Ovih pet scenarija apokalipse nam ozbiljno prete

Ako neko pomisli da smo kao ljudi zaštićeni od izumiranja, znajte da greši. Zašto? Pa zato što je nestalo čak 99 odsto svih vrsta koje su postojale na planeti, uključujući sve čovekolike pretke. I što je najvažnije, za neke katastrofe mogli bi da budu odgovorni ljudi, a neke bi mogle da budu posledica sila na koje nemamo uticaj i od kojih ne možemo da se zaštitimo.

Ovih pet scenarija apokalipse mogli bi da budu kobni po ljudsku rasu.

1. Erupcija supervulkana

Vulkani su roditelji života, ali i sledbenici smrti. Vreli su, negostoljubivi i gadni, a ipak su pre tri milijarde godina uneli toplotu i potentan hemijski koktel u „supu“ u kojoj se rodio život. Naime, pre skoro 600 miliona godina život na planeti ostao je zaglavljen u velikom ledenom dobu, s prosečnom temperaturom od -50 stepeni Celzijusa, a večna zima okovala je Zemlju.

Tada se dogodila erupcija supervulkana koji su u nebo izbacili veliku količinu CO2, pa je tako zadržana toplota u atmosferi. To je, naravno, Zemlji vratilo proleće.

Ali zaštitnici života u trenu menjaju ćud i postaju glasnici smrti. Pre 70.000 godina na Sumatri, u Indoneziji, jezero Toba, koje je u stvari bilo grotlo supervulkana dugačkog 100 i širokog 30 kilometra, doživelo je erupciju i lansiralo u atmosferu 2.800 kubnih kilometara prašine, pepela i vulkanskih ostataka, što je promenilo celokupnu klimu planete, a čovečanstvo dovelo do ivice izumiranja.

Posle tog paklenog vatrometa, najvećeg u poslednjih 25 miliona godina, preživelo je tek nekoliko hiljada ljudi.

Poređenja radi, najmoćnija i najsmrtonosnija erupcija u poslednjih 10.000 godina dogodila se 1815. godine, kada je eksplodirala planina Tambora u Indoneziji snagom 8.000 nuklearnih bombi, i izbacila 100 kubnih kilometara vulkanskog materijala do 43 kilometra u stratosferu. Od eksplozije, otrovnih sumpornih kiša, pepela i gladi umrlo je više od 90.000 ljudi. Oblak prašine kružio je planetom nekoliko godina sprečavajući sunca da se promoli, a 1816. bila je „godina bez leta“ – sneg je padao u junu, a žito nije ni rodilo.

S druge strane, iako svaki vulkan ima životni ciklus, vulkanolozi upozoravaju da postoji pravilo za sve – tajne budućnosti skrivaju se u prošlosti. Ipak, za razliku od supervulkana Jelostoun u SAD, erupcije pomenutih vulkana liče na dašak povetarca.

Najstarija erupcija Jelostouna desila se pre oko dva miliona godina, a izbacila je 2.500 kubnih kilometara eksplozivnih gasova, pepela i lave. Druga je bila pre 1,3 miliona godina, a poslednja pre 640.000 godina. Sad još treba samo nastavit niz… I zamisliti šta sve može da se desi.

Recimo, pre 35 vekova Krit je bio centar kulture i nauke, a zatim je eksplodirao Santorini i uništio tu staru civilizaciju. Pa čak je i legendarnu Atlantidu možda u oblak pepela pretvorio – supervulkan.

2. Klimatske promene

Klima se na Zemlji uvek menjala, ali stopa tih promena se ubrzava. Planeta je sve toplija, a većina naučnika slaže se u oceni da su ljudi delom za to odgovorni. Zbog globalnog zagrevanja oluje postaju žešće, obrazac padavina nepravilniji, a neka područja trpe strašne suše.

Nastavak nepovoljnih promena mogao bi, u perspektivi, da uništi useve i prouzrokuje glad kakvu planeta još nije iskusila. A ako poraste nivo mora, priobalja nastanjena stotinama miliona ljudi biće poplavljena. Viša prosečna temperatura stvorila bi i povoljnije uslove za širenje bolesti koje su dosad bile ograničene na tropska područja.

3. Svetski rat

Sve veći broj ljudi ulazi u bespoštednu borbu za sve manje resursa. Prema podacima UN, ljudska populacija je u oktobru 2011. premašila sedam milijardi, a ako nastavi da raste po sadašnjoj stopi, do 2040. biće nas deset milijardi. Zato je izvesno: pre ili kasnije narodi će se sukobiti oko ključnih dobara kao što su plodno zemljište, hrana, pitka voda i gorivo.

Osim oko namirnica i energenata, uvek nam kao pretnja ostaju verski i nacionalni sukobi, a činjenica da brojne države imaju nuklearno oružje sluti da bi idući rat mogao da se okonča potpunim uništenjem.

Osim nuklearnog, valja strahovati i od biološkog oružja. O njemu javnost manje zna jer ga neke zemlje mnogo lakše proizvode i kriju nego nuklearno.

4. Pandemija neizlečive bolesti

Pre 12.000 godina strašna epidemija pokosila je brojne vrste sisara u Severnoj i Južnoj Americi. Ros Mekfi iz Američkog muzeja za istoriju prirode tvrdi da je krivac bila vrlo zarazna bolest koju su ljudi preneli iz Azije u Severnu Ameriku.

Ekspanzija naselja i poljoprivrede u divljini dovodi, naime, ljude u kontakt s nepoznatim životinjskim patogenima. Širenju zaraze pogoduju gusto naseljena područja bez sanitarnih uslova, kao i mogućnost brzog prenosa uzročnika bolesti. Pa pošto znamo da pola čovečanstva živi u gradovima i da je planeta umrežena vazduhoplovnim linijama, uviđamo da je rizik od pandemije neizlečive bolesti veći nego ranije.

Ljudi i životinje nisu jedine žrtve epidemija, jer zarazne bolesti jednakom snagom pogađaju i biljke. Budući da mnogi poljoprivrednici kupuju iste vrste semena od velikih korporacija (poput Monsanta), njihovi su usevi podložni istim zaraznim bolestima. A pandemija poljoprivrednih kultura može da uništi ogroman deo godišnje žetve i prouzrokuje globalnu glad ili ratove za preostale namirnice.

5. Udar asteroida ili komete

Kad scenario katastrofe padne u ruke holivudskim producentima, on ponekad izazove više smeha nego straha, iako u padu pozamašnog nebeskog tela na našu planetu nema ničeg duhovitog.

Naprotiv. Putanje tela koja jure sunčevim sistemom ponekad se ukrštaju sa Zemljinom putanjom. A asteroidi i komete su inače dovoljno veliki da naprave zastrašujuću štetu.

Primera radi, 1908. manji deo komete proleteo je kroz atmosferu i eksplodirao iznad Sibira. Iako mu je prečnik bio samo 65 metara, njegov pad uništio je 80 miliona stabala oslobodivši energiju hiljadu puta veću od atomske bombe bačene na Hirošimu.

S tim u vezi, astronomi procenjuju da tela takve veličine padaju na našu planetu prosečno na svakih 200 godina. Budući da je većina Zemlje prekrivena vodom, a da su mnoge kopnene površine nenaseljene, mala nebeska tela poput komete iz Sibira ne donose ljudske žrtve. Ali stena prečnika između 800 i 1.000 metara, kakva pada na našu planetu prosečno na svakih 250.000 hiljada godina, izazvala bi globalnu katastrofu nevezano za mesto udara. Padne li u okean, izazvaće cunamije koji će poplaviti priobalje. Tresne li o kopno, zapaliće požare i podići milijarde tona prašine, koja će posle prekriti sunce na duži rok. Zbog toga su, kako se pretpostavlja, izumrli i dinosaurusi.