Vedrana Rudan: Danas se teže dolazi do skupih cipela nego do dobrog seksa!

Hrvatska književnica, kolumnistkinja, blogerka i borac za ljudska prava Vedrana Rudan spada u najintrigantnije dame sa prostora bivše Jugoslavije. Svojim beskompromisnim stavom i hrabrošću da uvek kaže ono što misli ova šezdesetčetvorogodišnja Riječanka odlično ume da isprovocira svoje čitaoce širom regiona i da postavi bolna pitanja. Zbog britkog jezika dva puta je ostala bez posla – 1991. na radiju, a osamnaest godina kasnije i na televiziji. U međuvremenu, na nagovor svog sina, koji je po struci informatičar, započela je pisanje bloga koji je jedan od najčitanijih, a svaka njena knjiga po pravilu je bestseler. Najviše pažnje javnosti izazvao je roman „Uho, grlo, nož“, po kome su rađene pozorišne predstave u Zagrebu i Beogradu, u kome je otvorila pitanje o nasilju nad ženama. Po prirodi skromna, sebe smatra običnom ženom koja živi u skladnom braku i slobodno vreme najradije provodi sa unukom, a javna pojavljivanja i posećivanje različitih događaja je ne zanimaju. Izuzetak pravi samo kada je reč o konferenciji „Pro-Femina“ u organizaciji časopisa „Lepota i zdravlje“, koju rado posećuje da bi sa ženama iz regiona podelila stavove o različitim društvenim temama.

Bili ste veoma uzbuđeni pred dolazak na konferenciju „Pro-Femina 2014“, što ste podelili sa čitaocima vašeg bloga. Delite li isto uzbuđenje i po završetku te manifestacije i jeste li uspeli da zaboravite gde živite bar na taj jedan dan?
– Ja nikada ne zaboravljam gde živim. Zbog mesta življenja nisam frustrirana jer znam da obični ljudi u koje spadam ništa bolje od mene ne žive ni u Švedskoj, Belgiji, Francuskoj ili Nemačkoj. Muke su iste na Istoku i na Zapadu. Skup na kome sam bila, inače ne idem ni na kakve skupove, privlačan mi je jer su teme o kojima se tamo govorilo životne, a događaj je odlično organizovan. Raduje me kada na jednom mestu mogu da sretnem žene iz pokojne Jugoslavije. Sa vršnjakinjama delim uspomene, a mladim ženama pričam kako je to nekad bilo. One ne mogu da veruju da smo mi imale pravo na bolovanje, da nikad bolesnu decu nismo vodile u vrtić, da su roditelji bez problema mogli da školuju svoju decu. Jugoslavija je u poređenju sa ovim nakaza-zemljama u kojima hara, kako je to lepo rekla moja prijateljica, rediteljka Tanja Mandić-Rigonat, demokratija, bila raj.

Na panelu u kome ste učestvovali raspravljalo se o tome kakvi su muškarci iz bivših jugoslovenskih republika u seksu i postoji li razlika između, recimo, Hrvata i Srba. Može li se zaista praviti razlika na osnovu geografije?
– Naravno da ne može. Panel u kome sam učestvovala jedini je bio neozbiljan jer je organizator na kraju dana hteo malo da opusti atmosferu. Voditeljka panela Duška Jovanić dobro se snašla za razliku od mene. Prisutne dame proglasile su Dalmatince za najpoželjnije ljubavnike. Drago mi je jer je to potvrda mog dobrog ukusa. Moj je muž Dalmatinac.

Zbog čega smatrate da bi žene između dobrog seksa i dobrih cipela uvek trebalo da se opredeli za cipele, što ste istakli na panelu?
– Mislim da se do dobrih, dakle, skupih cipela teže dolazi nego do dobrog seksa. U seksu muškarcu samo treba reći kojim putem mora da krene i stići ćeš na cilj. Zgrabiti dobre cipele u ovo teško vreme pravi je podvig, kade je plata petsto evra, a dobre cipele trista.

Vaš dolazak u Beograd gotovo svi mediji želeli su da iskoriste da vas intervjuišu. Jeste li veća zvezda u Srbiji ili u Hrvatskoj?
– Ja nisam zvezda. Možda, ipak, jesam, ali blogerska. Na sajtu imam sto hiljada fanova i ako procenjujemo moj zvezdani sjaj po tom podatku, onda sam turbo zvezda. Raduje me uspeh na internetu jer to znači da me čitaju mladi. Hrvatska, službena Hrvatska, medijska Hrvatska nije mnome baš oduševljena. Osećaji su obostrani. Ja se u Srbiji osećam odlično jer srećem samo ljude koji me vole. Kod kuće često nalećeš na one koje bi rado zaobišao.

Volite da dođete u Beograd. Imate li neki ritual kada dođete?
– Volim da dođem u Beograd jer u njemu žive ljudi koji su mi zaista u srcu. Velika srpska pozorišna rediteljka Tanja Mandić-Rigonat, toliko velika da sigurno, osim u matičnom pozorištu, posle uspeha „Gospođe ministarke“, više u Srbiji neće raditi. Ljubomora pokreće svet. Volim i Flavija Rigonata, vlasnika izdavačke kuće „Lom“. Ono što on izdaje u Hrvatskoj će se izdati za pedesetak godina. Samo zahvaljujući njemu Srbi znaju ko je Fante. Najveći srpski glumac Goran Jeftić čovek je koji me uvek nasmeje do suza. Volim i Katarinu Marković, Tanju Nježić, Uroš Đurić je moj najdraži srpski slikar i veliki zajebant, najveći srpski pisac Vladimir Arsenijević takođe je moj prijatelj. Da toliko fenomenalnih ljudi srećem u Hrvatskoj, verovatno se ne bih makla iz svoje zemlje.

Jedna ste od prvih blogerki sa naših prostora, kako ste se odlučili na takav korak?
– Na to me je nagovorio sin koji je informatičar.

Pročitajte nastavak ovog članka OVDE.

Intervju: Ivana Nikolić, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content