Tanja Petrović: Nikada nisam izgubila veru u ljubav!
O Tanji Petrović mogla bi da se napiše cela knjigu, a da se uopšte ne pomene karate. Jer, kada bi postojala nagrada za najenergičniju Srpkinju, nesumnjivo bi pripala ovoj, po svemu jedinstvenoj ličnosti našeg sporta. Najbolja karatistkinja koju smo ikad imali vlasnica je dve fakultetske diplome, završila je muzičku školu, svirala klavir, pisala pesme, nije prezala ni od najekstremnijih izazova, a u životu prepunom avantura stigla je da se ostvari i kao majka.
Kraljica tatamija nanizala je toliko pobeda da je odavno prestala da broji trofeje, obilazila je svet uzduž i popreko, i svugde bila dočekana sa najvišim počastima. Potomci čuvenih japanskih ratnika samuraja, koji nisu baš oduševljeni kada se stranci previše petljaju u umetnost borilačkih veština, Tanju su odavno prihvatili kao ravnopravnog člana svoje kulture. Bogato iskustvo godinama prenosi polaznicima svoje karate škole „Nipon“, u kojoj su prve sportske korake načinili i njena kćerka Tara i sin Matej, a nedavno je u zabavnom spektaklu „Ples sa zvezdama“ pokazala da poseduje još talenata i da je, iako je upravo proslavila četrdeset sedmi rođendan, uvek spremna za nove izazove.
– Bilo je to fenomenalno iskustvo iako u početku nisam imala pojma u šta se upuštam. Pokret i ritam oduvek su mi bili inspirativni i na neki način sam ih osetila trenirajući karate, ali nikad se nisam ozbiljno bavila plesom. Moj partner Marko i ja od početka šou-programa dobijali smo najteže koreografije. Neki zadaci su bili na granici mogućeg, pa smo morali da vežbamo sa profesionalnim akrobatama i gimnastičarima. Trebalo je stisnuti petlju i napraviti sve te opasne pokrete, a vukla sam i povredu skočnog zgloba, što nije bilo nimalo prijatno. Međutim, svi učesnici su veliki profesionalci, oni pravi koji ginu dok ne dostignu maksimum. Najlepše je što smo kroz tih jedanaest emisija u sebi otkrivali neke potpuno nove i drugačije dimenzije za koje nismo ni znali da postoje – ističe legendarna karatistkinja.
Budući da ste rođeni pobednik, da li vam je bilo krivo što ste finale završili na drugom mestu?
– Zaista nije. Ta poslednja emisija nije bila toliki izazov kao sve one prethodne u kojima smo se nadmetali da bismo stigli do završnice. Upravo me je sam proces takmičenja najviše motivisao da izdržim napore. A bilo je zaista naporno, vežbali smo i do deset sati dnevno. Meni se ni u najaktivnijim sportskim godinama nije dešavalo da tri i po meseca treniram bez dana odmora. Ni pred svetskog prvenstva nisam napravila toliko špaga koliko za ovo vreme dok je trajao šou. Kao da sam upala u mašinu za mlevenje. Na kraju je borbeni motiv splasnuo, pa sam se u jednom trenutku zapitala: „Dobro, Tanja, da li je moguće da ne želiš da uhvatiš onaj pehar?“ Ali, on bi bio tek jedan od brojnih trofeja koje sam osvojila, tako da me nije posebno motivisao. Na kraju se našao u pravim rukama i veoma mi je drago zbog toga.
Pre izvesnog vremena razveli ste se od Roberta Ropreta, s kojim ste proveli veliki deo života. Jeste li uspeli da decu poštedite mučnih stvari koje nosi kraj svake duge ljubavi?
– Svakako da su i oni osetili veliki emotivni gubitak. I bivši suprug i ja smo se maksimalno trudili da ih zaštitimo i ublažimo sve što razvod donosi, eventualne šokove i probleme. Nije lako razdvojiti se od nekog s kim si zasnovao porodicu i živeo toliko godina. Možda može da se zašije nešto što se pocepalo, ali to više nikad ne može da bude novo. Robert je skoro svakog dana s njima, čuva ih kada sam na putu, uvek je tu za njih. Iako je ljubav prestala i oboje vodimo svoj život, ostali smo u dobrim odnosima, što je i normalno jer nas vezuju Tara i Matej. Na njihov dečji jezik preveli smo zbog čega, šta i kako. Upućeni su u sve, ali kako godine prolaze tako postavljaju nova pitanja. Trudimo se da im sve objasnimo, a najvažnije je da osećaju apsolutnu i bezuslovnu ljubav oba roditelja.
Nije baš prikladno jednog borca pitati da li je izgubio veru u ljubav. Da li se to vama ipak dogodilo posle bračnog brodoloma?
– Nikad nisam gubila veru. Ni u ljubav, ni u bilo šta drugo. Ako se zatvore vrata jedne ljubavi, pre ili kasnije začuće se kucanje na nekim drugim. Na ovom svetu toliko ljudi čeka da nas upozna, ali moramo im otvoriti srce. Pogrešno je zatvoriti se u sebe posle jednog promašaja i reći da ljubav ne postoji posle pedesete ili sedamdesete. Ima je, uvek i svugde, samo je treba prepoznati. Ljubav je svima dostupna i ne poznaje ni vreme, ni mesto, ni godine.
Ostatak intervjua možete pročitati OVDE.
Intervju: Snežana Ilić, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content
