Sanja Doležal: Ne moram da radim zbog toga što mi je muž umro, ali želim!
Sanja Doležal nova je uzdanica HTV, koja će od ove nedelje publici, zajedno s Karmelom Vukov-Colić, Davorom Meštrovićem i Robertom Ferlinom, svakog radnog dana poželeti “dobro jutro”. Iako ovo nije prvi TV angažman pevačice Novih fosila, pre svoje nove premijere, priznaje, imala je priličnu tremu.
„Spremna sam na sve konstruktivne kritike, svaku ću saslušati, jer želim da učim i budem najbolja što mogu“, kaže Sanja u razgovoru za Studio.
Koliko ćete često biti na ekranu?
„Tri puta nedeljno.“
Kako ćete to uskladiti s pevačkom karijerom, na primer ako ste veče pre nastupali?
„Ne verujem da će se to često događati, jer mi muzičari uglavnom nastupamo vikendom. Tako da mi buđenje u pet sati ujutro radnim danima, mislim, neće teško padati.“
Ko vam je najoštriji kritičar?
„Moja Lea. Njoj ništa ne može da promakne. I bez ustezanja mi kaže ako joj se nešto nije dopalo.“
Koliko vam u ovoj krizi znači to što ćete zahvaljujući HTV-u sada imati stalni izvor zarade?
„Pre svega, želela bih da istaknem da ništa nije stalno. Ja na HTV nisam primljena u radni odnos koji bi mi garantovao da ću do penzije biti na televiziji. Potpisala sam ugovor za jednu sezonu, a šta će biti posle, to nitko ne zna. Drugo, ja sam sebi nakon trideset godina aktivne pevačke karijere osigurala život. Usprkos svemu tome, naravno da će mi jedan kontinuirani priliv novca kroz sledećih nekoliko meseci dobro doći.“
Dakle, HTV-u niste rekli “da” prvenstveno zbog novca?
„Ne. Pristala sam zbog veselja i entuzijazma. A što se tiče novca, sigurno je da bez ovog angažmana ne bih umrla od gladi. Svesna sam da ima onih koji komentarišuu kako nakon suprugove smrti ja ‘moram’ da radim. Apsurd je da govore kako neko mora da radi. Zašto neko ne bi želeo da radi? Meni je apsurdno i to da se neki pitaju zašto netko zapošljava žene u mojim godinama.“
Da, zlobnici kažu kako su HTV-ovci mogli u ‘Dobro jutro, Hrvatska’ postaviti neku mlađu voditeljku…
„Čula sam takve komentare. Ali, takvi ljudi ne razumeju da različiti formati emisija zahtevaju različitu dob voditelja. Naravno da se ja ne bih usudila da vodim neku muzičku alternativnu emisiju. Ali, jutarnji program na svim svetskim televizijama vode ljudi srednjih godina i velikog životnog iskustva. Zašto bismo mi bili izuzetak? Uopšte, bojim se da taj ‘problem’ godina postoji samo u našoj državi, jer se samo tu ljudi čude kako netko nakon tridesete još nastupa.“
Koliko će se zahvaljujući vašem poslu promeniti jutra u vašoj porodici?
„Promeniće se, svakako. Ali, Lea i Luka su već odrasli ljudi. Oboje su samostalni, znaju sami da skuvaju i uzmu doručak, pa se ništa bitno kod nas neće promeniti osim što Leu pre odlaska u školu više na vratima tri puta nedeljno neću moći da izljubim.“
Pre godinu i po Lea, Luka i vi proživeli ste tragediju, kada ste ostali bez vašeg supruga i njihovog oca Nenada Šarića. Šta biste savetovali ljudima kada se nađu u takvoj situaciji?
„Meni su snagu dala deca. Nisam imala izbora. Nisam mogla da legnem i zaspim, iako su mi takve misli, priznajem, prolazile kroz glavu. I to ne jednom, nego hiljadu puta. Međutim, ako sam odlučila da nastavim da živim zbog dece, onda moram živeti kvalitetno. Uz to, okupirala sam se poslom, i to je savet koji bih dala svima onima kojima se dogodilo da ih voljena osoba napusti preko noći. Naravno da nije lako naći posao u ovoj situaciji. Ali ne mislim samo na klasičan posao koji nosi novac. Jednostavno, ako imaš komadić zemlje, obrađuj vrt. Ja sam, recimo, celo leto prčkala po našem vrtu na Mrežnici. Užasno je važno zaposliti ruke i telo, kako bi se umesto psihički, čovek umorio fizički. To je bolje nego da se okupirate ružnim i tužnim mislima.“
Praznina tada nestaje?
„Ne, lagala bih kada bi na to pitanje potvrdno odgovorila. Praznina je takva da je nikad niko neće moći ispuniti. Ali to je nešto s čim moraš da se nosiš. Jer, kada se nađeš u situaciji u kojoj sam se ja našla pre godinu i po dana, nemaš univerzalni recept pomoću kojeg bi to što se desilo mogao da prebrodiš. Neko u takvim situacijama stalno odlazi među ljude. Ja nisam. Vreme sam provodila u samoći, u krugu najuže porodice i najbližih prijatelja. Ali, bilo je i dana kada sam baš želela da budem sasvim sama.“
Tako ste ublaživali bol i tugu?
„Ne mogu to da kažem. Nisam ništa uspevala da ublažim. Umesto toga, učila sam da živim sa tugom.“
Imate li danas osećaj kao da je on još uvek negde tu?
„Osobe koje nas napuste biće uvek tu negde onoliko koliko mislimo na njih. Ako o tome govorimo, onda su one stalno prisutne. Ali, bolno sam svesna činjenice da njega nema i da se više nikad neće vratiti. I to je prava istina.“
Autor: Life Content
izvor: Jutarnji
