Svet

28 Februar, 2021 21:00

SVET intervju! Vesna Dedić: „Sanja me IZNEVERILA. Bila sam NAIVNA”

Ne svojom voljom, Vesna Dedić je u proteklom periodu često bila u medijima, prvo kao neko ko je navodno bio deo „kovid elite”, žurke koja je organizovana, a na kojoj je dosta javnih ličnosti, preko priznanja da sa Sanjom Marinković posle 25 godina više nije prijatelj. Ipak, najnovija vest tiče se njenog zdravstvenog stanja, odnosno priznanja da je uspela da pobedi koronu. U prvom razgovoru posle ove pošasti, ona otkriva sa čime se sve borila tih dana šta joj je najteže palo.

Imala sam 18 dana koronu. Prošla sam kao bos po trnju. Nije mi bilo dostojanstveno da pričam o tome dok je sve trajalo. Za tu situaciju, da mi je bilo jako loše, znao je najuži krug mojih prijatelja. Ja ne volim nemoć, da se predstavljam u javnosti niti među prijateljima kao neko ko je nemoćan. Ja sam neko ko ima i probleme i svoje tuge, ali sve volim sama da rešavam, a izlazim pred ljude kada sam dobro. To možda nije dobro, ali da li sam tako vaspitana, ili sam takva, tako funkcuionišem. Stvarno mi je bilo teško, bilo je nekoliko kriznih dana. Ispostavilo se da sam na početku lečenja primala pogrešne terapije, tek na KBC Zemun, desetog dana sam dobila adekvatne lekove. Imala sam strahove, plakala. Baš mi je teško bilo. Kada sam prvog dana krenula na posao, posle tri nedelje ležanja, bila sam malaksala, teško disala. Imala sam odgovornost, pošto radim javni posao, da li ću uspeti pred kamerama i sa tim gostom da sakrijem svojih 30 posto snage. Uspela sam, ali sam i shvatila da smo svi nepripremljeni na koronu, i da kao javna ličnost treba da podelim sa ljudima koji prate moj rad. Kad biram šta javnosti iz privatnog života saopštavam a šta ne, uvek je merilo da li to moje iskustvo može da pomogne nekom. Tako sam uvek bila iskrena kada sam pričala o vaspitavanju deteta ili životu samohrane majke, zato što sam smatrala da to moje eksponiranje nije u neke vulgarne svrhe ili zbog popularnosti, već da bi nekoj majci pomogla u nekom životnom trenutku kada ima problem.

Neke javne ličnosti i dalje negiraju da su imale korone, da li smatraš da je to ispravno?
Sve zavisi kakva je javna ličnost u pitanju. Da li ulivaju poverenje ljudima ili su one u koje javnost nema poverenje. Ja sam sam u onoj prvoj grupi. Nikada nisam slagala nikog ni kao novinar niti kao pisac. Ja imam 53 godine, samim tim i neka životna iskustva koja nekim ljudima mogu da pomognu. Pre svega to su mnogo mlađe devojke koje gledaju moju emisiju i čitaju moje knjighe i možda im moja iskustva mogu pomoći da lakše prebrode neke probleme. Svačija bolest je najveća privatost, ali sobzirom da je korona nova, i da smo svi zbunjeni i mene je začudilo da pored svih oinformacija koje sam imala, u trenutku kad sam je dobila nisam znala gde da idem i kome da verujem. Smatram da to moje iskustvo može da pomogne. Privatno, ja se ne osećam ni najmanje dostojanstveno dok tebi pričam da mi je bilo mnogo teško. Volela bih da mogu da kaže da sam još jednom pokazala koliko sam hrabra. Ali nisam bila. Sve strahove koje sam imala su mi se javili i probudili ovih 18 dana. Imam i dalje neke. Korona ostavlja posledice. Nalazi krvne slike nisu ni malo lepi, moja kondicija nije na zavidnom nivou. Rekli su mi da naredna dva, tri meseca očekujem postepeno izvlačenje iz cele te situacije. Volela bih da lažem, ali ne mogu. Nisam jaka žena i sve sam teško podnela.

Kad se dese tako teške situacije, da li praviš neke rezove i prioritete u životu?
Svaka vrsta nekog negativnog iskustva je čišćenje duše i sopstvenog života. U koroni sam dovoljno bila sama i uplašena da sam se vrlo bavila stvarima koje sam u životu uradila I najviše razmišljanje na temu šta ja to nisam uradila a baš je trebalo. Isto tako, u tim teškim situacijama I neki ljudi sa kojima deliš srećne trenutke imaju priliku da se pokažu, i uvek, na žalost dođe do selekcije. U ovih mesec dana neke ljude koje sam volela, zavolela sam još više, a neke ne volim koliko sam ih volela pre. To je normalno. Nikada nikog ne bih okrivila. Svi imamo određenu količinu empatije. Ne možeš od svakog čoveka da očekuješ da ti da onoliku količinu saosećanja koliko tebi prija i koliko želiš. To ne govori loše o tom čoveku, on je prosto takav. Nemamo svi istu količinu dobrote, sreće, razumevanje. Ja nikada ni jedan poklon ili dobro delo me nije učinilo srećno kao kada sam ja u prilici da nekom ulepšam život makar i na sat.

Iako više nisi na RTS-u, uvek kada premine neka javna ličnost idu tvoje emisije. Poznato je da nisi imala poslednjih pet godina dobre uslove tamo, ali da li ti repriziranje tvojih emisija daje neku satisfakciju? Čak se i eimisije koje su skinute sa jutjuba neke vraćaju.
Ja sam dala otkaz, ali je istina da su mi svakim svojim gestom pet godina pokazivali da im ja ne trebam i da im je emisija „Balkanskom ulicom” nebitna. Učinili su sve da ja dođem na taj nivo profesionalne i emotivne svesti, da se osećam zgaženom da moram da odem, da bih spasila svoju profesionalnu čast i lepotu te emisije koja je na RTS-u bila unakažena. Ovo sada što se dešava sa emisijama, odnosno vraćanjem kad neko premine, govori da sam bila u pravu kada sam govorila da je RTS veći od svih nas. Ja sam 28 godina tamo radila sa dubokom svešću da sve što uradiš tamo, da je to nacionalno pamćenje. Nikada sebi kao Vesna Dedić nisam bila bitnija nego što mi je ta kuća bila bitna. Uvek sam se više osećala kao kustos nekog nacionalnog muzeja, nego kao novinar koji zarađuje pare. Od RTS-a sa zaradila mnogo manje od bilo koje kasirke u “Maksiju”, recimo. Bio mi je bitan kvalitet. Kad je umro Đorđe Balašević, Džej, Glogovac, Bekjarev, kad su nas napustili, bilo da je emotivanje na RTS-u, ili vraćanje na jutjubu, ja samo imam veliki osećaj ponosa da to što sam ja uradila za tu kuću, da je vredno danas i da će biti vredno i za 100 godina.

S obzirom da više nisi radnik Javnog servisa, da li oni imaju pravo da puštaju i dalje tvoje emisije? Šta kaže ugovor?
Ja ne želim da se sudim sa njima, jer je to kuća u koju sam ja ušla kada sam imala 21 godinu. Mnogo sam toj kući dala, ali od ljudi iz te kuće sam naučila posao i nikada ih neću tužiti. Po ugovoru koji sam potpisala pre 20 godina, RTS je vlasnik mojih emisija na 100 godina. Sa druge strane, po aktuelnom zakonu o autorskim pravima, oni mogu da budu vlasnici samo pet godina, što bi značilo da sve emisije koje sam snimila pre 10, 15 ili 20 godina trebalo bi da pripadaju meni. Da, na primer, stavim to na jutjub i pružim priliku naciji to da gleda. To su vrlo dobri intervjui za pripremu, arhivu, pravljenje dokumentaraca… Čekam da se RTS sam seti i da mi daju moje emisije.

Da li imaš pravo na naknadu od repriziranja emisija? To kod serija postoji.
Ja čak ne bih ni uzela novac. Da se bavim drugom vrstom novinarstva, možda bih razmišljala. “Balkanskom ulicom” su moja autrska dela, ali glavni junaci su velika imena istorije duha ovih prostora i ne bih imala obraza da uzmem pare za nešto što je nastalo kao deo razmene energije i emocija između tih ljudi i mene.

Da li si imala tremu ili neki strah kada je trebalo sa Javnog servisa da pređeš na kablovski kanal?
Ja sam imala 22 godine kada sam na RTS-u radila Jutarnji program. I desilo se da me je neki urednik iznervirao. Nešto me je maltretirao. Tad sam uređivala i vodila Jutarnji program sa Banetom Vukašinovićem. To je bio najgledaniji Jutarnji u Jugoslaviji. Tom nekom uredniku sam još tada rekla da mi ne može ništa. Ja i da odem na televiziju Šabac, da budem reporter sa pijace, ja ću da budem najbolja u tome i biću jako srećna. Nikada nisam imala dilemu da li ću dovoljno biti srećna kao novinar, u zavisnosti da li radim na RTS-u, kablu ili radio Kragujevcu. Nemam problem sa medijima. Meni je važno da ja znam ovaj zanat. Gde god me staviš ja ću najbolje raditi svoj posao.

Prošlo je već neko vreme otkako si deo „Nove”. Šta je najveća razlika između te medijske kuće i Javnog servisa?
Poštovanje autora i atmosfera. Na RTS-u bilo da si montažer, kamerman,novinar, bilo čime da se baviš, tih nekoliko ljudi koji vode kuću pokazuju ti svakim gestom da ne valjaš i da nisi dovoljno dobar i da si nebitan. U “Junajted mediji” od trenutka kada uđeš, i kada ti portir još na ulazu kaže “Dobar dan, dobrodošli”, do šminkernice, produkcije, studija, realizacije i montažera oseća se timski duh i oseća se da svako daje najbolje što može i to je jedna fanstastična atmosfera koja te tera da budeš sve bolji i bolji.

Izjavila si da si od plate RTS-a plaćakla kredit a od tiraža knjiga da si živela. Da li se situacija promenila prelaskom na „Novu” i u tom smislu?
Malo bolja. Ne želim da budem shvaćena pogrešno ovom izjavom. Ja sam počela da se bavim televizijskim novinarstvom u jedno vreme kada se podrazumevalo, da kada radiš na televiziji da te ljudi vole. I kada je bilo nepristojno pričati o parama. U vreme kada sam ja počela znalo se, ili radiš za platu ili ćeš biti član nečije partije, ili nečija ljubavnica ili dobar trgovac sa sekundama, pa ćeš napraviti i finasijsku imperiju. Ja nikada nisam bila trgovac, ne umem, tako da sam večito radila za neku platu. Ne mogu reći da se ponosim time. Vrlo mi je žao što nisam trgovac, ali mi je sa druge strane vrlo drago što sam sebi odavno to priznala da to ne umem da radim, da ne treba da pokušavam jer ću loše proći. Onda je meni uvek bilo lakšem, a to uvek je 30 godina, da ja pošteno radim emisije za jednu skormnu platu čiste savesti i da se ne petljam u stvari u kojima sam loša. A da sa strane radim drugi, treći ili peti posao koji će mi omogućiti pristojnu egzistenciju. Godinama sam radila na televiziji i pisala tekstove za magazine, pa posle toga sam imala školu novinarstva, pa romane. Tako da sam sebi napravila egzistenciju a da ne moram da se bavim trgovinom, da ne moram da budem politički aktivna, da ne moram da biram ljubavnike po debljini njihovog novčanika, i zadovoljna sam. Umorna ali srećna.

Jednom prilikom si izjavila da Kaliope nećeš nikada zvati u emisiju. Zašto?
Neću je zvati. Tijanić je tada bio direktor. Mene su zvali, da li sa Makedonske televizije ili njen menadžer, ne sećam se, da mi kažu da bi jako voleli da ona bude gošća. Ja sam rekla može, divna žena, jako je cenim, volim njene pesme. Bio je zakazan intervju u 2, i ja sam sa ekipom spremno čekala. Ona je kasnia, u pola 3 producentkinja kaže da su se čule, da je prošla naplatnu rampu. Rekla sam super, čekamo, neka dođe odmah. Na šta je rekla da ne želi odmah da dođe, da hoće da ide u hotel “Hajat” da se šminka, doteruje i da smo mi dužni nju da čekamo. Ja sam je pozvala i rekla „Slušaj Kaliopi. Ovde su kamermani, snimatelji, tonci, rasvetljivači koji imaju svoje radno vreme i koji rade za platu. I mi smo RTS. Tebi ovaj intervju dosta znači u karijeri. I dati intervju RTS-u I “Balkanskoj ulici” na sat vremena, to bi trebalo da bude čast. Ne dozvoljavam da mi iko maltretira ekipu zbog šminkanja. Ti si dovoljno veliko ime da možeš da se pojaviš pred kamerama i sa malo maskare i pudera.” Ona je rekla da ne dolazi u obzir, da če zvati Tijanića i da ću ja dobiti otkaz ako je ne budem čekala. Rekla sam joj, pozovi slobodno. Ona se nije pojavila na snimanju, ja nisam htela da čekam nekoliko sati. Onda je ona pisala i preko zvaničnih državnih makedonskih organa Tijaniću, tražila da dobijem otkaz. Tako da je nikada neću zvati zato što je bila bezobrazna i pokazala elementarno nepoštovanje.

Da li postoji još neko ko se nikada neće naći u tvojoj emisiji?
Da. Postoji još jedna ličnost, to je Jelena Karleuša. Razlog je jednostavan. Kada su me pre nekoliko godina pitali zašto ona nikada nije bila gost, ja sam rekla jednu veliku istinu. Da je moja emisija takva da po stepenu emotivnosti i u načinu kako se ta ličnost predstavlja javno, a i u pesmama, tražim razlog da taj neko bude gost. I rekla sam, što takođe jeste istina, da joj u stvaralaštvu fali nekoliko balada koje bi mene inspirisale da ona bude gost u „Balkanskoj”. Sutradan je osvanula njena izjava da nema pojma ko sam ja i da sam glupača. Dakle, ja nekoga ko ne zna ko sam i ko je u stanju za bilo koga javno da kaže, a da ga pritom ne poznaje, da je glupača, nemam razloga da ga zovem u emisiju. Vrlo poštujem svoju profesiju. Tvrdim da su novinari bitniji od bilo koje javne ličnosti. Ne posotji javna ličnost koja nije dužna da poštuje medije i ja ću uvke da štitim svoje kolege i svoju profesiju. Mi smo spona između njihove publike i njih. Između njihove publike i njih je ogromna količina novca, ja od toga nemam ništa. Mogu da imam samo profesionalnu satisfakciju da radim dobro. Ali ne dozvoljavam da mene ili moje saradnike neko pravi budalom.

Da li je te je za sve ove godine bilo koji gost odbio?
Svi koji su me odbili iskreno su mi rekli da nisu u životnom trenutku kada su psihički sposobni da budu emotvini i iskreni. Ja to vrlo poštujem. Pitanja u „Balkanskoj” su vrlo specifična. Jednostavna ali specifična, a sa druge strane i ja imam tu osobinu i privatnoiI u poslu, mene retki ljudi pokušavaju da slažu. Svi su mi rekli da ih teram na iskrenost. Kažu da bi se osećali loše da ih nešto pitam a oni da me lažu. Sada sam imala cikluse emisija sa novinarkama koje rade informativne emisije i kojima je posao takav da zabranjuje pokazivanje emocija. A sa druge strane kada daju intervjue, nije njihova šolja čaja da pričaju o drugim stvarima. Jako sam srećna da u utorak je bila emisija sa Natašom Miljković, koja je u javnosti 20 godina bila jedna hladna plavuša. Svi koji su gledali su otkrali potpuno drugačiju Natašu. Koja je imala jedan život koji je tražio mnogo odricanja i imao mnogo toga, koja ume da polomi stolicu u kafani.

Goste na kraju emisije uvek pitaš koji su njihovi trenuci najveće tuge i sreće. Koji su tvoji?
Pre pet ili 10 godina ja bih lako odgovarala na ta pitanja. U poslednje vreme vrlo često sebi postavljam ta pitanja, i na osnovu odgovora vidim kako se osećam. Odgovori su vrlo često različiti, i vidim kako sam tih dana, šta bi trebalo da promenim ili šta je u tom trenutku najveća vrednost. Da si me pre mesec dana pitao rekao bih ti potpuno drugačiji odgovor. Danas ću ti reći, najveći trenutak tuge je bio u decembru 2020.godine, kada je Lenka imala koronu, bila sama u studentskoj sobi u Holandiji. Kada nije imala nikog da joj donese ni čašu vode, jer je bila u izolaciji, a kada sam je preko vocapa sedam dana gledala u polusvesti sa temperaturom, bez ikakve šanse da odem do te Holandije jer nas ne primaju u Evropsku uniju. To je 7 dana najveće tuge koju sam u životu osetila. Trenutak najveće sreče neću ti izdvojiti jedan, zato što prvi put u životu ja sanjam o sreći. Nikada nisam bila ambiciozna i pravila planove. Sad imam cilj i želim da osetim sreću, kada korona prođe, kada se otvore granice i kada mogu da odem kod deteta kad ja želim, ili da ona dođe kad poželi i da me zagrli i poljubi. I da se probudm za mesec, dva, pet ili deset, i kada vest korona, vakcina, izolacije neće biti ni u jednim vestima. Hoću taj trenutak sreće.

Pre mesec dana ni kriva ni dužna našla si se u aferi „kovid elita” U tom trenutku se saznalo I da je dugogodišnje prijateljstvo između Sanje Marinković I tebe završeno. Kako dođe do toga da u tvojoj izjavi bude da vas dve više niste prijateljice, a u njenoj da ste dugogodišnje koleginice?
Sanja je dala izjavi da smo bile dobre koleginice 25 godina a ja prijateljice. Nemam ništa protiv te izjave. Ja sam podnela svoju emotivnu bol zbog činjenice da sam 25 godina bila dobar prijatelj. Ja sam naš odnos doživljavala kao duboko odano prijateljstvo. Ispostavilo se da posle 25 godina sam izneverena kao prijatelj, a Sanjina izjava je potpuno čista u odnosu na njenu savest. Ona je rekla da smo 25 godina bile koleginice. Ako tako gledaš stvari, onda sam ja ispala jako naivna, i onda je potpuno očekivano što smo posle toliko vremena prekinule prijateljstvo. Ja sam očigledno kasno dobila informaciju da smo koleginice a ne prijateljice. Sa moje strane je bilo duboko, odano prijateljstvo i što se tiče mojih izava i javno i prijvatno, nikada u životu niti sam rekla niti ću reći bilo šta što bi stavilo mrlju na tih mojih 25 godina odanosti. Ja to nikada neću uraditi zbog sebe.

Šta je tu zapravo bio problem, šta se desilo pa je puko taj odnos? Ko je zgrešio?
– Nema tu šta da se priča ko je zgrešio. Ja sam ta koja je izneverena. Ne jednom već dugogodišnji proces je u pitanju, ali sam kasno dobila informacije i kasno se sa tim suočila. Nas dve nismo u prijateljskim odnosima duže od godinu dana, nisam želela javnost da upućujem u to. Čak i najbliži prijatelji koji su primećivali da se nešto dešava, nisu imali hrabrosti da pitaju jer su znali koliko Sanju volim i koliko sam odana kao prijatelj. Moja majka, brat, snaha, njihva deca, Lenka i Sanja Marinković su bili zabranjene teme za analizu bilo mojih partnera ili prijatelja.

Ipak, Sanja je bila na promociji tvoje knjige prošle godine u junu. Kako to?
Dobro je to što me pitaš. Nas dve već nismo bile bile prijateljice ali sam ja smatrala da novinarima i generalno ljudima ne treba davati povod da analiziraju naš odnos. Do afere “kovid elita” mi smo komunicirale. Ne više kao prijateljice, ali smo imale komunikaciju. Nisam želela novinarima da dajem razlog da pišu o tome. Međutim kad se desila ta afera, gde sam ja zaista bila kolateralna šteta, i kad sam shvatila da cela ta afera nije bila slučajnost. Shvatila sam da sam dužna publici, čitaocima, kažem da se više od godinu dana ne družmo. Da do toga nije došlo nikada sa tom informacijom ne bih izašla u javnost.

Kako si shvatila da nije bila slučajnost? Slike sa proslave su dospele na društvene mreže.
Na toj proslavi nije bilo ničega što je kršilo propisane mere zaštite. Ono što nije valjalo, je da je radno vreme do 8 a mi smo ostali do 9. Što se tiče mera bezbednosti, bilo je nas desetak za dva stola na 100kvadrata. Sanja i ja nismo bile u istom društvu. Ona je stavila na storiju, a što ja nisam znala jer ne pratim. S obzirom da sam prethodni dan u svojoj dnevnoj sobi sa prijateljima zaista slavila rođendan, novinari su to povezali. Bila je začkoljica, a to je da je Sanja u svom zvaničnom saopštenju rekla da je bila na rođendanu kod prijateljice, a ta prijateljica nisam ja. Za javnost to je Vesna Dedić. Kada se sve to izdešavalo ja sam shvatila da sam dužna, da bih zaštitila sebe, profesionalni kredibilitet, kao javna ličnost, da moram da izađem sa informacijom da nas dve nismo dobre više od godinu dana. Vrlo sam se glupo osećala, kao što se i sada osećam, jer smatram da to javnost ne treba da se tiče. Ali sobzirom da je bila ta afera “kovid elita” morala sam.

Da li si imala neke posledice zbog cele te priče?
Što se tiče moje kuće lično nisam trpela posledice, ali kao što javnost zna, sedište firme je u Luksemburgu, koje je izdalo saopštenje i upozorilo sve nas da smo dužni kao javne ličnosti i zaposleni u toj kući da snosimo posledice svog ponašanja. To je jedna besprizorna situacija u kojoj je uništeno tvoje dostojanstvo. Naročito kada si ti u toj situaciji žrtva. Većina kolega je počela da prenosi ono što se piše na tviteru, a niko nije okrenuo da pita mene šta se zapravo desilo. U tom momentu pobedili su tviteraši sve medije, pobedili su istinu. Ono zbog čega kažem da nije bila slučajnost, cela ta mašinerija botova na tviteru i sve to meni govori da su neki ljudi iskoristilui za neke druge stvari i pokušaje diskreditacije i mene i još nekih ljudi.

Sanja i ti sarađivale ste u školi novinarstva “„ficina”, ona je svoju knjigu objavila u tvojoj izdavačkoj kući. Da li se nastavlja makar poslovna saradnja?
Raskinut je ugovor sa knjigom Sanje Marinković, tako da je više ne prodaje izdavačka kuća “Dedić”. “Oficina” neće nastaviti sa radom. To je bio zajednički projekat, na koji sam bila jako ponosna zato što smo izveli 15 vrhunskih generacija. Ni jedna vrsta saradnje sa Sanjom Marinković, ni poslovna ni privatna više ne dolazi u obzir. Između Sanje i mene se nije desio jedan sukob, već je proces razdvajanja moralno, ljudski, u svakom smislu trajao, i desilo se milion stvari do konačnog kraja.

U poslednjih dve godine napustili su nas velikani poput Šabana Šaulića, Džeja Ramadanovskog, sad Đorđe Balašević. Svi su legende u svom esnafu, ali stiče se utisak da u javnosti nisu svi isto bili trenirani. Šaban je bio Šaban, Džej Dorćolski Šmker a Đorđe Panonski mornar. Malo je licemerje. Šaban za seljake, Džej Dorćol, Đorđe je Evropa. Koje je tvoje poimanje ovih velikana?
Ne postoji umetničko delo bilo da je pesma, knjiga ili film, koje poznaje socijalne, rasne razlike. Svi ljudi koji imaju veliku popularnost, pevači, glumci, pisci koji su nenormalno popularni, a neka mera bude Arena. Ja kao pisac, ako arena prima 20.000 ljudi, kada bi na promociju došli svi oni koji su je pročitali na nivou godinu dana, mogu da napunim pet arena. Čola može, Džej i Šaban su mogli. Kada imaš takvu vrstu popularnosti ti znaš da te vole i urbani i ruralno, muškarci, žene, deca, stariji, obrazovni, neobrazovni. To je igra brojeva. Svi koji dele umetnike pokazuju ozbiljnu glupost. Džej je dorćolski šmeker, ali ne postoji seoska svadba na kojoj se nije svirala “Lubenica”. Šaban je bio popularan naročito u ruralnim sredinama, ali ne postoji intelektualni krug ljudi koji je ikada bio u kafani, ko nije naručio pesmu “Dođi da ostarimo zajedno” ili “ Moj dom je negde na jugu”. Ti si mogao da kažeš da ne voliš što Đorđe ide u Sarajevo ili ne voliš što pravi koncert u Zagrebu, zato što je na primer tetka stradala u građanskom ratu. I to je pošteno, ali ne postoji čovek koji nije bar jednu noć plakao zbog ljubavi, ili rata ili bilo čega uz neku njegovu pesmu i u tome jeste simisao umetnosti.Posle odlaska tih ljudi treba da kažemo, hvala što smo ih imali i treba da ih sačuvamo. Ja sam svedok da brzo zaboravljamo. Ubeđena da neke nove mlade generacije već ne znaju ko je bio Dragan Nikolić, da je davno nekima zaboravljen Cune Gojković, da će Glogovac živeti možda još 10 godina u sećanju. Ako se mediji ne potrude da to ne bude drugačija slika, mi sve rušimo. Ti kada ideš Parizom, ti ćeš u svakoj kafani naći neku stolicu gde je sedeo neki njihov pevač, pisac, negde se nešto desilo. Kod nas imaš ruševine. Kultna mesta koja su srušena, zgrade, koje bi trebalo da budu svetilišta a nisu. Da li ljudi znaju ko su Zoran Radmilović, Danilo Kiš, Momo Kapor, Lola Novaković. A to su strašne stvari. Mi smo postali narod koji ne veliča ništa do momenta smrti. E onda, o pokojniku sve najbolje i posle toga se zaborave. Zato volim ideju murala po Beogradu. Oni su jedini trag, nažalost, koji mogu da utiču kada neko dete prolazi i pita ko je, da mu majka kaže, da je na primer to Marinko Madžgalj. Poznajući način razmišljanja u ovoj zemlji, ne bi me začudilo da prekosutra neka komisija urbanista odluči da sve to prekreči.

Da li postoji neka velika domaća zvezda sa kojom nisi radila a želiš?
Jedina velika zvezda koja mi nije bila je Oliver Mandić. Zvala sam ga, stalno mi obećava. Tvrdi da me voli, i obećava da kada bude davao ispovedni intervju da će prvo dati meni. Stalno me nešto manta.

Ceca ti je dala prvi intervju po izlasku iz zatvora.
Tako je. Prvi televizijski intervju je dala meni. Dala je vrhunski intervju i pričala u njemu sve. Posle toga kada se pojavila informacija da ima neku ljubav ponovo je dala meni za RTS. Dva intervjua smo napravile.

Kakva je Brena bila?
Sa Brenom sam takođe dva puta radila. Prvi pre petnaestak godina. Mislim da je to bio prvi intervju u kom je ona plakala. Pričala je o ocu, bila je strašno emotvna priča. Znam da su sutradan sve naslovne strane bile pune tih fotografija iz emisije, I dala mi je divan novogodišnji intervju i koncert pre nekoliko godina. I ona I Ceca su mi dale vrhunske intervjue.

A Dragana Mirković?
– Pre petnaestak godina mi je dala jedan jako lep intervju, bila je topla I iskrena. Bio je vrlo gledan intervju ali moram priznati da su to tri različite žene, Ceca, Brena i Dragana. Sve tri su dale različite intervjue. Meni su emotivno bile bliskije Ceca i Brena. One su po svojoj emotivnosti mnogo bliskije žene meni, nego što je Dragana. Ona je mnogo racionalnija. Takva energija je bila. Draganu nisam uspela da rasplačem, a Brenu i Cecu jesam, i ja njih i one mene. Draganu isto obožavam. Pa u romanu “Ne dam te” cela radnja počinje kako se glavni junak i junjakinja zaljubljuju jedno u drugo dok gledaju njen film “Slatko od snova”.

U poslednje dve, tri godine u Srbiji se snima veliki broj serija. Da li bi volela da se možda neki tvoj roman ekranizuje?
Moji čitaoci to stalno traže. Imala sam neke razne razgovore i pregovore sa nekoliko produkcijskih kuća. Postoje čak i neka dva scenarija gotova po mojim romanima koje sam ispisala, međutim, te produkcije, to su veike ekipe ljudi koji funkcionišu kao vojska, to su timovi i svi vole da rade jedni sa drugima. Ja nisam deo tog sveta. Nisam trgovac I kao osoba nisam neko ko ume niti želi da se nameće naročito za posao u kom ja ne figuriram kao najbolja, nego gde sam početnik. Kad radim emisiju ili pišem knjigu znam i mogu da kažem da je mnogo dobro. Kad je scenario u pitanju, ne mogu da zovem produkcijsku kuću. Jednog dana kad se neko javi, biće mi čast. Znam da će jednog dana, makar se to desilo i kada mene ne bude bilo, po tim romanima biti urađene serije ili filmovi.

Uveliko pripremaš 13. roman. Za prošli, naslovnu numeru je otpevala Slađa Alegro, ko sada izvodi pesmu?
Milica Todorović, i pesma se zove baš kao i roman “Izgubila sam sebe”. Pesma je raskošna. Ovih dana je otpevala numeru u studiju. To nije pesma za klub, već da sedneš sama, da je vrtiš i plačeš od trećeg stiha, ili za fajront, zoru, horsko plakanje. Pesma podseća na završne arije u mjuziklima, kad je seča vena i publika na nogama.

Kako dolaziš do tema kojima ćeš se baviti u romanu?
– Odlično pitanje. Ja godinu dana posmatram šta se dešava u ovoj zemlji, u životima žena, muškaraca. Mnogo pričam sa sobom, sa prijateljima. Ja jesam strašno komunikativna, ali sam mnogo bolji slušalac nego neko ko priča i nameće svoje stavove. Pričam preko instagrama sa čitaocima i čitateljkama. Bilo je na desetine razgovora gde su mi pričali svoje probleme i ljubavi. Toliko se teme i problemi smenjuju, da sada ne bih mogla da pišem isti roman kao pre pet godina. Ovih godina dana korone je umnogome promenilo ljudske i ljubavne odnose.

Šta te pokreće ovih dana?
Samu sebe pokrećem. Užasava me što je svaki dan isti kao prethodni, pa osmišljavam svaki sat. Kažem sebi, sad je 10 sati pa ću da prostirem veš, ali ne na običan način. Pustiću Olivera Dragojevića i napravim atmosferu. Onda kažem sebi da ću čaj za relaksaciju da popijem na terasi u podne. Često prijatelje pozovem na doručak, ručak ili večeru. Ne moraju da budu bog zna kakva jela, mogu I prženice. I kao svaku majku, inspiriše me na borbu I da ostanem hrabra I normalna ćerka Lenka koja je radoznala, ambiciozna. Sve to moraš propratiti I emotivno, finansijski, psihički, prijateljski. Ipak sam ja kao njen samohrani roditelj njena jedina podrška ikao je I ima I u mojoj mami, bratu i veliku porodicu. Insipriše me I moja vera da ovo stvarno mora sve proći. Ovo je jedan logor, a upravo nas je film koji je nedavno bio o Jasenovcu potsetio da je jedino što u zlim vremenima može doneti spas, to je požrtvovanost, brižnost, dobrota I ljubav. Ako ti je suđeno, nestaćeš u holokaustu. Izgubićeš bitku sa koronom, I to je viša sila. A ako već postoji šansa da izađeš iz svega ovog, izaćićeš zdrav ako zaista veruješ i daš sebi zadatak da budeš dobar prema svima. Samo to nas može spasti psihički od svega što nam se desilo.

AUTOR: SVET

FOTO: RAJKO RISTIĆ/SVET/BOJAN VUKOVIĆ/ATA IMAGES