Glumac Pavle Jerinić: Odoh na posao u „Glob teatar“!

Odlazak na posao Pavlu Jeriniću, pozorišnom glumcu mlađe generacije, barem ovih nepunih mesec dana koliko je proveo u “Glob teatru” u Londonu nije predstavljao nikakav problem. Rođen 1986. godine u Beogradu, upisao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesorke Biljane Mašić 2005. godine, a već sledeće godine dobija svoj prvi angažman u Narodnom pozorištu u Beogradu. Trenutno igra u osam predstava aktuelnog repertoara Narodnog pozorišta, a povodom njegovog učešća na majstorskom kursu „International Actor’s Fellowship” u čuvenom Šekspirovom Glob teatru u Londonu, imali smo priliku da razgovaramo sa njim.

Nedavno ste učestvovali na seminaru International Actor’s Fellowship u organizaciji Glob teatra. Opišite nam kakav je osećaj stajati na sceni velikog Glob teatra u Londonu i šta vam je prvo proletelo kroz glavu kada ste se našli na tim daskama?
– Zapravo sam još prošle godine gostovao tamo sa predstavom “Henri VI“ Narodnog pozorišta, ali ovaj put je bilo nešto malo drugačije i posebno. Radio sam na toj sceni, pored toga što sam igrao. Doživeo sam je kao svoju. Nije teško navići se na takvu lepotu. Pomislio sam da stojim na nekom mostu između današnjice i 400 godina daleke prošlosti.

Kako je izgledao jedan “radni dan” tokom ovog seminara?
– Počinjao je potpuno nerealnom rečenicom koju bih uputio svojoj cimerki: “Odoh na posao u Glob teatar.“ Bilo je kao fakultet u malom. Pored dva reditelja sa kojima smo svakodnevno radili na scenama i monolozima, imali smo stručnjake za pokret, govor, glas, muziku i koreografiju. Organizatori su se trudili da nam omoguće da pogledamo što više njihovih predstava – “Magbet“, “San letnje noći“, sva tri dela “Henrija VI“ u istom danu.

Kakav su utisak na vas ostavile te predstave?
– „San letnje noći“ je recimo bio fenomenalan. Inače, Glob teatar kostime pokušava da približi što autentičnije onom dobu, od materijala do boje i ulažu mnogo novca u to. Kada sam ih pitao zašto daju toliko novca za kostime, odgovorili su: „Zato što nemamo scenografiju“. Tako da ona sredstva koja bi inače ulagali u scenografiju, ulažu u kostime, koji su neverovatni. „Magbet“ je takođe bio briljantan! Počinje predstava, na scenu izlazi dvadeset bubnjara i kreću da „biju“ po tim bubnjevima, tako da one palice počinju da vam se priviđaju kao mačevi, noževi, sekire, tačno možete da vidite tu bitku. U jednom trenutku oni nestaju sa scene i pojavljuje se Magbet. Baš je bio neverovatan doživljaj i meni je to izvođenje umnogome pomoglo za scenu koju sam radio na master klasu.

Prošle godine ste već imali priliku da nastupate u Glob teatru u predstavi Narodnog pozorišta Henri VI u režiji Nikite Milivojevića. Koja od ove dve posete vam je ostavila veći utisak i zašto?
-Teško je reći. Imali smo premijeru “Henrija“ na toj sceni, pred 1600 ljudi. To je samo po sebi vrlo jak utisak i doživljaj. Ali drugi put sam boravio mnogo duže u Londonu te sam imao priliku da upijem svaku česticu tog grada pa i pozorišta. A i ovaj put sam upoznao mnogo predivnih ljudi i sjajnih glumaca iz inostranstva. Imao sam zadatak da predstavim svoju zemlju u najboljem svetlu i mislim da sam to i uradio, zbog čega sam ponosan.

U Narodnom pozorištu igrate, između ostalih, i sa svojim ocem Brankom Jerinićem. Kakav je vaš odnos na sceni i da li je on i koliko uticao na vašu odluku da odaberete ovu profesiju?
– Na sceni – strogo kolegijalno i držimo do toga obojica. Uticao je utoliko što sam ja neretko kao mali provodio vreme u pozorištu, bilo na predstavama, bilo na probama, ali odluku sam doneo sam. Otac mi je samo predstavio loše i dobre strane posla. Naravno, ja sam hteo da čujem samo one dobre.

Kada ne nastupate u pozorištu, bavite se raznim aktivnostima, između ostalog, pozajmljivali ste svoj glas u nekim animiranim filmovima, a radite i u jednoj školi glume. Da li se sećate sebe iz tog doba i da li se razlikuju interesovanja današnje omladine, u odnosu na interesovanja i način razmišljanja kada ste vi bili tinejdžer? Koje im savete dajete?
– Razlikuju se bitno. Ono što je problem cele civilizacije jeste to što tehnološki napredak ne prati i duhovni napredak. Za samo dvadeset godina previše toga se promenilo. I ne kažem da je to nužno loše, samo što je to jednosmerna ulica koja ne nudi neku širinu. Ja se u školi glume „BIS“ trudim da ih vratim na neki valjani sistem vrednosti koji se dobrano pogubio. Pored vežbi i predstava koje pravimo, pričamo dosta o najrazličitijim mogućim temama. Jer danas se retko ko bavi decom, pogotovo u školi.

Jedna zanimljivost kada ste vi u pitanju je i da trenirate jedan specifičan sport, a to je Kendo. Objasnite nam šta je i kako ste se zainteresovali za kendo?
– Kendo (put mača) je veština japanskog mačevanja. Još kao tinejdžer zainteresovao sam se za daleki istok, pre svega Japan, a kendo igra veliku ulogu u kulturi tog naroda. Ono što je bitno jeste da bi bilo pogrešno nazvati ga sportom, već to zaista jeste veština kojom treniraš svoj um i duh pre svega. Kendo je u neku ruku način života. Uostalom, dođite na naš trening u SC 25. maj utorkom i subotom od 19 časova i ja i moj Kendo Klub Beograd ćemo biti tamo.

Koji su vaši dalji planovi?
– Trenutno su u toku probe za novu predstavu “Srpska trilogija“ u Narodnom pozorištu. Premijera je zakazana za 22. novembar – dan pozorišta. Trećeg novembra treba da bude beogradska premijera “Uspavanke za Vuka Ničijeg“ koju smo sa velikim uspehom igrali u Budvi letos. Biće vrlo radna sezona, za mene najzahtevnija do sad. I naravno, planiram kad-tad da se vratim u London, jer jednom kada iskusiš Glob teatar, jednostavno moraš da dođeš opet i opet i opet…

Razgovarala: Jovana Stojanović
Foto: privatna arhiva