Ivan Vučićević
Zorana Pavić: Izgubila sam bebu, jedva su me spasli!
Zorana Pavić se pomirila sa tim da nikada neće postati majka. Ona samo za SCANDAL! prvi put otkriva kako je izgubila dete.
Zorana Pavić u potresnoj ispovesti o gubitku bebe
Taj gubitak bila je njena borba za život. Da li je zbog karijere žrtvovala majčinstvo:
– Ja da sam naišla na muškarca, to se prepozna. Možda je ovaj čovek i bio u pravu kada je rekao da ti nećeš da se udaš za mene zato što misliš da to nije to. Muškarca od poverenja na stabilnog muškarca.
Ivan Vučićević
U kom smislu, finansijskom?
– Nije stvar u finansijama. Karakterno, to mora da bude stabilan čovek. Nestabilan muškarac može da ti donese samo nesreću. Ja sam stabilna osoba i mnoge stvari ne bih ni preživela da nisam takva. Nisam naišla na muškarca kakvog, recimo, neke moje prijateljice imaju – onog koji je zaista stabilan i uz koga možeš da se opustiš. Ja jednostavno nisam imala tu sreću. Uglavnom sam nailazila na muškarce koji se zaljube u to što jesi, a onda pokušaju da te menjaju. Pokušaju da te ograniče, da te zatvore. A ja sam vrlo svoja. I kada sam u vezi – ja sam i dalje to što jesam, i ne želim da me neko menja. Da sam naišla na stabilnog muškarca, a verujem da će me mnoge žene razumeti – nije stvar u novcu, već u karakteru. Potrebno je da prepoznaš lojalnog čoveka, koji ima sve životne vrednosti jasno postavljene. A ja na takvog nisam naišla.
Je l bi se zbog bebe odrekla karijere u tom trenutku?
– Ne bih se odrekla.
Tog trenutka dok si trudna.
– Pa dobro, pa šta, trudan si 9 meseci nije 98 meseci.
Da li si ti imala trudnoću?
– Jesam, ali se ona završila neslavno iz zdravstvenih razloga.
Nije niko insistirao na tome?
– Ne. Nego se neslavno završila zbog komplikacija.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Ti si želela to dete da zadržiš?
– Znaš kako, ja na tu temu imam jasan stav, jer postoje ljudi koji, kako da kažem, postanu gotovo maliciozni, pa odjednom nešto počnu da glume. Mislim da bih bila dobra majka. Jednostavno mi nije bilo suđeno da to postanem. Ceo život imam mačku i luda sam za životinjama. Odnos koji imam prema svom Garfieldu – možeš samo da zamisliš kakav bih imala prema detetu. Nisam od onih koji misle da moraš da ispuniš sve zadate forme. Verujem da možeš da imaš najnormalnije odnose u životu i da, kada padneš, samo otreseš prašinu i nastaviš dalje. Ali ono što je zaista važno – to je izbor oca tvog deteta. Ako imaš dete sa budalom, ne osuđuješ samo sebe na patnju, već i to dete. Zato verujem da je odgovornost prema detetu ključna. Kod mene su se desile neke komplikacije i stvari su krenule nizbrdo… ali, možda je jednostavno tako trebalo da bude – možda mi nije bilo suđeno.
Svakako si to želela.
– Znam, jesam nije bilo suđeno. Kada već nije suđeno znaš kako naročito kada je neka tako ključna stvar za život svake žene raditi na silu.
U kom periodu života je to bilo?
– Ja iskreno ne znam ni koja je sad tačno godina. Toliko je vremena prošlo da se više ni ne sećam. Nije da nešto krijem, jednostavno – ne znam. Nešto se svojevremeno pričalo, nisam bila srećna zbog toga, ali Bože moj. Ovo mi je važno da kažem – zbog žena koje se nisu ostvarile kao majke. Jer to nije naša životna misija. Ne smemo raditi nešto na silu, samo zato što je došlo vreme ili svi to rade. Po meni, dete treba da se rodi isključivo iz ljubavi. I ne samo to – moraš da imaš i odgovornost. Nije dovoljno samo roditi dete i reći ja sam majka. Dete treba odgajiti, i to na zdrav, stabilan način. A da bi to bilo moguće, ne smeš da se upustiš u roditeljstvo sa bilo kim. Jer ako naletiš na pogrešnog – ti patiš, ali i dete pati. A to niko ne zaslužuje.
Dete Marije Šerifović nema oca koji živi sa njim.
– To je Marijin izbor. Moj nije. Ja sam sebe mogla da zamislim kao majku samo uz čoveka kog volim i koji voli mene. I, naravno, da sam procenila da je stabilan. U mom okruženju ima žena i žao mi ih je koje se mnogo muče. Imam i među koleginicama one koje su, nažalost, svoju decu osudile na život sa nestabilnim muškarcem. I sem što same pate, još je strašnije to što su i njihova deca osuđena na takav život. To je ogromna odgovornost. Imala sam i ja te neke lude veze. I stvarno sam mnogo volela. Kad volim – to je jako, to je sve, i drugačije ne umem. Možda gledam previše filmova, možda čitam previše romana, ali meni ta ravna, mirna ljubav ne prija. Mora da postoji ludilo, strast, dubina. Ali uprkos svemu iako su samo dvojica bila zaista važna ni sa jednim od njih ne bih imala dete. Jer ljubav nije dovoljna. Potrebna je i stabilnost, i poverenje, i odgovornost.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Je l to dete sa jednim od njih?
– Da. Nije bilo suđeno i sve je krenulo po zlu.
Kako kažeš nije bilo suđeno i sve je krenulo po zlu. Ti si saznala da si trudna…
– Ne, ja sam to saznala tek kada sam završila u bolnici.
A nisi znala znači.
– Ne, nisam znala.
Kako si došla do bolnice šta se dogodilo u tvom organizmu?
– Pa sad ne bih da pričam o tome malo će mi biti degutantno i indiskretno…
Pitam zbog drugih žena zato što možda mnoge devojke ali i momci ne znaju kako se začinje dete.
– To nekada može da se dogodi. Sad je možda malo tema škatljiva, ali to čak može da se dogodi i da koristiš razne zaštite, može da se dogodi.
Mislim na neke osnovne stvari, tipa plodni dani ili ne…
– Ali osim da brojiš dane, sad da ne glumim medicinskog radnika, postoje i drugi načini zaštite koje koristiš. Ali, i pored svega toga, može da ti se dogodi. Ima jedna šala – nadam se da mi čitaoci neće zameriti koju je rekao jedan doktor Ti si toliko plodna da bi zatrudnela i kad bi te pogodili muškim gaćama. Znam da zvuči možda malo degutantno, ali poenta je da i uz sve moguće zaštite – trudnoća može da se desi. Ja sam prokrvarila i završila u bolnici. Tada su mi rekli… Čak su mi jedva spasili život.
Ivan Vučićević
Koji si mesec bila?
– Ne znam. Niti me zanimalo. Bilo je grozno saznati na takav način. Dobro sam i preživela, što se kaže. Zato ti i kažem i pored raznih sredstava i pomagala, može da ti se desi. A onda, kao da se nadvije neka loša energija i sve krene u pogrešnom pravcu. Jednostavno nije bilo suđeno. Zato sam i htela da dodam nešto zbog žena koje se nisu ostvarile kao majke. Jer sredina ume da bude surova. Mene to nije slomilo. Ne kajem se. I nije čak ni važno šta ja osećam… Ali kad sam razgovarala sama sa sobom, rekla sam sebi: Zorana, to nije tvoja misija u životu. Postavila sam stvari tako da nikada ništa ne radim samo da bih to uradila, da bih završila nešto. I zbog toga nemam grižu savesti. Žene koje se nisu ostvarile kao majke treba da znaju to nije jedina misija koju imamo. Postoje i druge. Može se desiti i da rodiš bolesno dete. Ne zato što to dete ne bi volela, naravno da bi, ali i to dete se muči. Mnogo sam razmišljala o svemu tome. Učestvovala sam u raznim akcijama, da li poruke, da li licitacije, da li pevanje nije to bravo ja, već sam jednostavno jako osetljiva na to. To kako se roditelji bore za svoje bolesno dete to je impresivno. I srećna sam kad čujem da su mnoge od tih akcija uspele, da su operacije omogućene, da je pomoć stigla. Ali zato i kažem nije svima to misija. Nemoj po svaku cenu. Možda te u životu čeka neka druga misija.
Kada si se pomirila sa tim Zorana to nije tvoja misija. To je jedno veliko samopriznanje da samom sebi kažeš da nećeš da imaš dete.
– Ja ne znam sad tačno koji momenat da izdvojim, kao da kažem tad i tad, ali postoji taj trenutak kada se postavi pitanje – zašto se nisi udala? Pa zato što želim da se udam za stabilnog čoveka. Takvog, jednostavno, nisam srela. Ceo život se i šalim na sopstveni račun. Kad ti se to nešto stabilno ne dešava, život ipak prolazi. A iskreno, moraš da imaš i odgovornost. Ne možeš da ideš kroz život kao da se ništa ne pitaš, da ti se dogodi, pa onda šta bude. Šalim se, često – kao ideš ko baka na roditeljski sastanak jer ni tu više nema pravila ni granica. Ispričaću ti nešto. Reč je o jednom mom kolegi, divnom muzičaru koga mnogo volim i poštujem. Njegova sestra je imala tragičnu priču. Ona i muž su sa 25 godina bili zajedno i tada su dobili dete. A onda je njen muž preminuo. Eto, garancija ti nisu ni godine. Danas više nema garancije ni za belu tehniku, a kamoli za život. Zato i kažem – treba da postoji odgovornost. Mislim da je ona ključna u svakom odnosu, pogotovo kad je reč o detetu. Kad se pitaš: A da sad rodim? – ne znaš koliko ćeš moći da budeš uz to dete, koliko ćeš trajati. Ali opet, vidiš da to s godinama nema nikakve veze. Neko poživi do devedesete i izvede dete na put, a neko, Bože me oprosti, ode sa dvadeset pet. Zato stvarno mislim da nema garancija. I jedino što nam ostaje jeste da u onome na šta možemo da utičemo – budemo odgovorni. Da biramo svesno, da budemo prisutni, da prepoznamo šta zaista želimo i šta možemo da pružimo.
Jel to tvoja najteža odluka u životu bila?
– Imala sam ja raznih odluka u životu, ali, da ti ponovim, ja prema svemu tome nemam patetičan odnos. Završila sam Pedagošku akademiju, išla sam i u muzičku školu to sad i nije važno – ali na Pedagoškoj akademiji sam jedno vreme bila na praksi. I tada smo išli u Zvečansku. To nikada neću zaboraviti. Ta njihova organizacija tamo je jako specifična i tužna, a opet, na neki način i topla. Deca nisu raspoređena po uzrastu, već su podeljena u takozvane porodice, porodica jedan, dva, tri… I u svakoj su deca različitih godišta. Sećam se da sam bila u jednoj takvoj grupi, i bila je tamo jedna devojčica – plave oči, prćast nosić – koja me je već tada zvala mama. I ja počnem da se vezujem za to dete. Jako. Toliko da sam ih zamolila da me premeste na drugo mesto, jer sam shvatila da neću moći da se nosim s tim. Na moju veliku žalost, ja sam preemotivna. Kasnije su mi saradnici rekli da je ta devojčica plakala zbog mog odlaska. A onda samo zamisliš koliko bi tek patila da smo se još više povezale. I što je još čudnije ličila je na mene.
Jel si ikada pomislila da usvojiš dete?
– Za to je ipak potrebno dvoje. Osim toga, postoje i određeni uslovi, jel tako? Ja, recimo, zaista mislim da dete treba da ima mušku figuru u životu. Jedna moja jako dobra prijateljica, koja se razvela dok joj je dete bilo još jako malo, stalno je govorila: Mora dete da ima tu mušku figuru, da ne raste samo uz mamu, jer ga je otac viđao samo vikendom. Jednostavno da bi bilo usmereno na pravi način. Pomenuo si Mariju Šerifović i da, sve je to stvar lične odluke. Svi smo različiti. I sve to jeste legitimno. Samo je najvažnije da živimo u skladu sa sobom. Da znamo iza čega stojimo i iza čega ne.
