najusamljenija na svetu. Potom sveštenici u belim, zlatom vezenim odeždama, pa katafalk koji su gurali pogrebnici, i kovčeg. S leve strane, sa šakom na poklopcu, otac Igor, i majka Mirjana iza, s rukama na drškama katafalka, kao da gura dečja kolica.

U koloni koja se protezala subotičkim ulicama, koje je policija zatvorila za saobraćaj, iza njih, rođaci, drugovi, poznanici i mnogi Subotičani koji su došli da svojim prisustvom izraze tugu za surovo i besmisleno oduzetim mladim životom.

Srca su se ledila od užasa, a um gubio u belom usijanju gneva na pomisao šta je sve to izlomljeno telo u sanduku zatrpanom cvećem proživelo poslednjih minuta i sati!

I ako utehe ima, ona je bila samo u činjenici da ubijenu devojčicu više ništa ne boli, da je ona odsad izvan svakog zla.

Kad su grobari konopcima spustili sanduk u zemlju, razlegao se nad grobom krik koji je uplašio ptice i naterao ih da pobegnu uvis.

Kiša nije plakala, ali su crno nebo na jugu parale munje. To se Bog bavio nekim svojim poslovima…

Kakav si ti… kad nisi ovo sprečio, ništa ti nisi, Bože!!!

Izvor: Blic

Foto: Tanjug/Jaroslav Pap