Porodična drama Nede Ukraden

Pevačica Neda Ukraden (66) prolazi kroz jedan od najtežih perioda života. Zbog uznapredovale Alchajmerove bolesti morala je majku Anđu (92) da smesti u dom za lica kojima je neophodna stalna zdravstvena nega.

“Strašan je momenat kad se čovek lomi da li da voljeno biće s kojim je proveo 60 godina smesti u dom. Mučile su me dileme da li to ima smisla, je li to greh, mesecima sam vodila borbu sa sobom šta da učinim i hoće li to biti ispravno”.

Popularna pevačica ističe da je za majku veoma vezana jer su zajedno, uz oca Dušana, preminulog 1997. godine, bile čitav život.

“Mama je bila fantastična, vredna, energična i vrlo pokretna žena koja je svima bila velika pomoć, sekretarica, kuvarica, uvek uz nas. Do 82. godine života bila je veoma aktivna, a onda je počela drastično da se menja i čini nas nesrećnima. Stalno je ponavljala da želi da se vrati svojoj kući, pretpostavljala sam da je to kuća u Imotskom u kojoj smo živeli do početka rata. Jednom je čak pobegla iz stana, iako sam angažovala ženu da stalno bude uz nju pošto sam često na putu. Nismo mogli da je pronađemo više od dva sata. Alarm za uzbunu bio je kad sam je jedne noći videla sa svećom koja je dogorevala na ćebetu kod nje u sobi. Zamalo se nije zapalila. Bio je poslednji momenat da nešto preduzmem. Shvatila sam da bi mama mogla da povredi sebe, moju kćerku, mene”.

Neda je teško prihvatila činjenicu da je majčina staračka demencija prerasla u ozbiljnu bolest.

“Kad si stalno uz tu osobu, ne možeš da identifikuješ simptome. Majka je 90 odsto vremena bila normalna žena, starica koja možda ima svojih mušica i želja, poput svih starih ljudi. A kad tu osobu voliš, ne možeš da prihvatiš da je taj neko ko je tolike godine bio trezven, pribran i sabran odjednom to prestao da bude. To ti je jednostavno nepojmljivo. Psihološka borba bila je teška i veoma iscrpljujuća, i najčešće bi se završavala tako što bih plakala dugo u noć nakon što bi majka zaspala. Jednostavno nisam znala šta da radim. Nalazila sam se u začaranom krugu i mislila sam da ću da poludim, jer šta god da sam učinila, nije davalo rezultata, delovalo mi je da je njoj sve gore. Kćerka Jelena i ja smo shvatile da je majka sveopšta opasnost, prvo po sebe, zatim i sve nas, i da mi kao laici nismo kvalifikovani da se nosimo sa Alchajmerom, odnosno totalnom demencijom”.

ROĐENDAN TUGE

U želji da za majku pronađe najbolje rešenje, Neda se konsultovala s mnogo ljudi, gledala iskustva drugih, ali i uvidela da se svako razlikuje.

“Sve je individualno. Ipak, veoma me je pogodio stav jednog neuropsihijatra. Rekao mi je: “Znate, to vam je karta bez povratka”, što me je baš potreslo. Shvatila sam da su ti ljudi za društvo otpisani. Njih su se i medicina i najbliži srodnici odrekli, o njima brinu malo i nekvalitetno, a ta bolest zahteva sveobuhvatan pristup koji uključuje mnoge stvari i angažman brojnih stučnjaka, od lekara opšte prakse do neuropsihijatara”.

Posle obilaska nekoliko domova, u kojima su lekari dolazili po pozivu i bolesnicima najčešće davali lekove koji bi ih uspavali, Neda je uspela da pronađe pravi za svoju majku. Izabrala je Gerontološki centar, gde je, uprkos skromnijem komforu, nega odgovarajuća.

“U Gerontološkom centru majka dobija odgovarajuću terapiju i potrebnu negu. Upravo se spremamo da joj proslavimo 92. rođendan, 14. novembra. Strašno je što me više ne prepoznaje. Ne znam da li je svesna Jeleninog i mog prisustva kad odemo da je vidimo. Odmah s praga krenem da je zovem, i sestre joj govore sa sam došla, što ona negde verovatno oseća. Za te bolesnike karakteristično je da se vraćaju u neko najranije detinjstvo. Povedem je kad izađemo na groblje da tati damo pomen, da je vratim u porodičnu stvarnost. Ona ne zna ništa o tome, ali s popom govori čitavu molitvu, jer je verovatno imala veronauku u školi. Zanimljivo je da reaguje na pesme koje joj pevam. Recimo, kad sam joj prošle godine pevala rođendansku pesmu, znala je ceo tekst. Muzikoterapija se pokazala kao veoma kvalitetno sredstvo u lečenju kod šlogova, izliva krvi u mozak. Kad pacijent postane oduzet ili ne može da priča, govor i reči se teže vraćaju nego pevanje, pa će takvi bolesnici pre otpevati nešto nego, na primer, zatražiti čašu vode”.

Nedina velika želja je da se u Beogradu podigne centar za Alchajmerovu bolest, u kome bi se objedinila iskustva zemalja koje se s time nose na stručan, profesionalan i ljudski način, poput Norveške.

“Kod nas je Alchajmer još tabu tema, a samo u Beogradu je više od pedeset hiljada obolelih, i to ljudi u pedesetim-šezdesetim godinama. Veoma bih volela kad bismo, zajedno sa republičkim Ministarstvom zdravlja i opštinom Čukarica, uspeli da napravimo takav centar u kome bi se skupila i upotpunila sva iskustva o ovoj bolesti. To bi bila moja životna želja i misija kao javne ličnosti, da popularnost na neki način iskoristim u plemenite svrhe, u smislu opšteg dobra i pomoći drugima”, iskrena je Neda.