Feljton o Danici Jovanović: Slikarstvo kao cilj i priprema za Minhen
Čvrsto rešena, „da se akademski i stručno vaspita i usavrši u jedinom predmetu za koji vrlo jaku volju ima“, u slikanju, nakon iznenadne smrti ujaka koji je nameravao da joj u tome pomogne, Danica Jovanović (1886 – 1914) se nije pokolebala. Kako bi privolela bogatu beščansku Crkvenu opštinu da joj priskoči u pomoć, zamolila je nekadašnju nastavnicu crtanja Anđeliju Sandić, da se za nju zauzme pismom. Dobro obaveštena o mogućnostima daljeg školovanja, Danica Jovanović je znala šta mogu da joj pruže škole u Beogradu i Zagrebu; u Minhen joj se nije žurilo „jer nemački ne zna dovoljno dobro“… Još uvek ne pomišlja da ode u Minhen i jer je dobila uverenja od Petrovaradinske imovne općine u Sremskoj Mitrovici da će u narednoj godini ustanoviti stipendiju za studije slikarstva. Beščani su joj pomogli da u septembru 1907. godine upiše Umetničko-zanatsku školu u Beogradu.
Rešena da stekne što više znanja Danica Jovanović (1886 – 1914) je marljivo pristupila školovanju u Umetničko-zanatskoj školi u Beogradu. Upisana u Žensko dekorativno odeljenje nastavnici su joj bili Rista Vukanović, Beta Vukanović, Marko Murat, Đorđe Jovanović, Stojan Titelbah, Dragutin Inkiostri i drugi. Školske obaveze trajale su po ceo dan, a program je zahtevao intenzivan rad na savlađivanju praktičnog i teorijskog gradiva. Iako je bila predana učenju i radu, nisu ostali sačuvani njeni školski radovi, a malo se zna i o njenim beogradskim danima. O njima svedoče par fotografija i jedna čestitka mladog studenta književnosti, čak pisca jednog od prikaza izložbi Umetničko-zanatske škole, Martina Dode Ivanaja. Uskrs 1908. godine, Martin Ivanaj je Danici Jovanović čestitao u stihovima, a potom dodao „Gospođice, kolega! Velik je i neiscrpan majdan, što se nalazi na dnu moga srca. Stoga ovo što sleduje, smatrajte kao najskoriju imitaciju njegovu, a to samo zato, što nisam u stanju napisati sve ono, što mi srce diktuje.“ Pismo je završio učtivim pozdravom i čestitkom ukućanima i poljupcem u ruku, s nagoveštajem nade da će dobiti odgovor. Postavljajući slikarstvo kao svoj cilj, Danica Jovanović naredne godine odlazi u Minhen da nastavi umetničke studije, tako da odgovor Martinu Ivanaju možemo da pretpostavimo.
Ohrabrena podrškom profesora Arkadija Varađanina, novčanom potporom dobrotvorke Dane Jovanović iz Velike Kikinde, te nezaboravnom zabavom u Beški priređenom u njenu čast, 1909. godine Danica Jovanović je uspela u nameri da se približi svom cilju – minhenskoj Akademiji. Za zabavu je sama pripremala dekor i režirala predstavu „Jogunica“ od koje je pozamašan prihod sakupljen upravo za njen put. U Minhen stiže krajem oktobra, pohađa predavanja na Ženskoj slikarskoj akademiji i druguje sa svojim zemljacima među kojima je i slikar Slavko Vorkapić. S njim odlazi i na studijsko usavršavanje u Beč, gde posećuju muzeje i dive se delima starih slikara. Pred njom je period velikih očekivanja.
Izložba Danica Jovanović (1886–1914) autorke dr Jasne Jovanov u Domu Vojske Srbije po prvi put beogradskoj publici otkriva opus jedne od najznačajnijih srpskih slikarki s početka 20. veka, kao i njen neobičan životni put, interesovanja i planove za budućnost. Izložba će biti otvorena od 20. avgusta do 20. septembra.
