Lazar Džamić, šef brend planiranja za zapadnu Evropu u Google kreativnom timu ZOO – stiže na konferenciju #NovaEnergija!

Među brojnim potvrđenim učesnicima konferencije #NovaEnergija koja se od 29.04. do 03.05. održava na Kopaoniku nalazi se i Lazar Džamić, šef za planiranje brenda u evropskoj centrali američke kompanije, u novoj modernoj zgradi na Kovent gardenu. Sve detalje konferencije saznajte na sajtu www.novaenergija.rs

Pre petnaestak godina, naoružan teorijskim znanjem iz oblasti digitalnog marketinga, uglavnom čitajući na internetu šta se u to vreme radilo u Americi koja je bila znatno ispred Evrope, Lazar Džamić se preselio iz Beograda u London. Tamo je brzo dobio priliku da znanje primeni u praksi kao jedan od prvih digitalnih stratega u Velikoj Britaniji. Posle višegodišnjeg rada u agencijama i mnogo važnih klijenata u portfoliju, početkom prošle godine dobio je poziv koji se ne odbija – da pređe u Gugl. Sredinom maja 2015. počeo je da radi kao šef za planiranje brenda u evropskoj centrali američke kompanije, u novoj modernoj zgradi na Kovent gardenu.

Evo šta je Lazar rekao u intervju za „Politiku“ pre prelaska na ovu poziciju:

– Njima treba neko ko govori jezik marketinga. „Gugl” ima više od 100 proizvoda, tačnije platformi, u svom sistemu, i svaka od njih može da se koristi za različite stvari. On hoće da omogući i agencijama i klijentima da bolje urade to što žele kroz njegov eko-sistem, ne samo kroz pretraživanje. „Jutjub” je u suštini platforma za brendiranje, samo što klijenti još ne razmišljaju na taj način i treba im neko ko će da im pomogne – rekao nam je prilikom nedavne posete Beogradu.

Do kraja februara ovaj konsultant i publicista u oblasti marketinga radio je kao šef planiranja u velikoj agenciji „Kitket nor didžitas”. Klijenti su mu bili „Gep”, „Glenfidik”, „Vejtrouz”, a ima i višegodišnje iskustvo u promovisanju turizma u Velsu.

Kao stručnjaku za digitalni marketing posao mu je bio da sa tradicionalnim, veb-dizajnerima i kompletnim kreativnim timovima osmisli dobro povezanu strategiju. Kako to izgleda u praksi, objasnio nam je na primeru poznatog lanca supermarketa.

– „Vejtrouz” je imao oglase bazirane na informaciji. Recimo, prikazivali su farmera od kog nabavljaju pečurke. U digitalnoj eri to nije dovoljno, jer priča može da se nadogradi receptima za te pečurke i takmičenjem na „Fejsbuku” ko će da napravi najbolje jelo. Zatim, na „Jutjubu”, gde mnogo ljudi svakodnevno traži recepte, spakovali smo sav video-sadržaj u jedan brendirani kanal, ali na način relevantan potrošačima: jednu listu za one koji kuvaju samo vikendom, drugu za samce i slično – objasnio je Džamić.

Nova kampanja za „jaguar” koju je radio njegov prijatelj takođe je dobar primer kako se tradicionalnim oglasima dodaje novi kreativni sloj. Reklama je bazirana na imidžu britanskih negativaca u američkim filmovima. Spot je sjajno primljen i imao je mnogo pregleda, ali to nije kraj. Na mikrosajtu kampanje gledaocu se pruža prilika da se stavi u ulogu kriminalca tako što će obiti sef.

Jača kreativna rešenja sa snažnom emotivnom porukom izdvajaju se kao jedan od trendova u svetu oglašavanja. Druga priča je automatska kupovina oglasa. Pomoću algoritmova oglašivač „gađa” ciljnu grupu više puta tako što prati njeno ponašanje na internetu i ispituje na koju kreativnu poruku će da reaguje. To je trenuto trend u svetu digitalnog oglašavanja, jer je prema raznim studijama efikasnije četiri do čak 12 puta od tradicionalnog ciljanja potrošača.

Džamić smatra da nije fer porediti srpsko tržište marketinga sa britanskim, pošto je London „anomalija u svetskim razmerama”, ali kaže da je dobro što je ovde mnogo profesionalnih elemenata iz struke zaživelo kao deo prakse. Naglašava međutim da digitalni prostor treba tretirati kao mnogo više od kanala oglašavanja, jer postoji ogroman potencijal za transformaciju poslovanja.

– Postoji ogromna šansa za brendove da deo svojih usluga prenesu onlajn kako bi oslobodili svoje resurse, na primer da ljudi više ne moraju da zivkaju i čekaju u redovima da bi nešto završili. Ne mislim samo na brendove nego i na državu. Mnogo toga može da se obavi onlajn. Tehnologija je tu da nam život učini lakšim, a poslovanje jednostavnijim i efikasnijim – poručuje srpski mag marketinga.

Pre dve godine Lazar je dao intervju za „City Magazin“ povodom izlaska njegove knjige „Cvećarnica u kući cveća“. Evo šta je ispričao o tom svom projektu:

Alan Ford je parodija na klasične priče o tajnim agentima, a kreirali su ga Italijani Maks Bunker (Luciano Secchi) i Magnus (Roberto Raviola) 1969. godine. U jugoslovenskim izdanjima (od 1972) značajan autorski doprinos stripu dao je hrvatski prevodilac Nenad Briksi. U knjizi „Cvjećarnica u kući cveća“ čija se beogradska promocija očekuje u aprilu, Lazar Džamić objašnjava i skenira Alana Forda, uz puno primera i ilustracija. Knjiga je i sociološka i umetnička analiza i zabavno podsećanje i pokušaj da se objasni tajna popularnosti i sveopšteg obožavanja stripa na našim prostorima.

Alan Ford spada u malobrojne primere kako se jedan strani kulturni artefakt „primi“ u novoj stredini i postane neodvojivi deo kulturne baštine zemlje primaoca. U Jugoslaviji je postao popularniji i značajniji nego u rodnoj Italiji, dok je u ostalim zemljama gde je prevod pokušan ugašen nakon nekoliko izdanja. Nikada, na primer, nije preveden na engleski. Za to postoji nekoliko razloga koje sam objasnio u knjizi, ali glavni je taj što je naš prirodni oblik mentalnog i društvenog funkcionisanja nadrealna farsa. Ni kapitalizam, ni socijalizam, nego nadrealizam. Takođe, strip je modernizovana verzija commedia dell’arte, stare i arhetipske umetničke forme koja je dosta oblikovala modernu kulturu masovnih medija. Ima i drugih razloga, od društvene satire kao jake umetničke forme komunističkih zemalja, preko načina na koji je hrvatski jezik percipiran u ostatku Jugoslavije, do preovlađujućeg kulta amaterizma u našim društvima. Naravno, detalji i primeri su u knjizi.

Zbog čega ste nazvali knjigu „Cvjećarnica u Kući cveća“?

– To je samo mala, potpuno veštački kreirana s moje strane, karmička simetrija i zanimljiva metafora. Srce grupe TNT, njihovo sklonište, bila je cvećara („cvjećarnica“ u originalu). Poslednje utočište našeg stvarnog istorijskog Broja 1, Tita, jeste Kuća cveća. Obe kuće cveća simboli su pretvaranja, diskrepance između realnosti i želja, izneverenih nada i disfunkcionalnosti. Obe su fasade za nešto drugo što se krije iza njih. Ako me pitate zašto hrvatska reč „cvjećarnica“ umesto srpske „cvećara“ u naslovu, bilo mi je interesantno (kao još jedan mali ex-YU simbol) da imam hrvatsku reč u naslovu knjige napisane na srpskom.

Odakle ideja, podsticaj, vreme i energija za pisanje ove knjige?

– Sve što u životu radimo, radimo iz dva razloga: navike ili strasti. A ta dva su često jedno. Alan Ford je bio deo mog odrastanja, i još tada, u vreme kad smo mislili da živimo u budućnosti (mada je u pitanju bila samo iluzija), strip je rezonovao vrlo jako. On je isto toliko deo mene koliko i, recimo, znanje o tome kako se pravi slavsko žito ili baklava. Mojim odlaskom u Britaniju, pre 15 godina, postalo mi je još zanimljivije pitanje zašto je jedan opskurni italijanski strip postao deo jugoslovenske, kulturne baštine. Knjiga je mene pronašla, ne ja nju. Godinama sam u sebi nosio samo nejasno osećanje, zujanje u duši, da je taj strip mnogo značajniji od sume fantastičnih trenutaka koje mi je pružio kao mladom čitaocu. Tek nedavno, s distance od jedne decenije i hiljadu i nešto kilometara koji dele London od naših prostora, to zujanje se izoštrilo u jasan glas: odgovor na pitanje „Zašto su Jugosloveni usvojili Alana Forda“? Zašto je došao, ostao i postao deo nas?

Koliko su prevod Nenada Briksija i specifičan jezik stripa doprineli njegovoj popularnosti?

– Jezik je na našim prostorima važniji od pasoša. I rat je kod nas počeo gramatikom. Jedan od najčešćih odgovora koje sam dobijao na pitanje zašto je strip kod nas postao to što nije nigde drugde, glasi – „hrvatski prevod“. Na pitanje „A šta je to u hrvatskom prevodu što ga je učinilo toliko smešnim i adekvatnim?“, dobijao sam uglavnom tišinu. Mada niko za koga znam nije ni video izdanje Alana Forda na originalnom italijanskom, a kamoli da ga je razumeo i bio u stanju da uporedi, činjenica je da je Briksijev prevod bio ključni element uspeha. Bilo je to više od prevoda – takav stepen intervencija se na Zapadu naziva transkreacija, skoro ponovno pisanje dela na domaćem jeziku. U knjizi detaljno pišem o tom jeziku. Briksijev hrvatski je bio smešan i Hrvatima jer nije bio svakodnevni već ceremonijalni, krležijanski, uzvišeni gornjo-gradski hrvatski. Hrvatski izgovor je fantastično korespondirao s farsičnom nadrealnom satirom stripa.

Koje su druge specifičnosti stripa „Alan Ford“?

– Strip je priča o disfunkcionalnoj grupi diletantskih „tajnih agenata“, u suštini malih muvaroša kojima upravlja beskonačno stari diktator u invalidskim kolicima, Broj 1. Strip je antiteza Džejmsu Bondu i čitavom žanru špijunskog trilera koji je preovlađivao u to vreme. Likovi su groteskni, zapleti su nadrealni i ima dosta crnog humora, sve to napajano je oštrom satirom na svet hladnog rata sedamdesetih godina. Alan Ford je stripovski ekvivalent atmosfere koja preovlađuje u filmu „Dr Strejndžlav“.

Koliko je Alan Ford bio politička satira i, u Briksijevom prevodu, društveno angažovan strip?

– Alan Ford je kritika svakog nekompetentnog, korumpiranog i propagandističkog sistema. I kapitalizma i komunizma, i svega između što ima ove karakteristike. Siguran sam, mada to nemam potvrđeno od autora, da je bio i kritika Italije i i Rusije isto toliko koliko i Amerike. Alan Ford je nadrealna farsa uvijena u snažnu satiru. Činjenica da je kreiran u Italiji je važna, jer ta zemlja ima dosta kulturoloških sličnosti s nama.

Koliki je uticaj ovog stipa na druge jugoslovenske umetnike?

– U jednom poglavlju knjige probao sam da odgovorim na to pitanje. Teško je pripisati direktan uticaj stripa na bilo koga, ali je interesantno da mnoge situacije u Kusturičinim filmovima imaju atmosferu Alana Forda, neki likovi čak i čitaju strip u nekim scenama. Sličnu atmosferu imaju i mnogi skečevi „Top-liste nadrealista“ i „Audicije“; Rambo Amadeus je „Frenk Zapa na Alanu Fordu“; Duško Kovačević je naš „najfordovskiji“ pisac. Ipak, mislim da ovi umetnici inspiraciju više crpe iz iste nadrealno-farsične balkanske žile, nego što je u pitanju kopiranje stripa.