Ðorđa Balaševića ispratila cela Jugoslavija

Vest da nas je Ðorđe Balašević napustio izazvala je nevericu, tugu, setu i mnoštvo raznih emotivnih stanja svih onih koji su ga voleli, uz čije pesme su se zaljubljivali, voleli i tugovali…

Od Vardara, pa do Triglava, Ðoletov odlazak je obeležen emotivno, onako kakva je bila i njegova poezija, stihovi i njegova duša Panonska – satkakna od tananih niti najfinijih osećanja, snova i ljubavi.

Kada se kao cunami proširila informacija o odlasku Panosnkog mornara, iste večeri u njegovom rodnom Novom Sadu spontano su se okupili njegovi sugrađani i na veoma emotivan način odali počast svom Ðoletu.

Isti scenario je usledio u Zagrebu, Splitu, Puli, Zadru, Šibeniku, Sarajevu, Banjaluci, Skoplju, Ljubljani, Beogradu, Nišu, Podgorici, Nikšiću, Cetinju, Herceg Novom…

Kada se gledaju fotografije i video zapisi nastali u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji i Sloveniji, jasno je da je Ðole bio deo svih nas, Jugosloven koga su svi voleli.

Odlazak Ðorđa Balaševića odjeknuo je među našom Dijasporom širom zemljine kugle, međutim, zbog pandemije i mera koje su na snazi u Zapadnoj Evropi nije bilo moguće odati počast Ðoletu na sličan način kao što je to urađeno na Balkanu.

Međutim, sudeći po društvenim mrežama, Dijaspora je virtuelnim putem odala poštu poznatom kantautoru, gde su danima prisutne objave njegovih pesama, sa po kojom reči posvećenim velikom Ðoletu.

“Nošen dahom sna doleteo je crni golub na moj dlan.
Zašto, ko da zna, al’ to sam jutro dočekao umoran.
K’o da sam i ja leteo s njim, krilima teškim, olovnim,
i video svet sakriven iza zlatnih oblaka.

Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin.
Ne dozvoli tad da naprave od toga tužni treći čin.
Nek mi ne drže govore, nek drugom pletu lovore,
ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu.

O, zagrli me sad, jako, najbolje što znaš
i nemoj crnoj ptici da me daš……“

Imajući u vidu stihove ove Ðoletove legendarne pesme, poštujući njegovu želju, Ðorđe Balašević je sahranjen u nedelju 21. februara, samo u krugu porodice na groblju u Novom Sadu, bez govora, bez mase ljudi, samo uz tamburaše i nejgove omiljene pesme…

Mirno more na putu u večnost, a nama ostaje da se sećamo dok nas bude…

Tekst: Svetlana Nenadović-Glušac

Foto: Instagram, Facebook, Screenshots

Leave A Reply