Jadranka Stojaković Iz invalidskih kolica sanja publiku i veruje u ozdravljenje

Leži nepokretna u apartmanu 113 banjsko-lečilišnog centra u Slatini nadomak Banjaluke. Ubeđena je da je bolest prolazna, da će stati na noge, kao što je na mnogobrojnim koncertima svoje obožavatelje dizala sa sedišta… Zato joj ni sada, u teškim trenucima, sa lica ne silazi osmeh, ne napušta je optimizam. I Zdravko Čolić, koji ju je nedavno zvao, poručio je: “Ne daj se generacijo”.

Jadranka Stojaković, pisac, kompozitor, izvođač, slikar, kulturni ambasador… Ni sama ne zna koliko je imala koncerata, izložbi. Sve je to iza nje, a pred njom je vreme najvećeg iskušenja. "Velika mi je želja da se do 12. avgusta, kada mi je zakazan koncert u Rovinju, oporavim i da se sretnem sa publikom, da im pevam za njihovu, ali i za moju dušu. Nadam se da to neće biti iz invalidskih kolica. Ali, ne ide sve po planu. Eto, juče sam štakom zapela u toaletu, pala i ugruvala se. Verujem da će i to proći" kaže Jadranka Stojaković. Nedavno je kao slikarku Udruženje likovnih umetnika BiH primilo Jadranku Stojaković u redovno članstvo, a preko njih će, nada se, isposlovati i invalidsku penziju. Članstvo će joj omogućiti da joj se plati socijalno i zdravstveno osiguranje. Veliki je ona borac. Dok razgovaramo, pokazuje nam kako može da pomera kolena. Problem je u stopalima, koja su se spustila i mrdaju se tek koji centimetar. Sve to su posledice povrede koju je zadobila pre dve-tri godine na velikom koncertu u glavnom gradu Japana. Publika je pozvala na bis, ona je krenula sa gitarom, zapela na kabl i pala. Nešto se pomerilo u kičmenom stubu! "Japan je bio moj izbor od kraja osamdesetih. Otišla sam tamo na njihov poziv. U Tokiju sam živela i stvarala više od dve decenije. Tu me zatekao i katastrofalni zemljotres. Toliko je drmalo da sam mislila kako je stigao sudnji dan. Ispod mog solitera stvorio se krater, zamlja se odvojila. Taj haos je trajao nekoliko minuta, a za mene kao godinama. Tokiju i Japanu sam rekla definitivno zbogom. A bila sam tamo kao kulturni ataše, promovisala našu muziku, slikarstvo, kulturu…" Još dok je boravila u Zemlji izlazećeg sunca, Jadranka se borila da joj bude vraćen stan u rodnom Sarajevu. "Budući da sam tokom celog rata bila u Tokiju, stan mi je u ratu uzurpiran. Daleko od kuće nisam imala informaciju da je počeo proces povratka imovine, pa sam propustila prvi rok. Nije tada bilo ni ambasade BiH u Tokiju" nastavlja svoju životnu priču Jadranka Stojaković. Nakon svega, u borbi za povratak imovine, angažuje sarajevske advokate, pomaže joj i Helsinški odbor i druge nevladine organizacije, ali bez rezultata. Bivši korisnici su njen stan prodali, a novi vlasnici se uknjižili. Poznati sarajevski TV novinar Vehid Gunić već je pokrenuo akciju pod nazivom “Sarajevo mora obeštetiti Jadranku i dodeliti joj novi stan”. "Obilazila me i moja dobra prijateljica i koleginica Ismeta Krvavac, zvao tekstopisac Valerijan Žujo, koji je napisao reči za hit “Sve smo mogli mi”, a nedavno me ovde u Slatini nazvao i Zdravko Čolić, moja stara sarajevska raja, baš me prijatno obradovao i podržao." Jadranku je nedavno zadesila još jedna neprijatnost. Pre dolaska u Slatinu na oporavak, u hotelu “San” u Laktašima, lopov joj je ukrao – laptop. "S obzirom na to da sam nepokretna, soba je bila otključana. Spavala sam. Neznanac mi je ukrao viza karticu jedne japanske banke i laptop. U njemu je bila muzika koju sam komponovala za film Mladena Mitrovića. Mladen je, zajedno sa Kusturicom, taj film počeo snimati još pre tri decenije. Snimao je tadašnje klince i nakon toliko vremena te iste aktere je našao danas kao odrasle ljude. U tom kompjuteru je bio celokupan filmski muzički matrijal, za koji sam mogla zaraditi novac da barem platim skupe lekove i boravak u ovom izuzetnom centru. Tako ti je u životu: jedna nesreća izaziva drugu."

Izvor: „Novostionline“