Aleksandar Avakumović: „Nekultura uništava srpsku košarku“

„Ako je kultura stvorila ovu briljantnu tekovinu našeg društva, onda će nekultura to da razdrobi”, upozorava član Komisije za mlade u Svetskoj košarkaškoj federaciji.

Aleksandar Avakumović, dugogodišnji član Komisije za mlade Svetske košarkaške federacije (FIBA), svoju višedecenijsku posvećenost mladima u sportu, naročito u igri pod obručima, krunisao je s nekoliko knjiga, među kojima je i „Artikulacija interesa u sportu i menadžment”. Ovaj u Evropi poznat i uvaženi košarkaški misionar već dugo se kreće svetskim meridijanima (najčešće boraveći u Italiji), a letos je ugledni italijanski dnevnik „Korijere dela sera” u svom kulturnom dodatku objavio na dve pune strane tekst o njegovom liku i delu, kao i delove njegovog članka „Moj otac huligan” koji se odnosi na ulogu roditelja u svetu sporta. Sada u „Politici” iznosi svoju dijagnozu „bolesti srpske košarke”, ne ulazeći u taktiku, tehniku, fizičku spremu, a još manje u „pik en rolove” i „lou postove”…

U kakvom je stanju evropska košarka?

Jako lošem, sa pretnjom da bude još gore. Ako predstavnik San Marina ima podjednaku težinu u odlučivanju košarkaške sudbine kontinenta, kao predstavnik Rusije, Srbije, Litvanije, Španije ili Italije, lako je zaključiti da je organizacija evropske košarke loše postavljena. Naša pozicija u takvoj košarci je posebno loša jer je ni nemamo. Budućnost naše košarke u ogromnoj meri zavisi od pozicije koju ćemo imati u evropskoj zoni Fibe kao što smo imali ogromne koristi tokom vremena kada smo preko naših moćnih ljudi bukvalno vodili evropsku košarku. Od 51 članice evropske Fibe, pola ima predstavnika u bordu. A to su i zemlje bez ikakve ili s vrlo slabom košarkaškom tradicijom. Recimo, zajedno sa Srbijom, dve dvokontinentalne zemlje, Rusija i Turska, nemaju predstavnike u najvažnijim forumima! To je teška anomalija koja jako šteti košarci. Fiba-Evropa nema snagu, a ni punu kompetenciju, da razvija evropsku košarku. To je ostao kao zadatak nekolicini zemalja kojima je košarka dobro od nacionalnog značaja. Kao što je Srbija. Kad ojača naša košarkaška organizacija i naš uticaj, to će biti i renesansni trenutak za evropsku košarku. Evropska košarka na neki način čeka novu energiju i od nas. Od veoma malo zemalja se to može očekivati. To je naša prava uloga.

Mnogi ukazuju da nemamo asove i reprezentaciju kao nekada zato što nam se „baza smanjila”, ističući da Srbija nije isto što i Jugoslavija?

Pre svega, da kažem da se vrlo lako rešava pitanje kontinuiteta jugoslovenske košarke, jer Srbija je njen pravni naslednik, što joj priznaje i evropska košarka. Nije pogrešno da kažemo da smo pet puta bili prvaci sveta, ali je tačno i da smo samo dva puta to bili isključivo sa srpsko-crnogorskim igračima. Što se tiče baze, ona je dovoljno široka i kvalitetna. Svedoci smo da je jedna zemlja koja ima stanovnika koliko Beograd – Slovenija – dobro organizovala evropsko prvenstvo i na njemu pretendovala na najviši plasman. Da je jedna zemlja upola manja od Srbije – Litvanija – i dalje legitimna sila u svetskoj košarci. Mi ćemo opet biti sila, pod uslovom da se dobro organizujemo. A postoje dva preduslova za to. Jedan je – dovoljan nivo kulture košarkaške organizacije koji zadovoljava košarkaške potrebe, drugo – da postoji odgovarajuća komunikacija oslonjena na kulturu. Ako nemamo kulturu i na njoj zasnovanu komunikaciju mi ćemo od svega vrednog napraviti nešto beznačajno, marginalno. Isto tako, od mnogo manjih vrednosti nego što je naša košarka napravićemo blistave stvari, ukoliko smo kulturni ljudi koji umeju da komuniciraju a ne da kidišu jedni na druge.

Insistirate na snažnom uticaju kulture na sportske rezultate. Objasnite to.

Čin kulturnog delovanja u sportu stvorio je čuvenu jugoslovensku školu košarke koja je svoje sedište – moram to da istaknem – imala u Beogradu, iako su i u Ljubljani, Zagrebu, Splitu, Zadru i mnogim drugim gradovima postojale košarkaške aktivnosti. Beograd je bio centar i duhovni i kadrovski i institucionalni. To je još jedan razlog da se Srbija smatra centralnim stubom jugoslovenske košarke. Kulturni ljudi su ostvarili kulturne odnose među sobom, a onda su kulturni čin kolektivnog delovanja raširili po celoj zemlji, bez ideološke pozadine. Nastanak i razvoj jugoslovenske košarke nema ideološki karakter. On je čisto intelektualna, duhovna tvorevina jednog malog broja ljudi. Njihova prezimena se znaju. Konkretni ljudi danas razbijaju srpsku košarku i oni se mogu okarakterisati kao uništavači srpske košarke. Lako je ustanoviti ko su oni. Zna se ko je šta radio i ko je šta pričao i kako se ponašao. Ako je nekada kultura stvorila briljantnu tekovinu našeg društva – košarku – onda će nekultura to da razdrobi. Nama je potrebno da prizovemo kulturu i kad se ona vrati, sve će biti uredu. Što se tiče brojeva, resursa, tradicije, o tome ne treba diskutovati niti brinuti, oni su i dalje dovoljni. Predodređeni smo da budemo svetski prvaci, to čak i hladna statistika pokazuje, a kamoli naše pamćenje. Nismo lažna košarkaška zemlja. Mi smo košarkaška zemlja koja se malo primitivizovala. A primitivizam je taj koji ne dozvoljava razvoj i koji sebe uvek smatra nespornim, čak i kada je očigledno nesposoban i nemoćan.

Kako obezbediti preporod i ko će da ga izvede?

Našu košarku – divnu, lepu stvar – moći će da spasu pojedinci ujedinjeni u grupu. Jedan sam – nikada! Ali nekoliko prosvećenih – da. Ne moraju da budu visoko učeni, ali moraju da budu duhovno i duševno prosvećeni, dobri, pametni ljudi, koji vide dalje od svog dvorišta. Vizija prethodi preporodu. Nije dovoljna volja za vlašću, niti sama vlast. Potrebna je harizmatična energija, zašto se recimo ona ne bi ulila jednom Dejanu Bodirogi koji ju je na terenu imao u izobilju. I drugima koji postoje, samo su bez podrške. Tri-četiri ličnosti, složne i klupski nenadojene, mogu da ožive potencijale naše košarke. Galamu, vređanje i nipodaštavanje moramo da zamenimo jasnom vizijom.

Šta kažu stranci kad im o srpskoj košarci pričate kao o nečem uzvišenom?

Italijane najbolje poznajem. Italijan oseća da je srpska, nekadašnja jugoslovenska košarka nešto strahovito značajno, ali se ne bavi analizama zašto je to tako. Kad nas pobede, čak i sada kad smo Srbija, smatraju da su uradili nešto veličanstveno. I danas je za svaku zemlju na svetu, osim za Sjedinjene Američke Države, velika stvar kad pobede Srbiju u košarci. Recimo, ne mogu ni da shvate kako šestogodišnji učinak Dude Ivkovića svi ne vidimo kao nešto veliko i značajno, da gubimo iz vida šta je zatekao a šta je ostavio. Tužno je da nam drugi skreću pažnju oko tema gde smo mi druge učili. Ako neki takav učinak pomislimo da je loš mi smo potpuno izgubili osećaj za dobro. A potrebno je da pravimo dobre stvari.

Da li kultura ima veze i s tim što naši igrači ne mogu da pogode ni šest od 10 slobodnih bacanja?

Da, ima jake veze! Procenat slobodnih bacanja u odlučujućim utakmicama direktno je povezan sa duhom grupe, duhom tima, duhom koji vlada u stručnom štabu, duhom organizacije čiji je to stručni štab, duhom zemlje čiji je to savez. Kad budemo imali sasvim zdrave odnose po duhovnoj vertikali delovanja, imaćemo najmanje 80 odsto pogođenih bacanja na važnim mečevima. Bez obzira na kom nivou taktičke, tehničke i fizičke spreme bili. Čvrst sistem, čvrsta porodica, čvrsto društvo daju neviđeno samopouzdanje koje izvlači više nego što imate u sebi. Možda neko sve ovo smatra pogrešnim povezivanjem, ali ja bih pre rekao da ljudi o ovome uopšte ne razmišljaju. Skloni su da traže razloge na nekim površnijim nivoima svesti. Kopaju po nemuštim statistikama.

Da li verujete u to da smo kao narod predodređeni za pojedine sportove?

Jesmo ali imamo vrlo kritizerski odnos prema sebi, što ja nazivam sindromom auto-gola, koji se javlja u zemljama gde je duh živahan. Brže se no drugi posvađamo, naljutimo, brže pretimo jedni drugima, ponizimo jedni druge, eliminišemo jedni druge, damo auto-gol… Ovo je trenutak kada je naša košarka u opasnosti da postigne takav gol. Samo ako se zakovitla energija uzajamnog poštovanja, ako napravimo odricanje dela svog ega, pretvorićemo se opet u velesilu. Samo mi možemo da sprečimo naš mentalitet koji na neki skoro misteriozan način ne podnosi uspeh. Kao da se neki put bolje nahrani neuspesima nego uspesima. U toj crti je ne samo opasnost po košarku nego i za čitavu naciju.

Kakvu bi ulogu trebalo da ima država?

Bilo bi dobro da se ne meša. Politika je u retkim slučajevima kreativan čin. U našoj košarci ima sposobnih ljudi koji mogu da joj obezbede miran san. Ako srpska košarka nije u stanju da sama brine o sebi, onda znači da ona ne valja, da je nesposobna, spremna za auto-golove i ispadanje iz elitnog društva.

Izvor: Politika
Foto: Politika