Zabrinjavajuće bizarni crtaći naše mladosti

Činjenica je da je svaka prethodna, tj. starija generacija veći smarač od one koja dolazi.  Tako na primer mi prigovaramo mlađima kako gledaju ove „stupidne“ crtane filmove u kojima su glavni likovi smešteni u neki preočigledni postapokaliptični kontekst i igraju čudne kartaroške igre, umesto da odrastaju uz takva umetnička dostignuća kakvo je Vitez Koja.

A zaista, kakve smo crtane gledali? Pa većinom bizarne. Dobro, svi crtani su bar malo bizarni jer su deca bizarna, takvo je tržište, šta da se radi. Ali bilo je nekoliko baš bizarnih, onako otkinutih od realnosti i bilo kakvog konteksta, očigledno zalutalih iz nekog potpuno drugog vremena, koji se nikako nisu uklapali u našu sliku sveta i koji mene i dan danas jednako zbunjuju kao i pre dvadesetak godina. Većina njih su bili poprilično strašni i u glavnim ulogama imali stvorenja koja su svoj izgled, ponašanje i karakter mogli objasniti jedino ako dolaze direktno iz noćne more.

Baloni i čiode – Balloon Land, 1935.

Za početak, veliki hit. Kao i začuđujuće velik broj crtanih sa liste, i ovaj počinje divljim plesom velikog broja aktera, u ovom slučaju, balona.

Ovaj crtani ima možda i najnadrealniju priču od svih sa liste: u centru pažnje je srećna zajednica balona-ljudi, balona-svinja, balona-pasa i balona-pataka čiji mir remeti jedna jedina potencijalna opasnost – čiode. Čiode ne dolaze same i niotkuda, već ih donosi izvesni Čovečuljak Jastučak, što je, ako mene pitate, poprilično veselo ime za glavnog negativca i okorelog zlikovca koji je namerio da izmasakrira ceo grad balona.

Jedna od većih divota ovog crtanog filma je da u celoj priči postoji balon koji duva ostale balone nakon što ih preuzme sa pokretne trake, time ih bacajući iz nepostojanja u postojanje, i on upozorava protagoniste, dvoje novonastalih mladih balona rečima “Čuvajte se dobro jer ste naduvani!”, što osim što je izjava koja veoma uveseljava, takođe ima i poprilično istine u sebi. Naravno, glavni junak i njegova devojka ne slušaju savete, odlaze u šumu, tamo nabasaju na jastuče za čiode, koje počinje da ih vija i goni ih do samog ulaza u grad. Oni uspevaju da pobegnu u grad, ali avaj!

U jednom fantastičnom trojanskom obrtu on ubeđuje sumnjičavog čuvara grada balona da ga pusti unutra rečima “ja sam ti prijatelj, hoću nešto da ti dam”, što ulazi u sam vrh liste najgorih pokušaja prevare u istoriji animiranog filma, ali mu to ipak uspeva jer čuvar baš ne deluje kao da je sav svoj, te ga takvo obećanje navodi da prenebregne činjenicu da bratu jastučetu štrči 20 čioda iz tela. Jastuče uspeva da napravi haos u gradu ali ipak završava svoju avanturu duboko u ambisu gde ga na kraju nemilosrdno bacaju ogorčeni baloni. Sve se, naravno, završava divljim plesom i slavljem kao da se baš ništa nije ni desilo. Samo još jedan običan dan u gradu balona.

Negde u zemlji snova (“umočiću”) – Somewhere in Dreamland, 1936.

I ovaj crtani je napravljen sredinom tridesetih, u tom divnom razdoblju ljudske istorije. Nije potpuno jasno zašto su nam koji puštali crtaće iz tridesetih šezdeset godina kasnije, ali sa ovim crtanim su zapravo potpuno pogodili – svakako postoje sličnosti između nezavidne situacije u kojoj smo se nalazili početkom devedesetih i sitne neprilike u koju je globalna ekonomija zapala tridesetih godina.

Odbijam da poverujem da je sličnost ovog crtanog i naše istorijske situacije puka slučajnost a ne poganština najgore vrste urednika dečjeg programa RTS-a. Jeste da nema čokolade, al’ ono kleta je sudbina ljudska, vidi nema ni ovo dete ništa pa opet kači odeću na vešalicu i sluša majku i svakako mu ne pada na pamet da lomi sve stolice iz kuhinje da napravi sanke za kera.

Ovo tumačimo kao dosta ozbiljniji crtani, jer očigledno ima dosta jaku i problematičnu priču ispod površine, što kroz paralele sa američkim snom (primeti kako oba deteta sanjaju ISTI san, zato što je baš to san koji kolektivno sanja čitava nacija i inače, a naročito u to vreme), što kroz tu sumnjivu priču o “humanitarnom radu” oličenu u onoj ekipi koja na kraju donosi gomilu sranja siromašnoj familiji i kao eto to je to, moj dug zajednici je otplaćen.

Naravno, mi kao deca nismo videli ništa od toga već samo dvoje odrpane bedne dece koja skupljaju balvane po ulici, a muzika, atmosfera i urnebesno loše umiksana sinhronizacija su činili da ovaj crtani deluje nekako istinski neprijatno. I danas kad ga upalim deluje mi kao da postoji nešto pogrešno i užasno strano u vezi sa njim, ali ne umem da uprem prstom ni u šta – jednostavno ostavlja neki osećaj mučnine i nelagodnosti koji ne mogu da objasnim.

Đole Proleće – To spring, 1936.

Đole počinje da šokira od samog početka, već od samog prevoda koji je fantastično pogrešan. Naime, prevodilac mučenik je očigledno mislio da se crtani zove “Jo spring” iako mu je ime zapravo “To spring”, što mu se da oprostiti jer on kad je ovo prevodio svakako nije mogao da se posluži tehnikom guglanja kao autor teksta.

Verovatno je prevodilac bio u fazonu “aha, znači ovaj glavni patuljak se zove Đole”, mada nije potpuno jasno odakle mu takva ideja kada ga niko nikad ne oslovljava sa Đole. Možda patuljak izgleda kao da je Đole? Možda nije reč o Đoletu Proleću već o nekom Đoletu koji proleće? Nikad nećemo saznati.

Ponovo su u pitanju tridesete. Industrijalizacija u Americi očigledno divlja, jer se čak i ovi animatori prikazuju glavne junake tipa patujke i balone, kako savršeno organizovani šljakaju na nekim ogromnim mašinama, polugama, presama, pokretnim trakama i to sve sa očiglednim unutarnjim osećajem da zaista rade nešto važno. Dobro, osim onog jednog koji ne uspeva da obuče pantalone ceo dan. I tako šibaju patuljci, rade vredno, a sve kako bi pokrenuli proleće i ušpricali boje u šume i livade, što je koncept izuzetno zbunjujuć za mozak od 4 godine koji još uvek misli da vetar duva jer se drveće njiše, tako da se niz uzročno-posledičnih veza koje prethode svakodnevnim prirodnim pojavama posle gledanja Đoleta Proleća dodatno komplikuje i raspršava u ništavilo.

Takođe, elementi sabornosti, snažne industrije kao osnove funkcionalne zajednice i imaginarnog spoljnog neprijatelja pale crvenu ideološku lampicu, naročito kad se ima na umu da je crtani rađen ’36 godine, ali dobro, ne insinuiramo ništa.

Kao i ostali sa liste, i ovaj crtani zbunjuje i plaši nekom čudnom, veštački veselom i hipnotišućom atmosferom, čemu svakako ne odmaže ni činjenica da patuljci imaju neprirodno velika stopala. Plus, ove boje…

Studenko – Jack Frost, 1934.

Studenko je takođe poznat i kao “onaj crtani gde ono strašilo peva onako jezivo” što je svakako centralni momenat crtanog i bez sumnje jedan od najtraumatičnijih događaja mog detinjstva.

Osim nezaobilaznog pevanja i plesanja koje se u svim ovim crtanima takmiči gde će biti bizarnije i užasnije, i ovde imamo element neslušanja majke od strane malog medveda koga nije briga što dolazi zima, jer ima krzno i medved je i ne propušta da nam to spomene par hiljada puta tokom osam minuta.

Ali, pošto je ovo klasična „sedenje na ladnom betonu priča“, mali medved naravno nadrlja i onda mora da se spašava na vrlo neobičan način. Lik što boji jesen oboji ledene rešetke (iza kojih je medvedić zatvoren) zbog čega one momentalno postaju lizalice i još ga odveze kući na paleti za slikanje koja ostavlja dugu za sobom. Eto deco, to dobijete kad bežite od kuće. Istinita priča…

Inki i ptica Mina – Inki and the Minah Bird, 1943.

Neprikosnoveni šampion. Potpuna premetačina zdravog razuma. Proviđenje pristiglo iz druge dimenzije. Reči Isusa kodirane i prevedene u jezik animacije.

Crtani počinje već dovoljno bizarno – scenom u kojoj crv šmekerski ignoriše činjenicu da ga je nasumično crno dete zamalo proburazilo kopljem. Crv se (izgleda) zatim pretvara u leptira, no crno dete ne odustaje od namere da ga liši života, a uzrok ove čudne nesuglasice ostaje potpuno nepoznat. Leptir zatim počinje da reži kao lav i tu se stvari potpuno otržu kontroli.

Crtani se zatim polako pretvara u prikaz nečega što na površini deluje kao sasvim obična priča o jurnjavi crnca i lava, ali je zahvaljujući ptici koja se pojavljuje niotkuda i postoji tu ni zbog čega, toliko prožeta nekim pomerenim ludilom da ovaj sukob ostaje u drugom planu, čak i za same aktere. Lav i crnac dete sporadično prestaju da vode svoju borbu na život i smrt da bi pomnije ispratili šta ta ptica radi.

Između ostalih postignuća, ptica Mina tera kralja životinja da se ponižava i plače, jede sirovo meso, prkosi zakonu održanja materije time što se niotkuda pojavljuje i iščezava u formi (valjda) plasta sena, krade lavu protezu (da, lav nosi protezu), poskakuje živo ali neveselo uz umirujuće zvuke Mendelsona, i sve vreme negde ide – u stvari ne ide nigde, ali čini se kao da ona savršeno zna gde je to nigde i ne dvoumi se kojim putem tamo da stigne.

Ona nema baš nikakve suštinske veze sa glavnom radnjom crtanog, čak nije ni deus ex machina, jer deus ex machina nešto razrešava, a pticina jedina uloga je da samo dodatno zbunjuje gledaoce i aktere. Znam da sam svaki put kao klinac kad sam naletao na ovaj crtani bio u fazonu „šta je ovo?!“, čak nisam ni smeo da pitam nekog starijeg šta se dešava jer mi je sve izgledalo kao nešto što nikada ne mogu razumeti, kao velika tajna za čije dokučivanje moram da budem rođen u nekom drugom svetu.

Čak je i Čak Džons, čovek koji je stvorio ovo čudo, priznao da ništa ne kapira. Mada, postoji i interpretacija po kojoj je crnac dete “simbol sveg ljudskog roda, koga frustrira i spasava ono prelepo neobjašnjivo.” Da, osim što ga ne spasava, i osim što prelepo neobjašnjivo obično ne krade zubne proteze krvoločnim predatorima.

Autor: Life Content
Izvor: tarzanija.com
Foto: printscreen