Slobodan – Boda Ninković: Porodica je moje uporište i mirna luka

U glumačkom umeću Slobodana – Bode Ninkovića televizijska publika može da uživa u aktuelnoj seriji „Ravna gora“, koja se emituje na Radio-televiziji Srbije, dok pozorišna može da ga vidi u predstavi „Savršen kroj“, u Beogradskom dramskom pozorištu, u kojoj igra sa najboljim prijateljem, glumcem Draganom Petrovićem Peletom. U svojoj plodonosnoj karijeri ostvario je zapažene uloge u preko dvadeset filmskih ostvarenja, a predstave je i sam prestao da broji pošto je preko dve hiljade puta izašao na scenu raznih pozorišta u Srbiji sa kojima je sarađivao. Poznat je po maestralnim epizodnim ulogama koje je uvek pažljivo birao. I dok vredno radi na novim projektima, umetnik, rođen u Smederevu, slobodno vreme posvećuje supruzi Slavici, sa kojom je u braku tri decenije, i njihovim kćerkama Nađi i Anji, koje su njegov najveći ponos. Veoma je zadovoljan što je obe izveo na pravi put i što su se ostvarile u svojim profesijama. Dvadesetdvogodišnja Nađa profesionalno se bavi odbojkom i trenutno živi u Cirihu, dok dvadesetšestogodišnja Anja sprema diplomski rad na Fakultetu dramskih umetnosti, smer produkcija, i uporedo sa tim učestvuje u realizaciji popularnog šou-programa „Tvoje lice zvuči poznato“.
Pedesetsedmogodišnji Slobodan srdačno je dočekao ekipu magazina „Hello!“ u foajeu Beogradskog dramskog pozorišta, posle probe za komad „Anđeo čuvar“, koji će u januaru biti premijerno izveden. Srdačan i neposredan, otvoreno je govorio o mnogim životnim radostima, poslu koji ga ispunjava, kao i o porodici koja je njegov stub i oaza koja mu daje energiju.

Kako teku pripreme za novu predstavu u Beogradskom dramskom pozorištu?
– Pripreme za predstavu „Anđeo čuvar“, čiji je radni naslov bio „Mi nismo anđeli“, su u jeku. Staša Koprivica uradila je potpuno nov tekst po motivima popularnog filma. Ekipa koja radi predstavu veoma je vesela i nadam se da će doneti radost svima koju budu došli da je gledaju. Polovinom januara očekujemo premijeru. Ja igram policajca koji tokom čitavog komada održava tenziju.

Da li je entuzijazam zapravo presudan kada se stvaraju novi projekti?
– Ukoliko nemate entuzijazma, možete imati para koliko hoćete i teško da ćete napraviti dobar film, seriju ili predstavu. Ali entuzijazam umetnika ne može da bude sistemsko rešenje, moramo da imamo podršku i logistiku državnih struktura.

Kakve vas uspomene vežu za mladost i bend koji ste osnovali u rodnom Smederevu?
– Moj bend „Pseudo pank cirkus grupe ops“ nastao je 1976. godine kao naša reakcija na početak panka, a ja sam u to vreme bio član odličnog amaterskog pozorišta u Smederevu koje se zvalo „Ops“. Okupili smo najbolje muzičare iz Smedereva i napravili spoj, muzičko-scensku grupu. Bio sam u kostimu boksera, a ostali su menjali kostime za svaki nastup. Napravili smo rokenrol kabare, koji je zaista bio impresivan za gledanje. Tri godine posle osnivanja benda pobedili smo na „Gitarijadi“ u Zaječaru, čime smo stekli pravo da snimimo ploču, što je u to vreme bio nezamisliv uspeh. Međutim, dva meseca posle pobede, svim članovima benda, pa i meni, počeli su da pristižu pozivi za vojsku. Nažalost, ostalo je na tome da smo mogli da snimimo album, a nismo.

Kako glumci ostaju „normalni“?
– Pitanje je šta je zapravo normalnost. Na primer Pele i ja radimo predstavu „Savšeni kroj“ i sami smo je osmislili. Svakom novom igranju se radujemo jer nam je upravo ta predstava neka vrsta terapije. Na sceni se opustimo od sive realnosti i na taj način čuvamo neku normalnost kojoj težimo. Ako pomislite da je gluma posao koji je bitniji od drugih, to može da vas zavede i odvede u iskušenja, pa se često događa da ljudi traže izlaz u alkoholu i nedozvoljenim supstancama. Vrlo je bitno da imate porodicu, da je ona vaše uporište i mirna luka. Takođe, meni je važno što pored mnogo dobrih prijatelja iz sveta glume imam isto toliko odličnih i bliskih prijatelja koji nemaju dodirnih tačaka sa mojom profesijom. Oni mi daju ravnotežu.

Jeste li u nekom trenutku poželeli da se penzionišete?
– Do pre dve i po godine pravio sam pauzu, sedam godina nisam ništa igrao u pozorištu, došlo je do zasićenja i stao sam. To je izuzetno važno za mentalnu higijenu. Kada čovek predoseti da će se svega zasititi, mora da se izmakne i prikupi energiju. Sada imam potrebu da igram predstave sa velikim elanom i entuzijazmom.

Ostatak intervjua možete pročitati OVDE. 

Piše: Jelena Vlahović, Life Content
Foto: Mirko Tabašević