Pitali smo poznate: Gde ste bili 24. marta pre 15 godina?

Pre petnaest godina, 24. marta 1999. godine, počelo je bombardovanje Srbije od strane NATO pakta, tako što je tačno u ovo vreme, u 19:55 sati pala prva bomba na grad Novi Sad.

Za 78 dana i noći, od 24. marta do 9. juna 1999. godine, koliko je trajala NATO agresija na našu zemlju, živote je izgubilo preko 1.000 pripadnika Vojske Jugoslavije, i oko 2.000 civila.

Pitali smo poznate, gde su se nalazili u tom strašnom trenutku pre tačno 15 godina. Prenosimo vam šta su nam rekli.

Aleksandar Aca Ilić:

– Sećam se svega kao da je bilo juče. Bio sam kod kuće u Beogradu sa porodicom i gledao sam televiziju. Trebalo je da počne emisija Grand šou, ali iznenada umesto nje na televiiji Pink emitovan je film „Kosovski boj“. Čim je krenuo film znao sam da nešto nije u redu i da ćemo biti bombardovani te večeri. Brat mi je javio telefonom da je gledao na kablovskoj televiziji kako avioni poleću iz baze Avijano u Italiji ka Srbiji. Odmah smo se spakovali, supruga Biljana, sin i ja i napustili smo Beograd. Otišli smo prvo za Niš, smatrali smo da je tamo bezbednije. Ali, nažalost, nismo bili u pravu. Tokom bombardovanja često smo menjali lokacije po Srbiji, malo smo bili u Beogradu i Nišu, a malo u Gornjem Milanovcu. I danas imam distancu prema zvuku sirene. Ne volim taj zvuk…

Ana Stanić:

– Te večeri 24. marta 1999. godine bila sam u Beogradu. Tada sam još živela sa roditeljima. Kada je počelo bombardovanje krenuli smo ka prvom skloništu. Međutim, kada smo stigli tamo saznala sam da ne mogu da uvedem svog psa koga sam tada imala i da životinjama nije dozvoljen ulaz u sklonište. Zbog toga sam odustala od skrivanja i vratila sam se u stan. Sa ove distance gledano, to je bio jedan izuzetno stresan period za mene, pokušavam da ga zaboravim. Ali sigurno je da je sve što se tada dešavalo ostavilo traga na mene. Strašno, ne ponovilo se…

Isidora Bjelica:

– Tokom celog bombardovanja bila sam u Beogradu, preciznije Čukarička padina. Nažalost, danas svi plaćamo posledice toga što se tada desilo. Rak hara na sve strane, i ja sam se razbolela. Kada je sve krenulo te prve večeri probala sam da siđem u sklonište, ali sam odustala od toga. Tokom bombardovanja snimila sam film „Dorćol – Menhetn“ o dvostrukom teroru koji smo trpeli tada i to od režima koji je tada vladao Srbijom i NATO pakta koji nas je besomučno bombardovao 78 dana. Posledice bačenog uranijuma osećamo svi danas.

Dragutin Topić:

– Bio sam na pripremama u Ulcinju kada je krenulo bombardovanje naše države od strane NATO snaga. U početku sam bio pomalo uplašen. Međutim kada je prošao prvi šok, nas trojica sportista smo odlučili da napustimo Crnu Goru i krenemo odmah za Beograd da bi bili sa svojim porodicama. To je bilo jedno potpuno ludo putovanje, automobilom kroz Srbiju koja je tada bila u haosu. Nisam išao u sklonište jer nisam video svrhu toga, bilo mi je svejedno šta će se desiti sa mnom. Tek sada kada sam roditelj shvatam strah onih ljudi koji su preživeli bombardovanje sa malom decom. Nerado se setim toga vremena. Ali bez obzira što se ljudi šale danas sa time, to je bila jedna krajnje ozbiljna situacija. Naše žrtve se ne smeju zaboraviti.

Ivana Mihić:

– Sve vreme bombardovanja bila sam u Beogradu i svedok sam stravičnih događaja koji su se tada dešavali svuda oko nas. To je nešto što se nikada ne može zaboraviti. Sile koje su krenule na nas su zaista bila nemilosrdne. Išla sam redovno u sklonište. Nisam imala struje tada u kući i osećala sam se bezbednije kada sam sa ljudima. Tamo smo uz svetlost sveća razgovarali i bilo mi je lakše kada sretnem nekoga koga poznajem. Ti događaji su duboko urezani u moju svest. Danas kada sretnem naše ljude u dijaspori i povede se kao tema bombardovanje, onda shvatim da mi ipak ne delimo ista sećanja i da oni ne mogu da razumeju kroz šta smo mi prošli. I danas kada pomislim na sve stradale osetim ogromnu tugu i bol…

Saška Karan:

– Nisam bila u Beogradu tokom bombardovanja. Napad NATO snaga zatekao me je u Crnoj Gori, gde sam bila sa porodicom. Sve što se tada dešavalo veoma sam emotivno doživela, ne može se biti ravnodušan nad tolikim stradanjem svoga naroda. Konstantno sam osećala strah za svoje najbliže, taj osećaj se ne može uporediti ni sa čim. Bombardovanje je nešto najtragičnije što se može desiti jednom narodu. Duboko u duši želim da potisnem osećanje straha koje me je dugo pratilo. Moram da spomenem i setim se moje drage prijateljice Jelice Munitlak koja je stradala tokom bombardovanja zgrade RTS-a u Beogradu. Ona je bila moja dugogodišnja prijateljica i šminkerka sa kojom sam sarađivala. Nažalost, ona je bila jedna od žrtava tog varvarskog zločina koji se odigrao te kobne noći kada je bombardovana zgrada RTS-a. Ljudski mozak ne može da shvati, zašto je to moralo tako da se desi. Danas posle svega čini mi se da su naše žrtve bile uzalud…

Ivana Bojić – Zarić:

– Tokom bombardovanja sam bila u Beogradu. Sećam se svega veoma jasno. Trudim se da to sve negde smestim u neku fioku i da je ne otvaram ako ne moram. Nisam išla u sklonište, bila sam u stanu sa porodicom. Mnogo smo trpeli i propatili svi skupa. Kada čujem sirene setim se svega u trenutku. Zaista strašno iskustvo…

Nenad Knežević Knez:

– Užas, dabogda se nikada više ne ponovilo. Svima nama ostaće kao jedna od najružnijih uspomena u životu. Lično sam preživeo veliku traumu. Stalno smo bili u skloništu. Imali smo malu bebu od dva meseca i dete od dve godine. Možete zamisliti koja je to bila situacija. Moja supruga je imala napade užasne paranoje koja ju je hvatala čim se oglase sirene. Bio sam potpuno nemoćan da pomognem svojoj porodici. Jezivo strašan osećaj nemoći da se zaštiti porodica od tog zla koje se nadvilo nad nama. Žalosno je što je puno civila stradalo tokom bombardovanja. Iako su oni tvrdili da gađaju samo vojne ciljeve u praksi je bilo mnogo drugačije. Previše nevinih je stradalo. Bombardovanje Srbije i Crne Gore ostaće tamna mrlja sveta, koja se nikad neće moći oprati…

Maja Nikolić:

– Bila sam u Beogradu tokom bombardovanja. Nastupala sam svih 78 dana i pevala za naš narod na mostovima. Moja pesma „Tamo daleko“ je postala himna tog vremena. Moji roditelji i dete su se krili u podrumu na Karaburmi dok sam ja bila na mostovima. Bilo je mojih kolega na žalost koji su se krili po Budimpešti i drugim mestima. Dođu, otpevaju i odmah beže. To vreme i te dane ne mogu nikada da zaboravim. Tokom NATO agresije ubijeno je 83 dece. Jedno dete je ubijeno na noši, ta slika će me pratiti ceo život. Od tada do danas obolelevanje od kancera i malignih bolesti je u porastu. Ima 112% više novih slučajeva. Bačeno je preko 10 tona uranijuma koji sada hara Srbijom. To se nikada ne može zaboraviti, i moja majka je umrla od kancera. Sve su to radili da bi Srbima zatrli gene…

Maja Odžaklijevska:

– Tokom tog celog nesrećnog perioda bila sam u Beogradu. Sećam se svega, strašno je bilo. Posledice osećamo i dan danas, kroz porast psihičkih oboljenja. Narod se od tada mnogo promenio, nismo više isti. Na svu muku, to nam nije bilo neophodno. Išla sam non-stop u sklonište. Sklanjala sam decu u „bezbednije„ delove grada. Čujem gde će tući tu noć pa ih onda sklanjam u drugi deo grada. Sve sam ja to negde duboko potisnula, ali uvek iznova sećanje ispliva na površinu. To se ne može zaboraviti…

Marinko Rokvić:

– Mene je bombardovanje i napad na Srbiju zatekao u Kanadi gde sam bio na turneji sa Lepom Lukić. Bio sam šokiran. Mi smo tada živeli blizu brodogradilišta koje je bilo gađano više puta. Mobilni telefoni su tada tek bili u povoju. Nisam mogao da stupim u kontakt sa porodicom, nisam znao šta se tamo dešava. Najteži dani u mom životu. Na sve načine sam pokušavao da pribavim avionsku kartu i vratim se što pre u Srbiju. Uspeo sam na kraju u tome, hvala bogu. Danas sa ove distance osećam veliko ogorčenje prema izvršiocima tog zločina koji nikada ne treba zaboraviti.

Neda Ukraden:

– Bila sam u Beogradu sa svojom porodicom u svom stanu na trećem spratu. Pamtim osećaj bespomoćnosti prema zlu koje sa neba seje smrt. Niko od mojih nije hteo u podrum. A dok se sve to dešavalo, proleće koje je došlo u Srbiju nikad nije bilo lepše. Sve cveta, buja, a oko nas strahota. Nemoguće je to zaboraviti. U tom periodu imala sam rekonstrukciju lokala koji sam tada držala, i majstori nisu mogli da rade svoj posao jer su non-stop bile uzbune. Sve je stalo. U maju kada je bilo najgore polupana su mi bila sva stakla na prozorima jer sam stanovala na Banovom brdu, treći sprat. I sada, šta da radimo, da zovemo staklare ili ne. Odlučimo se mi ipak da ih zovemo i oni dođu: Mi sve zastaklimo i oblepimo selotejp trakama i tako smo dočekali kraj bombardovanja. A da, lokal sam otvorila pred kraj bombardovanja pod sjajem sveća. Sve je bilo mnogo ružno i tužno. Ne ponovilo se…

Jelena Jovanović:

– Bila sam klinka kada je sve počelo. Išla sam u osnovnu školu, ali sam bila već dovoljno zrela da shvatim šta se dešava oko nas. Na svu sreću moja majka je bila pribrana i trudila se da mog brata i mene zaštiti od svega toga. Odmah nas je sklonila u vikendicu koju smo imali. I tamo smo bili sve do kraja bombardovanja. Prave razmere onoga što se dešavalo u Beogradu shvatila sam tek kada sam se vratila u grad i videla svoju osnovnu školu u veoma lošem stanju. To je jedan užasan greh prema nama i ne volim da se sećam toga…

Jellena:

– Uoči samog bombardovanja snimali smo sa Zaharom pesmu Vidovdan na engleskom jeziku u zgradi RTS-a koja je ubrzo posle toga bila bombardovana. To je prvo što mi pada na pamet kada se setim toga vremena. Tada sam pevala u grupi Koktel bend i nastupali smo redovno tokom bombardovanja. Nije bilo novca pa smo pevali potpuno besplatno. Nisam išla u sklonište, bila sam malo sa tatom a malo sa mamom. Majka je živela blizu starog DIF-a, tu je bila Ruska ambasada pa nam se činilo da smo pored nje bezbedni. Otac je živeo u bloku 45 e tamo je već bio pravi vatromet, strašno. Nakon bombardovanja dugo sam imala strah da letim avionom. Danas posle svega vidimo posledice onoga kroz šta smo prošli. Ogroman porast obolelih od raka i mnogo dece se rađa sa deformitetima i drugim problemima. Ne smemo nikada zaboraviti zbog čega je to tako i šta smo preživeli…

Branislava Opranović:

– Kad je pala bomba na Majevici, sela sam na bicikl, stigla do Gradske kuće, pa odatle telefonom izdiktirala vest, javila u podgoriske „Vijesti“, čiji sam tada bila dopisnik, da je počelo, a potom zajedno sa gradonačelnikom dr Stevanom Vrbaskim i Milanom Đukicem stigla autom do Majevice.. Sećam se da sam ponela i pljosku s rakijom. Vojnik pred kasarnom stajao je u mrklom mraku: „Stoj, lozinka, pucaću!“, rekao je, a Vrbaski mu je odgovorio: „Dobro veče, ja, sam vas grado…!“ Vojnik ga je prekinuo i uzviknuo: „Lozinka, pucaću!“ Potom smo se svi bacili u prašinu, jedno na drugo, ućutali i drhtali od straha! Vojnik je uperio pušku i bateriju u nas, prepoznao Vrbaskog i nije pucao! A, Vrbaski mu je potom rekao: „Eto, sad ću morati da nosim pantalone u puceraj!!!!!!!

Vladimir Cvetković

– U trenutku kada je počelo bombardovanje bio sam u teretani koju je držao Petar Čelik u Hotelu Park. Bila je to jedna od retkih teretana u to vreme. Elem, počinje bombardovanje i dolaze nepoznati ljudi, s obzirom da se teretana nalazi u suterenu i da je bila prilično bezbedna. Od negde se pojavljuje 50 vojnih kreveta koje počinjemo da sklapamo i smeštamo… Ljudi samo nadolaze, a ja i brat razmišljamo kako i kada ćemo kući…

Natalija Dević

– Odjutila sam po dete u vrtić, čim su redakciji Telegrafa gde sam tada radila, i gde sam bila toga dana, javili da su poleteli avioni iz Avinjana. Niko nije verovao. Iste večeri u Sava centru biila je promocija Audija TT, oko njega balet na sceni, u publici sve poznata lica… Komšije sam srela ispred skloništa. Tek tada, mediji su javili da su pale prve bombe.

Tanja Banjanin

– Bila sam trudna za vreme bombardovanja i „zatvorila“ sam se u svoj stomak. Pokušavala sam da se pravim da se ništa strašno ne događa, i da mi je najvažnije trudnoća.

Aleksandar Filipović

– U trenutku početka bombardovanja nalazio sam se u Vrnjačkoj banji… Dobro se sećam atmosfere prilikom povratka u Novi Sad, bilo je kao u filmu “Ko to tamo peva“, u bus je ulazio frik za frikom…

Autor: Dejan Ajduković, Life Content
Foto: Life Content
Foto: Bombardovanje/wikipedia/DozetDarko