Od našeg specijalnog izveštača: Berlinale iz poslednjeg reda

Berlin je svetska metropola, a BERLINALE metropola svetskih festivala. Pa pošto se svaka metropola gradi od tvrde cigle poslagane, tako su i organizatori posložili velik broj filmova i gostiju već na samom početku, kada su prikazana nova dela Wesa Andersona i Georga Clooneya. Nakon toga je počelo dugoočekivano razotkrivanje filma Larsa vonTriera o sećanjima jedne posrnule žene, pompezno otvaranje renoviranog bioskopa ZOO Palast i poboljšanje tehničkih karakteristika (digitalna podrška Arrija), te prisećanje na čvrste temelje kinematografije kroz retrospektivu klasika prepoznatljivih po osvetljenju i senkama (Estetika senke, 1915-1950). Tako je festivalska metropola i metropola festivala – lagano i sigurno izgrađena, popločana i posle godinu dana priprema – bljesnula u punom sjaju, 64. put, od 6. do 16. februara 2014.

Na centralno mesto u filmovima koje sam pogledao u programima Panorama i Forum postavljen je čovek, usamljen, ponekad otuđen, ali i ohrabren u toj otuđenosti. I ne samo da je filmski čovek ohrabren, već čoveka u publici on hrabri svojim postupcima, zato što upravo njemu, njoj, tebi i meni – nedostaje hrabrosti da još više budemo to što jesmo ili što smo nekad hteli da budemo.

Osećajući nemir nakon dijagnoze tumora, srećom benignog, glavna junakinja filma Ako ti nećeš, ja hoću (Arrête ou je continue, rediteljke Sophie Fillières, u produkciji Francuske) odlazi u šume kraj Liona, pitomu poput fruškogorskih, želeći da na taj način preispita svoj brak, sebe, ljubav, sina koji postaje čovek i nepoznato vreme što prolazi. Veštom ravnotežom između drame i komike, odlična glumica Emmanuelle Devos oslikava jednu veliku, važnu ženu koja svoju samoću grabi, razoružava i gazi, dok odlazi dalje, ali ne u gomilu, već među ljude, naravno.

U gomili nema mesta ni za usamljenog vozovođu u brazilskom gradu Belo Horizonte, ali ga nema jer on sam to odbija, uporno i sistematski provodeći dane u skromnoj mansardi, na vrhu betonskih stubova, poput Simona Pustinjaka. Ipak, kada ga koleginica s posla, takođe vrlo usamljena, zamoli da joj bude kum na venčanju, njegova solo deonica počne da vijuga i krivuda, kao šine po kojima klize vozovi. Dakle, ka novoj stanici, gde čekaju novi putnici. Reč je o filmu dvojice reditelja Marcelo Gomes i Cao Guimarães, pod naslovom Čovek iz gomile (O Homem das Multidões. Brazil, Nemačka, 2014), projektu koji je značajnu podršku dobio upravo od berlinske filmske škole.

Michel Houellebecq, proslavljeni francuski pesnik i filozof pravi je “svetac” samoće, lišen svakodnevice, posvećen literaturi i istoriji, pa samim tim ljubitelj rujnog vina i lepih žena. A onda se pojave jedan Cigan i dva nabildovana snagatora, kidnapuju usamljenog pesnika, računajući da će se tako dobro ovajditi, pa iskočiti iz bedne gomile koja u sirotinji tavori. Film nije dokumentarni, iako sam Mišel Uelbek igra glavnu ulogu, a ne može se reći ni da je igrani film, zapravo Kidnapovanje Mišela Uelbeka (L’enlèvement de Michel Houellebecq, reditelj Guillaume Nicloux. Francuska, 2014) formom i stilom podseća na radove novosadskog reditelja Želimira Žilnika, pa je u velikoj meri – zabavan i komičan. Čitava se avantura odvija na selu, gde otmičari i njihov talac-intelektualac, vode najinteresantnije moguće rasprave – one između običnih, slabo školovanih ljudi iz naroda i jednog od najvećih književnika modernog vremena. Nezaboravno, pa još i smešno!

Najusamljenija od svih beše Kumiko u filmu Kumiko: Lovac na blago (Kumiko: the Treasure Hunter) scenariste i reditelja Davida Zellnera. Reč je o uzbudljivoj legendi o Japanki u poznoj mladosti koja veruje da negde u snegu kraj grada Farga i dalje stoji kofer pun novca koji je ranjeni begunac (Steve Buscemi) zakopao u istoimenom filmu braće Coen. Ne ostavljajući iza sebe išta što bi vredelo žaljenja, istupajući iz krutog kapitalističkog sistema i tradicije drevnog Japana, ona se pretvara u usamljenog tragača, nalik samuraju po hladnim bespućima Severne Dakote, a svako u publici strepeći prati je i nada se blagu za sirotu Kumiko.

Budistički sveštenik usporenog koraka u vrevi francuske luke Marselj, jedinstven je kontrapunkt u najnovijem filmu tajvanskog reditelja Minga Lianga Tsaija Putovanje na Zapad (Xi You). Ovaj vizuelni eksperiment je veoma teško opisati, zato što gledanje takvog izleta u svet iziskuje jaku koncentraciju, dobru moć zapažanja, te individualne tehnike meditacije karakteristične za svakog ponaosob. Da, da, jedna vrlo ozbiljna i originalna bioskopska veština! Uostalom, korak ovog budiste traje čak nekoliko minuta, samo jedan korak, pa je gledaocu teško da otprati čitavo njegovo izvođenje, posebno što je akter okružen gomilom slučajnih prolaznika, zaista slučajnih, ali pre svega bučnih i užurbanih. No, on ih ne opaža, ništa ne remeti njegov prespori hod ulicama i trgovima velikog grada, a cilja nema, kao ni početka, samo taj čovek u oranž togi, samo on i tek kasnije još jedan za njim.

Svoje utiske pokušaću, za tren da rastumačim jednom običnom metaforom koja sve češće, svakom od nas željnih znanja i novih otkrića, čini da izgledamo kao usamljenici. To je ekran. Ekran kompjutera, televizora, tableta… ekran koji kada je ugašen, postane – samo mračno, mutno ogledalo. A koja je druga strana metafore, to svako neka tumači kako mu drago. Ono što je meni jasno jeste da svi ovi filmovi, kada se svedu u jednu ideju, doduše ličnu, ali ne i privatnu, nanižu razmišljanja da ćemo uskoro, vrlo uskoro, svešću koju nam je priroda davno podarila, ponovo pohrliti u bioskope, jer filmsko platno jeste ogledalo, ali sasvim, sasvim drugačije vrste. Poetske!

No, siđimo za čas i do „patosa“. Za patos je ove godine, van takmičarske i svake konkurencije, bio zadužen danski reditelj Lars von Trier, autor koji se u karijeri razapeo od utemeljivača Dogme, pre nepunih dvadeset godina i plemenite ideje o svima pristupačnom filmskom stvaralaštvu, pa do bahatog troškadžije u klimaksu, veoma zavisnog od pompezne propagande kako svog lika, tako i dela. Naime, u drami Nymphomaniac vol. 1 (Danska, Nemačka, Francuska, Švedska, Belgija, 2013), fon T. insistira na hard pornografiji i holivudske zvezde umeljava u blato seksističke filozofije o beskrajnoj masturbaciji i samozaljubljenosti kroz lik jedne ponižene žene, koja prepričava svoju mladost slučajnom prolazniku, ostarelom ljubitelju samoće i Bahovih kompozicija. Neumereni autor plemićkog porekla i tu, između bolesne nezajažljivosti i složenosti barokne muzike – pronalazi povezanost, zapravo – nameće je, ne bi li se dobro zabavio, zajedno s publikom, već zaluđenom maratonskom reklamom.

Opa, bato, orgazmu je potrebna reklama? Ne, Larsu je potrebna, čak – nasušna!

Toliko nejasno i nedovršeno štivo (prvi deo traje 143 minuta, drugi deo u Berlinu nije prikazan), da svakom iole obrazovanom ubrzo bude jasno kako fon T. otvarajući mudre knjige i večne muzičke partiture – tumara, razmičući pred sobom ogrtač, a onda prikazuje već viđene (pozajmljene) efekte i stare (izlizane) viceve. I to čini jadno i sebično, suprotno onih danskih plemića u trulim kraljevstvima, ali bez mere i granice, bez ideje i ikakve plemenitosti, što ga može u nekoj podrobnijoj analizi i postaviti kao antipoda Šekspirovog očajnika koji duboko u sebi sumnjaše da je glavna greška, baš greška na rođenju. Samo to, ožiljak na rođenju – prerasta vazda u pohlepu, licemerje, da, da i nimfomaniju, narkomaniju, ali nije moje da to pojašnjavam, već nekog plemenitijeg, nekog ko se u to upustio, a za mene je činjenica da von T. ipak, ide u kategoriju zvanu – festivalske figure, dođi i prođi, budi zategnut, našminkan, izveštačen, napuni se implantima, silikonima, nakinđuri se brilijantima ili se oglasi još jednom nejasnom porukom – na garderobi.

Tri stepenika iznad von T. patosa stoji jedna mudra debitantkinja Anja Marquardt, sa svojim autorskim delom vrednim poštovanja pod nazivom She’s Lost Control (USA, 2014). Ukratko priča: u savremenoj psihoterapiji humanog ponašanja pojavio se kontradiktorni termin seksualnog surogata, a radi se o ljudima koji pomažu mentalno obolelima da prevaziđu intimne blokade – dodira, milovanja, grljenja – drugog ljudskog tela. Glavni junak filma je (usamljena, opet) mlada žena, magistrant i seksualni surogat, koja se u iznajmljenom stanu na sterilnom Menhetnu upušta u intimne i seksualne odnose sa svojim pacijentima. Jednog dana ona uspeva da otkravi veoma nesrećnog mladog lekara i nakon zajedničkog tuširanja, započne naizgled normalan, prijateljski, pa čak i ljubavni odnos, kakav već neguje s drugim klijentom. Glavni sukob im nameće realnost u kojoj se nalaze i tajne što moraju da otkriju jedno o drugom, ali i trećem, četvrtom, o čitavom svetu koji je skriven čekao.

Film je pre svega veoma slojevit, iskren i posvećen otuđenosti koje sve više postajemo svesni, kao i istine da na tu otuđenost teško utičemo. Film je u Berlinu imao svetsku premijeru, ali i dve dodatne projekcije, rasprodate baš kao i prethodne četiri.

Još stepenica više, srećemo pedantan dokumentarac proslavljenog italijanskog reditelja Đanija Amelija Felice chi e diverso (Srećni što su drugačiji. Italija, 2014) o posleratnoj istoriji zajednice homoseksualaca u društvu, muzici, na filmu, o tragediji genija Pazolinija, prevazilaženju malograđanštine, dogme, o tome šta, zaista i zapravo – znači biti drugačiji, ali ne samo u seksualnom opredeljenju. Fascinantnu dramu o susretu starca na samrti i tek rođene bebe u trećem filmu Wilhelma i Anke Sasnal Huba / Parasite (Poljska, UK, 2014) koji toliko insistiraju na radikalnoj estetici i esenciji slikovnih poruka (minimum dijaloga), da se na kraju iz publike, pre aplauza, začuje samo – uau! Ili novi komentar moderne civilizacije i industrije mladog reditelja, takođe minimaliste – Denisa Cotea Que ta joie demeure (Užitak ljudske žudnje. Kanada, 2014) koji pasivno prati radnike u malim fabrikama, pridošle s raznih strana sveta, sjedinjene oko mašina i toplih obroka u pauzama. Poruka ovog filma vrlo je kratka i jednostavna, neću je prepričati – samo ću je nagovestiti kao nešto što obećava prevazilaženje teskobnog ćorskokaka u koji je zalutala moderna civilizacija.

Zatim, na posebnom spratu tog stepeništa, dva mlada meksička stvaraoca pričaju o mladima u toj srednjoameričkoj državi punoj kontradikcije. Prvi je Damian John Harper s filmom Los Angeles (Meksiko, Nemačka, 2014) i pričom o seoskoj zajednici plementih, ali veoma siromašnih ljudi koji maštaju o izobilju Kalifornije i poslovima čistača, perača, sakupljača, odakle se jednom ili nikad, neće vratiti u svoje planinsko selo, a drugi Alonso Ruizpalacios, nagrađen nagradom za najbolji debitantski film. Alonso je u selekciji Panorama predstavio film Güeros (Meksiko, 2014) o dva brata, nestašna i marginalizovana koji tragaju za očevim idolom Ipigenijom Kruzom, rokerom koji je nekada davno rasplakao slavnog Boba Dilana, a danas beži iz bolnice i pati od teške ciroze jetre. Braću avantura vodi kroz Sijudad de Mehiko u vreme velikih studentskih protesta, pa do pustih četvrti gde klinci iz zabave razbijaju automobile u prolazu, piju, drogiraju se, posrću i padaju, sve ne hajući da tu negde još uvek živi legenda, kakva je nekad bio Ipigenio Kruz. Čak sedam rasprodatih projekcija na Berlinalu (tri su bile dodatne)!

I na samom vrhu – dečak, zapravo – dete, dečak, mladić – u novom filmu Ričarda Linklatera Boyhood (USA, 2014) prikazanom pet puta u najvećim dvoranama Festivala. E, to je film kao stvaralaštvo, istrajno, pedantno, ispričano prijateljski i dobronamerno, a istinito kao da se desilo ili moglo da se desi, svakom od nas. Uostalom, jeste!

Nemojte čitati kritike ovog filma, ni najave, nemojte ništa slušati o njemu, samo strpljivo sačekajte da stigne u bioskop blizu vas i … upoznajte ga.

I dok se prisećam jedne važne rečenice koju sam nedavno zapamtio, a izgovorio ju je gospodin Noa Kouan (Noah Cowan), izvršni direktor vrlo uglednog Filmskog Društva San Franciska, koji kaže „da iskustvo gledanja filma u dobrom bioskopu ostaje među najzahvalnijim iskustvima savremene kulture.” – stižu precizni statistički podaci organizatora 64. Berlinskog filmskog festivala o tome da su prodali preko 330.000 ulaznica za projekcije 409 filmova iz desetak festivalskih programa, dok je na Evropskom filmskom marketu (EFM) predstavljeno više od 1100 filmova, od čega 700 premijerno, i sve u to u samo desetak dana februara. Svi voljni da nastave sa računicom treba da imaju na umu da svaki od 409 filmova ima po tri, četiri, ili čak pet projekcija na Festivalu, dok ulaznica za jednu projekciju košta 10 Eura, a vreme je na severoistoku Nemačke bilo izuzetno ugodno za poznu zimu (preko 10 stepeni Celzijusa, pretežno sunčano i bez jakog vetra).

Dakle, činjenica je da se radi o „narodskom“ Festivalu, otvorenog uma i srca, pristupačnog i namenjenog svima, kako stvaraocima, tako i posetiocima, te da će – prosto rečeno – mnogi na Berlinalu naći film za sebe, a stvaraoci publiku za svoju viziju, svoju poruku, svoj kratkometražni ili celovečernji univerzum.

*Najpopularniji dečak modernog srpskog filma, koji je tumačio jednu od glavnih uloga u filmu Krugovi, Srdana Golubovića (Srbija, Nemačka, Hrvatska, Slovenija, Francuska, 2013) prepoznali su i lovci na talente svetske kinematografije. To je talentovani glumac iz Kragujevca Nikola Rakočević, koji je u Berlinu učestvovao u programu European Shooting Stars, zajedno sa još devet mladih zvezda u usponu.

Autor: Petar Protić, selektor novosadskog međunarodnog Festivala “Cinema City”