„Kata Nesiba“: Blud, biznis i Ustav u Srba

Zadužbina Anke i Arse Pajević u kojoj je smešten centralni ogranak novosadske Gradske biblioteke, sinoć je bila „tesna“ svim prisutnima koji su se zatekli na promociji knjige „Kata Nesiba-Istinita i ilustrovana istorija jedne beogradske bludnice i njene borbe za ustavna prava 1830-1851“,koju napisahu i „naživopisahu“, Veljko Mihajlović i dr Ivan Janković.

Naime, književno veče, nazvano “Prostitucija u Srba- studija slučaja“, okupilo je neuobičajen broj, imanentno tradicionalističko-kućevno, raspoloženih Novosađana, ljubopitljivih da saznaju, šta kriju stranice svojevrsne studije o beogradskoj seksualnoj radnici, Kati Nesibi, preminuloj Đorđević, sa prve polovine 19. stoleća, njenom životnom i razvojnom putu, nazvanom preduzetničko-menadžerskim(u duhu savremenosti), te njenoj borbi za ostvarivanje ljudskih i građanskih prava zagarantovanih članom 66. tzv. Turskog ustava (odnosno Četvrtog hatišerifa ili Ustava iz 1838.godine), a koji su „sabrali“ i na svet doneli, vrsni crtač, grafičar i akademski slikar Veljko Mihajlović, te izučavalac Penologije, Kriminologije ,beogradski advokat i pravni mislilac u oblastima Prava intelektualne svojine, smrtne kazne i Krivičnog prava, dr Ivan Janković.

Usud čiste i plemenite

Kontekst vremena u kojem junakinja istorije srpskog bludničenja i njegove borbe za, „Ustavom zagarantovana prava“ živi je ono koje istoriografija poznaje kao vreme srpsko-turskog dvovlašća u Beogradu (još uvek je tada Kragujevac, prestonica) koji tada broji oko 12 hiljada duša, po etnicitetu sabranih u Srbe,Grke,Cincare,Turke i Jevreje. Turci vlast drže u ime Visoke porte, dočim Srbi u okviru svoje autonomije,a u ime knjaza Miloša Obrenovića. Politički gledajuć’,ova dva naroda se međusobno ne vole, što u praksi biva nezgodno budući da i jedan i drugi imaju svoju policiju i patrole, koje jedne drugima čine svakojake pakosti, a sve se to lomi preko leđa mirnih građana. Turcima sudi kadija u Gradu, a Srbima, njihov sud koji se zvao Magistrat varoši beogradske čiji prezident u vreme usuda prispeća Kate Nesibe beše niko drugi do otac srpske pismenosti, Vuk Stefanović Karadžić. Ingerencijom je nad Magistratom stajao tzv. Veliki (Sud opštenarodni srpski) u Kragujevcu, kojim je „odlučivao“ sam knez Miloš koji je mogao „u skladu sa ovlašćenjima“ da svaku sudsku odluku izmeni prema svom ćefu, nahođenju i smislu za humor što je često i činio. Knjaz Miloš je tako jedanput „pisao u Beograd,da mu se odande pošalju javne kurve da poslužuju neko vreme oko astala i onako u kragujevačkom dvoru.“ Kuriozitet u pogledu ovog dvovlašća sudske vlasti, jeste i podatak da strancima tada, nije sudio niko od pomenutih naroda jer su uživali tzv. sudski imunitet,kojim su „civilizovane države“ štitile svoje podanike od varvarskog pravosuđa turske carevine,te su za njih bili nadležni konzuli velikih evropskih sila (Austrije,Engleske,Francuske) stacionirani u Beogradu.

U to doba 19-godišnja Nesiba (na turskom plemenita, od dobra roda) gonjena proširenjem i unapređenjem delatnosti stiže u Beograd, gde se više bludničilo no u drugim sredinama, i budući turskim vlastima i pre nego li kroči na čvrsto tle sa vode jer je stizala, putujući brodom, u društvu majke, biva prijavljena od strane „nekih malesija (tadašnji izraz za Albance) za krađu“, imovina joj beše konfiskovana, šefom turske policije. Kako još iz ranijih vremena, beše u praksi ovaploćena ona narodna izreka „kadija te tuži, kadija ti sudi“ koja je ukazivala na poslovičnu korumpiranost turskog pravosuđa, Nesiba dolazi na spasonosnu ideju da zaštitu svojih prava potraži kod srpskih vlasti u Beogradu, te rešenje svog usuda traži prelazeći iz muslimanske u pravoslavnu veru. Zamišljeno-ostvareno, te se tako u Manastiru Rakovici, Nesiba krsti i dobija ime Katarina koje na grčkom znači „čista“. Takva, dakle, Čista i Plemenita –Kata Nesiba stiže izgleda po arhivskim spisima i do samog Knjaza ot Srbije, jer joj se sve stvari konfiskovane ekspresno vraćaju, a potom radnja ove simpatične i iscrpne studije prati Kate Nesibe novi život beogradski sve do proterivanja iz varoši, gde joj se trag gubi.

Arhelogija doba

Govoreći o motivaciji i htenjima povodom ideje da ukoriči sudbinu jedne bludnice po prvi put u srpskoj literaturi, dr Ivan Janković je rekao, da je dugodecenijskom sakupljanju građe o istorji kaznenih zatvora i smrtnoj kazni u Srbiji u arhivima, dolazio u nekolicinu puta na ime i „sudska zbitija“ sa junakinjom njegove povesti, te da su ga prijatelji kojima je umeo prepričavati ono sa čime se susretao u arhivskoj građi nagovorili da takva šta ukoriči:

„Interes mi je ležao u činjenici, da utvrdim kako su instituti Ustava uticali na život običnih, malih ljudi jer se Kata Nesiba obraćajući se Knjazu poziva baš na jedan od članova tzv Turskog ustava donešenog 1838. godine koji je uređivao unutrašnje stvari Srbije. U vreme bez mnogo kulturno-zabavnih sadržaja, u kojem nije bilo puno knjiga, izložbi, televizije, muzike, donošenja Ustava su bili veliki događaji u životu naroda i imali su karakter spektakla, koji se ogledao u opštenardnom veselju sa tzv. prskavcima odnosno fajervertima koje bismo mi preveli vatrometima uz piće, mrs i prangijanje-veli autor, napominjući da je svest o ljudskim pravima koja su bila ugrožavana od strane izvršne vlasti, ipak bila prisutna i u onovremenoj Srbiji“, zaključuje Janković.

Ističući da „studija slučaja o Kati Nesibi“ levitira izmeđ filosofije dve latinske sentencije „nomina sunt odiosa“(imena su dosadna) i „nomen est omen“(ime je sudbina), komparatista, prevodilac i istoričar književnosti na novosadskom Filosofskom fakultetu, a te večeri pored advokata Dragomira Jankova, u funkciji moderatora, dr Vladimir Gvozden je rekao da narativna istoriografija prikazana ovom knjigom jeste svojevrsna arheologija jednog doba u kojem predstavljanje biografije jedne seksualne radnice, žene sa rubova istorije, na osnovu detalja jednoga doba, daje uvid i u između ostalog ekonomiju toga doba, distribuciju prostitucije koja je posebno rasprostranjena u siromašnim zemljama(seks turizam), njenu stratifikaciju (autori govore i o postojanju dečije, lgbt prostitucije,itd).

„Ambivalentna tema ova knjige koja nas istovremeno privlači i odbija u društveno-socijalnom smislu, složena je slika konteksta vremena koje leluja između istorije i savremenosti. Grad sa njegovom konfiguracijom u kojem biti ’proteran’ je značilo ostajati ’bez hleba’ u sudbini junakinje,majke koje su imale današnje menadžerske uloge jer su posredovale u ugovaranju ’radnji-smešenija (sekularni izraz onovremen) odnosno bludodjejanija (crkveni izraz) gde je kazneno-sudska praksa pokazivala takođe, razlikovnost u onoj meri u kojoj su se i Zakoni države razlikovali od crkvenih zakona, davnih vremena promišljenih Tomom Akvinskim i njegovom kapitalnom filosofsko-teološkom raspravom, ’Summa theologica’“.

O plemenitoj i čistoj, Kati Nesibi te večeri u novosadskoj Gradskoj biblioteci, slušali su i neki viđeniji javni delatnici varoši novosadske među kojima i direktor Gradske biblioteke Dragan Kojić, čuveni profesor Sociologije religije sa mariborskog Univerziteta Sergej Flere, reditelj Petar Latinović, političar i jedan od članova „Vojvođanskog kluba“ Đorđe Subotić, Pavel Domonji – profesor Medicinskog fakulteta, Svetozar Sečen – akademik VANU i dugogodišnja direktorica Klinike za očne bolesti Kliničkog centra Vojvodine, Slobodanka Latinović i brojni drugi.

Autor: Teodora Ž. Janković Life Content
Foto: Mladen Sekulić, Life Content