Zijo „Valentino“: Udao sam svoju bivšu devojku!

Pre tri godine Zijo Rizvanbegović izdao je album "Sve su se moje cure udale", a u februaru će obradovati obožavaoce novim materijalom, kojim će obeležiti dvadeset godina postojanja grupe "Valentino". Dok se pesme "krčkaju", u razgovoru za "Svet" sa Zijom "pretresli" smo mnoge životne teme. "Prošlim albumom hteo sam da zaokružim jedan period života i posvetio sam ga svim devojkama koje su mi bile muze. U pedeset i pet minuta muzike hteo sam da kompresujem sve emocije i sećanja vezana za prošli život, a istina je da su se skoro sve moje bivše udale. Pesmu sa novog albuma ‘Miriše mi na tebe’ prvi put sam otpevao na budvanskom festivalu, prepoznatljiva je i tera nogavice da se tresu i obraščiće da se ljuljaju", kaže Zijo.

Pričalo se i o duetu sa Severinom?
Kada sam pravio pesmu, pomislio sam da bi baš njoj "legla". Sada kada sam je priveo kraju, čini mi se veoma "duetskom", a ovih dana pregovaram sa jednom pevačicom iz Srbije. Ljudima će se sigurno dopasti, jer na prvo slušanje šire ruke i dobro reaguju, a to je referenca dobre pesme. Tematika pesme "Pola ljubavi" veoma je česta na ovim prostorima, to je priča o ženi koja kao Penelopa čeka muža da se vrati kući, a on je, opet, neki bekrija. Te sudbine su, čini se, sada fikcije, jer sve više mojih prijatelja viri kroz prozor čekajući da im se drage vrate.

Jednom prilikom si izjavio da bi sve kolege koje kradu tuđe taktove strogo osudio. Ne misliš da će se mnogi osetiti prozvanim?
Muzički talenat kojim raspolažem ogromna je sreća i veoma cenim taj svoj dar. Svi se razlikujemo i svako treba da radi ono za šta je rođen, ja nikada ne bih bio dobar fudbaler ili karatista. Prezirem kriminal i lopovluk, pa i u mojoj branši, jer je to nekorektno prema svima ostalima koji se bave ovom umetnošću. Dugo smo se borili da pop i rok muzika dođu sa margine na nivo subkulture, pa na nivo kulture, a u poslednjih nekoliko godina ljudi krađama pojeftinjuju ovu profesiju. Da bi danas bio kompozitor, treba samo da uplatiš letovanje u Bodrumu ili Kušadasiju, poneseš torbu koju napuniš CD-ima kupljenim od nekog Turčina, vratiš se kući i komponuješ. To je model kako se postaje moderni autor. 

Na koga konkretno misliš?
Spisak bi bio dugačak, kao telefonski imenik.

Grupa "Valentino" u 2004. godini proslavlja dvadeseti rođendan. Šta se dešava sa postavom koja je proslavila bend?
Neko na zidu drži Titovu sliku, neko religijski simbol, a simbol članova "Valentina" bila je pesma. Uvek nam je bilo važno da je sve u njenoj funkciji, a ne ko će svirati i pevati. Nekada je i publika bolje pevala od nas. Svi članovi su utkali deo sebe. "Valentino" nije bio garažni bend, nismo odrastali zajedno. Napravio sam prvu ploču, pa sam okupio bend. Mnogo mojih prijatelja i muzičara prošlo je kroz grupu, a sada su rasuti po svetu i veoma su uspešni. Nikša Bratoš je vodeći producent u Zagrebu, Mladen Milićević je profesor muzike u Los Anđelesu, Ceca je u Bostonu, Amila koja je pevala "Volim te još" sada peva u londonskoj operi… Svi su izuzetno pozicionirani, a u "Valentinu" su na neki način imali odskočnu dasku, jer je scena najbolja životna škola.

U intervjuu datom Jeleni Bačić pre petnaestak godina rekao si da je u Bosni gore biti peder nego nacionalista. Da li se nešto u međuvremenu promenilo?
Nemam ništa prodiv pedera i lezbijki, i među njima imam mnogo prijatelja. Govorio sam ono što sam mislio, a i sada potvrđujem da je nacionalizam gadan i neshvatljiv. Nacionalizam, rasizam i sav čemer koje to nosi sa sobom podrazumeva nepostojanje humanosti, tolerancije i čovečnosti i sa takvim ljudima ne mogu da komuniciram, a kamoli kafu da popijem. To je paralelni svet koji sa mojim nema dodirnih tačaka, niti će ikada imati. Nisam se promenio i u sebi nosim kosmopolitizam sa kojim sam rođen, a na kraju krajeva ulica u kojoj živim u Sarajevu još uvek nosi naziv – Titova.

U tome se krije razlog što si za vreme rata napustio zemlju?
Otišao sam u Holandiju, a Amsterdam je grad koji mi je rekao veliko "Welcome". Svojom širinom pozdravio je reku ljudi iz Bosne, koji su u agoniji otišli vani. Odabrao sam baš Holandiju zato što je to mala evropska zemlja sa velikim srcem, kao što je i moja nekada bila.

Izjavio si da je nakon rata trebalo napraviti dve države – jednu za smradove, a drugu za normalne ljude.
Smradove je trebalo potrpati u jednu, a za nas ostale koji smo želeli da komuniciramo, da slavimo Nove godine, Bajrame, Božiće i sve ostalo zajedno, da se ljubimo, volimo, razmnožavamo, pijemo, učimo, radujemo životu trebalo je stvoriti posebnu državu. Ove koji hoće da se biju, ratuju i mrze trebalo je poslati tamo negde iza brda.

Da li su ti Bosanci ikada zamerali kosmopolitizam i odsustvo fundamentalizma?
Možda i jesu, ali mene to ne zanima. Mogu samo ja drugima da zameram zato što su me izbacili iz mog životnog koloseka, razdvojili me od familije na duži period i emotivno me uništili. Ja nisam nikoga terao ni na šta.

Nedavno si u našoj emisiji "Svet plus" izjavio da nas nećeš zvati na svadbu, već na prvu bračnu noć?
Vaše novine moraju sve da znaju unapred, a pošto ste originalni i nosilac ste žute kulture na Balkanu, odlučio sam da napravim za vas jedan hepening vezan za prvu bračnu noć. Za sada uredno vežbam.

Već dve i po godine si u vezi sa poznatom hrvatskom rediteljkom spotova Katjom Restović koja režira i tvoje spotove. Da li je bilo komentara da zloupotrebljavaš njenu popularnost ili obrnuto?
Više su meni iza leđa pričali da se češem o njen rediteljski rad i to je tačno (smeh). Ona je za mene najbolji reditelj, što sam zaključio analizirajući stotine spotova urađenih u Hrvatskoj devedesetih godina. Ubedljivo je najbolja i u Hrvatskoj je definitivno broj jedan, a šta ljudi pričaju nije mi uopšte važno. Ako Katja ikada odluči da peva, snimiću joj besplatno ploču.

Kako ste se upoznali?
Dobio sam broj telefona i dogovorili smo se za posao. Snimali smo spot za pesmu "Kad se spuste zavese" sa poslednje ploče, bilo je kasno, izašao sam iz auta, kao i ona iz svog. Manekenka iz spota Danijela ostala je da sedi u kolima i samo je prokomentarisala: "To je ta, oženi je". Danijelu smo proglasili čarobnicom, pošto je videla daleko.

Tvoj emotivni život su, osim veze sa Katjom, obeležile dve duge veze?
Posle Amsterdama izvesno vreme živeo sam u Nemačkoj i tamo sam se tri godine zabavljao sa Nemicom Katrin koja je bila takođe umetnica – magistar za teatar i televiziju, a ta priča se nesrećno završila, jer je Katrin doživela ružnu sudbinu… Obolela je od karcinoma… i, na moju veliku žalost, izgubila bitku protiv te bolesti… Bio sam uz nju do samog kraja.

Mnogi muškarci su kukavice i na tvom mestu bi pobegli glavom bez obzira.
Nikada ne bežim od ljubavi, prijatelja, familije i sebe. Poenta je da smo zajedno kroz dobre i loše trenutke… Na albumu "Sve su se moje cure udale" posvetio sam joj pesmu  "Upomoć", na engleskom jeziku, ali kada sam napravio prepev teksta na naš jezik, nije toliko imao veze sa našom pričom…

Tvoja prva veza imala je neobičan epilog. Priča se da si "udao" bivšu devojku?
Sa Natali sam se zabavljao pre rata, a tokom rata ljubav je prestala i razišli smo se. Ostala je da živi u Zagrebu, a ja sam otišao u Amsterdam. Posle nekog vremena došla je u posetu kod zajedničke prijateljice u Holandiju, gde smo se i sreli nakon mnogo godina. Tada je upoznala frajera i strašno se zaljubila, a pošto nije znala engleski jezik, jedno vreme sam umesto nje pisao pisma dotičnom gospodinu i ta njihova priča završila se hepiendom.

Autor: „Svet“