Vanja Ejdus: Volela bih nekad da glumim uz svog oca, ali to nikako da se dogodi!
Drama „Kod večite slavine“, koju je Momčilo Nastasijević napisao davne 1929. godine, biće premijerno izvedena 16. aprila na sceni Narodnog pozorišta. O novoj predstavi u kojoj igra glavnu ulogu, filmskim rolama i slavnom ocu Predragu Ejdusu govori Vanja Ejdus.
Da li ti je otac i dalje najveći kritičar?
– Ne, najveći kritičar sam sama sebi, vrlo sam svesna svih svojih mana, ali i vrlina, s tim što za vrline nikad sebe ne pohvalim, a kad je reč o manama, samokritikujem se do besvesti. Kad nešto ne odradim dovoljno dobro, nije potreban spoljni kritičar da mi na to ukaže, moje lampice već uveliko podrhtavaju i dugo mi treba da se povratim iz razočaranja u samu sebe.
Imaš li s tatom zajedničkih scena u filmu „Novajlija“?
– Nemamo zajedničkih scena u filmu, nažalost. Volela bih da nekad igramo zajedno, ali nikako da se to i dogodi.
Pre mesec dana pala je poslednja klapa filma „Novajlija“ reditelja Kaja Berija. Da li će ti ta uloga otvoriti vrata internacionalne karijere?
– Pa ko to može da zna? Nisam taj film snimala s ambicijama internacionalne karijere, uloga se slučajno pojavila, na kastingu sam je dobila, vrlo je neobična i meni nova, nikad nisam ništa slično igrala. Potpuno je novo iskustvo igrati u akcionom filmu američke produkcije, saradnja je bila sjajna, a šta će dalje biti, niti planiram, niti maštam, niti pretpostavljam.
U sredu je premijera predstave „Kod večite slavine“.
– Ako tekst posmatramo iz današnjeg društvenog okvira, nije ni po čemu aktuelan. Međutim, ako zadremo malo dublje u ljudsku prirodu, uvek je aktuelan, jer govori o paradoksima unutar svih nas, o strastima, o nama kao robovima tih strasti, i pre svega o nedokučivosti čoveka, praroditeljskim gresima, koje većina na neki način nosi.
Kakva je tvoja uloga?
– Magdalena je izuzetno zahtevna i zapetljana uloga, ali meni su oduvek takve uloge bile izazov. Izaziva me da čačkam po tuđim mrakovima i dubinama, i da u njima pronalazim zrake svetla.
S Jagošom Markovićem radiš „Hasanaginicu“. Kako danas gledaš na tu ulogu, koja ti je donela Sterijinu nagradu?
– „Hasanaginicu“ već 14 godina igramo s istim žarom, i to cela ekipa. Zato ta predstava opstaje jer svi dajemo sebe, a to nam se vraća ovacijama u publici. Igrati jednu predstavu tako dugo je neprocenljivo iskustvo jer vaša uloga prolazi kroz sve životne i glumačke faze kroz koje i vi prolazite, kroz nju i dalje na svakom igranju dolazim do novih i novih zaključaka, otkrivam i dalje nove slojeve u tekstu koji je čaroban.
Jesi li zadovoljna tretmanom umetnika u Srbiji?
– Umetnost u Srbiji, nažalost, nije tamo gde bi trebalo da bude. Vrednosti su iščašene, devalvirane, kultura predstavlja identitet naroda, a to se kod nas slabo prepoznaje. Umetnicima u Srbiji nije lako, ali mislim da nigde na svetu umetnicima nije lako i da im nikad neće ni biti. Ko se opredeli za umetnost mora da bude spreman da joj posveti ceo svoj život, da odere kožu sa sebe ako treba, da prospe celog sebe, a za uzvrat će dobiti isključivo ličnu satisfakciju i smisao svog postojanja.
Izvor: Kurir
Foto: Life Content
