Olivera Kovačević: Podsećanje na borbu za radnička prava bi trebalo da bude ono što predstavlja 1. maj
Obeležavam Praznik rada s ponosom i žao mi je što ga Srbi ne slave, kaže autorka i voditeljka emisije “Da, možda, ne”.
Olivera Kovačević u četvrtak, 1. maja, nije imala svoju redovnu emisiju zbog praznične programske šeme RTS. Umesto toga ona iznosi svoj sud o danu koji se u Srbiji skromno i stidljivo obeležava.
Ne bi se moglo reći da proslavljam 1. maj, ali obeležavam taj dan sa ponosom i meni je žao što Srbi ne slave 1. maj i što ne postoji svest o tome šta se praznuje. Kada biste danas pitali omladinu šta je 1. maj verovatno bi rekli da je osmi dan od Uskrsa i nešto slično. Kada biste pitali građane Srbije zašto obrću prase, oni ne bi bili sigurni zbog čega osim što je neradni dan. Podsećanje na borbu za radnička prava, koje je danas aktuelnije nego poslednjih dvadeset godina, bi trebalo da bude ono što predstavlja 1. maj.
Kakva je li razlika u obeležavanju 1. maja nekada i sada?
Naravno da je ogromna razlika u obeležavanju 1. maja, ne samo u poslednjih dvadeset godina i u odnosu na Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, već i na Kraljevinu Jugoslaviju. Stari socijalisti su nekada išli na uranke kao na subverzivnu delatnost. Išli su na poljane da bi razgovarali o ozbiljnim problemima koji ih muče kao radničku klasu. U socijalističkoj Jugoslaviji imali ste prvomajsku paradu, masovna okupljanja radnika, radničkih sindikata, da se na ulici podsete na prava zaposlenih. U školama se učilo šta je 1. maj i zbog čega su neki ljudi bili spremni davno da izađu na ulicu i život daju za ostvarivanje radničkih prava. Danas imate isključivo uranke posle kojih ostane samo gomila smeća.
Koji 1. maj će vam ostati u sećanju?
Ja se uglavnom sećam detinjstva i tih prvomajskih parada, radničkih protesta, radničkih okupljanja, tog podsećanja da su nekada davno čikaški radnici izlazili na ulice i svoj život davali da bi ih u radnom procesu tretirali kao ljude. Danas tek poneko položi venac na grob Dimitrija Tucovića, ali meni je uvek na taj 1. maj zanimljivo da prođem pored Spomenika Dimitrija Tucovića i pomislim kako bi se on osećao danas da vidi da mu je iza leđa kockarnica.
Šta uraditi da se vrati poštovanje prema ovom prazniku?
Poštovanje prema ovakvom prazniku ne postoji zbog toga što akteri ovog praznika, a to su pre svega radnici u Srbiji, nemaju svest o tome da nešto mogu da promene, već isključivo čekaju da im neko nešto obezbedi. Dok je tako, ni ovaj praznik neće biti valjano praznovan i niko se neće setiti nijedne radničke pesme koje su se vekovima pevale u Srbiji.
Koje ste vi pesme pevali?
“Da nam živi, živi rad” i “Padaj silo i nepravdo”.
Izvor: Blic
Foto: Life Content
