„Međupogledi“ Harija Štajnera sa državnicima sveta

Berlinski zid, otkazivanje ljubavi Staljinu, kubanska kriza, „hladni“ ali i mnogi drugi „vrući“ ratovi, „majska revolucija“, 1968 godina, Gorbačov i perestrojka, kraj Sovjetskog saveza,“tršćanska kriza“, Prvi samit nesvrstanih u Beogradu, i brojni drugi događaji i pojave koje su obeležile svetsku političku i društvenu scenu sveta druge polovine 20 veka,našli su se u fokusu pažnje tokom predstavljanja knjige intervjua „Ogledanje moći“, doajena jugoslovenskog i srpskog novinarstva, Harija Štajnera, koju su upriličile Izdavačka kuća „Clio“, Color pres grupa i Spomen zbirka Pavla Beljanskog (SZPB) u kojoj se promocija i odvijala.

Publicističko izdanje, jednog od osnivača Nezavisnog društva novinara Srbije (NUNS), osnivača i direktora beogradskog Medija centra,  petodecenijskog novinara („Večernje novosti“ „Borba“, spoljnopolitičkog komentatora i urednika magazina „NIN“ i „Vreme“), Harija Štajnera je jedinstven bedeker istorijskih događaja koji su obeležili tokove svetskih političkih procesa i polarizacija, ukoričen kroz formu od stotinak odabranih intervjua, koje je autor bio u prilici da sačini sa carem Hajlem Selasijem, kraljem Mahendrom, britanskom premijerkom Margaret Tačer, Indirom i Radživom Gandijem, Vilijem Brantom, Henrijem Kisindžerom, Simonom Vizentalom, Norodom Sihanukom, Ulofom Palmeom, Brunom Krajskim, Robertom Maknamarom, Edvardom Tedijem Kenedijem, Hansom Ditrihom Genšerom, Vladimirom Velebitom, Markom Nikezićem, Budimirom Lončarom, i brojnim drugim državnicima i diplomatama sveta.

Primenjujući analitičko-sintetički metod u izlaganju, jedan od najdugovečnijih jugoslovenskih diplomata (od 1950.godine!), a svakako njen poslednji savezni ministar inostranih poslova u vladi, onomad omiljenog Ante Markovića, Budimir Lončar, predočio je nekoliko razlika u hladnoratovskoj politici velikih sila, govorio o „okruglim datumima“ – 55 godina od sastanka lidera UN koji su tada najavili novu misao,akciju i energiju u „rešavanju svetskih kriza“,25 godina od završetka rata, itd koji koincidiraju sa objavljivanjem Štajnerovog „Ogledanja moći“ kao prvog takvog štiva u ediciji „Multimedija“ IK Clio, dajući osvrt i komentar na današnji multipolarni i multicentrični svet,“izrešetan“ fragmentacijama, što je dokaz , po Lončarovim rečima da je trijumf pobede nad izvorima hladnoratovske politike zakazao. S toga Lončar, i drži da je knjiga njegovog prijatelja Štajnera, „dobra uputnica u pogledu toga gde je svet bio, gde je danas i kuda se on kreće“.

Poslednji ambasador Nemačke u SFRJ, Hans Jorg Ajf je podsetio na ugled koji je ova zemlja uživala u međunarodnim krugovima u svetu i potcrtao da je Štajnerova knjiga istovremeno i dragoceno istorijsko svedočanstvo, ali i svojevrstan udžbenik-vodič, za sve istraživački nastrojene i zapitane mlade ljude zainteresovane za istorijske i političke procese:

„Razvojni put od rascepljene Evrope do prevladavanja podele u Harijevoj knjizi se pokazuje kao drama čiji kreščendo ostavlja bez daha.Gorbačov, perestrojka,sporazumi o kontroli naoružanja, pad Berlinskog zida,ponovno ujedinjenje Nemačke…Sve su to bili odlučujući događaji od trajnog značaja. Samo se raspad Jugoslavije nije dobro uklapao u ceo taj raspored“, rekao je karijerni diplomat Jorg Ajf.

Spoljno politički novinar, Boško Jakšić se predočavajući generaciju novinara međ kojima je i Štajner bio jedan od uglednika i reprezenata profesije koja je bila cenjena u evropskim i svetskim okvirima, podsetio i imena kakva su bili i potpisi: Jovana Mihovilovića, Slobodana Glumca,Frane Barbijerija, Saše Nenadovića,Leona Daviča, „koji su donosili permanentno iz sveta ideje, ali i bili u prilici, koliko to novinarski zanat dozvoljava da ponekad i učestvuju u ostvarivanju dobrog imidža nekadašnje zemlje.“ Dakako, diplomatija kao kruna i aristokratkinja politike svake zemlje imala je reprezente u ondašnjoj Jugoslaviji u vidu sorbonskog đaka, Koče Popovića, Mirka Tepavca, Đurđe Ivekovića, Mićunovića, itd…a danas je, ona koja puni stupce dnevnih izdanja sa podacima o neverovatnim radnim i profesionalnim biografijama u MSP, te se neumitno nameće zaključak, da je kadar one zemlje, uza sve njene manjkavosti, i glede novinarskog i u pogledu diplomatsko-konzularnog a karijernog zanata, bio baziran na znatno solidnijim obrazovnim i humanističkim osnovama.

Upravo o ovom nesolidnom trenutku danas kroz koje prolazi kako novinarska struka,tako i društvo u celini, progovorio je i sam doajen spoljnopolitičkog „međupogleda“,kako je nazvao formu intervjua u svojoj knjizi, Štajner i objasnio kako se odlučio na ukoričavanje svojih susreta sa državnicima sveta:

„Uzbudljivih, mada ne uvek prijatnih 50 godina provedenih u novinarstvu,teško je i zamisliti. Neki događaji, srećom, nisu bili moj „fah“, ali su itekako uticali na moj novinarski angažman (lomovi u NIN-u povodom „progona“ liberala i Osme sednice CK SKS). Otkazivanje ljubavi Staljinu, Berlinski zid, Armstrong na Mesecu, kubanska kriza, Gorbačov i perestrojka, kraj Sovjetskog saveza, razlaz sa Slovencima, pa sa Hrvatima, ratovi u Hrvatskoj i Bosni, nestanak Jugoslavije, Kosovo, bombardovanje Srbije, Peti oktobar, i konačno pad Miloševićevog režima-prisećanja su na neke značajne događaje tog vremena. Nije baš malo, zar ne?! I ako bi me danas upitali šta je to najdragocenije što mi je pružilo poluvekovno bavljenje novinarstvom, bez oklevanja bih odgovorio: prilika da upoznam izuzetne državnike i odista velike ljude sa svih kontinenata. Jednog ipak izdvajam i srećan sam što sam ga više puta intervjuisao, a to je Vili Brant. Donedavno nisam ni pomišljao da sve te ljude okupim u jednoj knjizi. I kada sam se, u mnogome i na insistiranje moje kćerke Sandra, već odlučio, postalo je očigledno da tu nedostaje bitan podatak-šta se sa tim ličnostima dogodilo u godinama i decenijama posle mojih intervjua sa njima. Tako su nastali i „dodaci“ unutar knjige, koji su dopuna onome što je nekad rečeno,ali i otkrića, i za mene, nepoznati detalji i zanimljivosti. Ponekad sam dodavao samo neke biografske podatke, ponekad i šire opise koji su tek naknadno davali potpuniju sliku i isticali značaj ličnosti i vremena“, rekao je ovaj skromni, a razboriti svedok jedne epohe i vremena koja je pamtila velike državnike, lidere u pravom smislu te reči i novinare koji su držali do vlastita ugleda i znanja, te je tako i javnost smatrala da je to profesija gospodska i onih odabranih posvećenika.