Toni Cetinski: U Beogradu živi moj drugi otac

"Ni sam ne znam zbog čega sam tako dugo odlagao dolazak. Možda je do sada bilo prerano bilo šta planirati, a kako sam bio okupiran brojnim nastupima, nisam stigao da se ozbiljnije pozabavim razmatranjem te teme. Ponuda i poziva je bilo, ali želeo sam da napravim ozbiljan posao, a ne samo da dođem, pojavim se u par emisija ili sviram u nekim lokalima. Sad sam upoznao ljude uz čiju pomoć ću, nadam se, izgraditi ‘infrastrukturu’ saradnika kojima verujem i na koje ću moći da se oslonim ubuduće", otkrio nam je na početku razgovora popularni hrvatski pevač Toni Cetinski.

Sa kakvim ambicijama si krenuo u osvajanje ovdašnjeg tržišta?
Veoma sam ambiciozan, ali sam i realan. Pošto nikada nisam nastupao u Beogradu, voleo bih da se publici koja, kako čujem, voli moje pesme, predstavim velikim koncertom i mislim da bi najidealnije rešenje bio Sava centar i to negde na leto..

Kakvi su tvoji prvi utisci nakon nekoliko dana provedenih u Beogradu?
U Beogradu sam boravio još 1986. godine, a tada mi je, baš kao i danas, velika podrška bio prijatelj mojih roditelja – gospodin Žika Janković koga sam prozvao drugim ocem, pošto se o meni brinuo kao najrođeniji. Tokom minulih godina u sećanju su mi ostali trubači iz Dragačeva čija muzika me je oduševila, kao i pokojni dobošar kog sam upoznao u Skadarliji. Ovih dana sam mahom bio na poslovnim sastancima i nisam uspeo mnogo toga da vidim, a prvi moj utisak je da ste vrlo profesionalni i organizovani. Nijednog trenutka nisam osetio nervozu i zlovolju, sve je teklo po planu, što ne mogu reći da je običaj u svim krajevima u kojima sam boravio.

Imajući u vidu da si u Hrvatskoj nedavno bio nominovan u nekoliko kategorija za nagradu "Porin", ali nijedan nisi dobio, osećaš li se možda i kao "veliki gubitnik"?
Tu gubitničku "draž" osetio sam prvi put još 1996. godine, kada sam imao čak devet nominacija, što je bilo najviše do tada, a dobio sam samo dva "Porina". Budući da su novinari, ali i publika koju smatram najmerodavnijim sudijom, smatrali da sam zaslužio mnogo više, osetio sam se kao moralni pobednik. I sada je situacija slična.

Bilo je komentara da je nepravedno što je za najboljeg pevača, umesto tebe, proglašen takođe povratnik Masimo Savić?
Masimo je bio priznati pevač još dok ja nisam ni razmišljao o početku karijere i bilo bi glupo da govorim o nekakvoj nepravdi. Interesantan je podatak da je njegova pesma zbog koje je dobio "Porin" prvobitno bila meni namenjena, ali sam ja posavetovao autora da je ipak ponudi Masimu, jer mi se činilo da njemu više odgovara. Eto, pošto sam i ja delimično učestvovao, lakše mi je da prebolim što je on dobio priznaje. Već imam "Porin" za mušku vokalnu inretpretaciju koji sam dobio u mnogo jačoj konkureniji, tačnije, Oliveru sam ga uzeo "pred nosom", dok sam ga Džiboniju "preoteo" za pop rok album godine.

Šta si mislio kada si na kraju ceremonije izjavio: "Bolje je ne dobiti ništa, nego dobiti svašta"? Zvuči kao da omalovažavaš to priznanje?
Nisam lažno skroman, javno priznajem da sam ambiciozan. Kada je bilo proglašenje za poslednju nominaciju, pred kolegama sam rekao: "Molim Boga da ne dobijem ni ovaj". To sam zaista i mislio, jer bi mi u toj situaciji sve izgledalo po principu: Evo ti jedan "Porin" za utehu, pa se vidimo iduće godine. Dakle, smatram da je bolje ne dobiti ništa, pa onda sledeći put "razvaliti" konkurenciju.

Da li si bio iskren kada si čestitao Nini Badrić koja ti je bila glavni konkurent? Priča se, naime, da ste na kraju ipak otišli na odvojene proslave?
Nina Badrić i ja se svakodnevno čujemo telefonom, stvarno smo pravi prijatelji i uopšte ne treba sumnjati u iskrenost reči koje sam joj uputio. Pošto smo objavili albume za različite izdavače, sedeli smo u različitom društvu. Bilo mi je glupo da napustim ekipu koja me je podržavala cele večeri da bih bio sa njom.

Ipak, ako je za utehu, u Banjaluci si dobio "Oskara popularnosti". Smeta li ti što si tamo bolje prošao nego kod kuće?
Naprotiv, to me raduje. Možda nekim ljudima u muzičkoj industriji Hrvatske može zasmetati spoznaja da sam nagrađivan ne samo u Banjaluci, već i u okolnim zemljama, a koliko čujem to bi moglo da se desi i u Beogradu. Ipak, jedino logično objašnjenje što sam ove godine kod kuće prošao kako sam prošao, krije se u činjenici da me dugo nije bilo na televiziji, a poznato je da je taj medij vrlo bitan za proboj.

Hoćeš li nas podsetiti zašto si bio u sukobu sa telvizijom? Ako se ne varam, to ima neke veze sa Vanom?
Preciznije rečeno, ima veze sa kršenjem pravilnika koji se "u hodu" menjao kako je kome odgovaralo. Naime, iako je Hrvatska bila kažnjena na "Evroviziji" zato što je Doris Dragović imala snimljene bek vokale, nastavilo se po starom. Te godine kada sam se ja pobunio, ne samo da su bili snimljeni bek vokali, već je na matrici snimljen ceo orkestar a čuo se i orkestar koji je svirao na bini. Time što je zvuk bio bolji, Vana je u startu bila u velikoj prednosti u odnosu na ostale takmičare, i normalno je da smo se pobunili.

Ko je stao na tvoju stranu?
Skoro svi izvođači koji su nastupali te godine, mada sam ja bio magarac koji se time najviše "baktao", dok su ostali čekali u zaklonu. Na kraju smo stigli do suda, a u međuvremenu me dugo nije bilo na televiziji. HRT me je dva puta bezuspešno zvala da se nagodimo. Tek treći put sam popustio, uz uslov da se prilikom sastavljanja pravilnika za naredne festivale konsultuju i ljudi iz struke, odnosno izvođači, i taj moj zahtev je prihvaćen.

Da li si upoznat sa skandalom koji je kod nas izbio posle izbora pesme koja će nas predstavljati na "Evroviziji"?
Da, čuo sam o tome. Bilo bi mi žao ako bi se dokazalo da je pesma "Lane moje" plagijat, jer mislim da je Željko Joksimović, uz Vladu Georgieva i Tošeta Proeskog, izvođač koji je nedostajao na ovom muzičkom podneblju. Nadam se da nije reč o plagijatu, a ako se ipak ispostavi da jeste, ostaje mi samo da ga posavetujem da drugi put radi pametnije.

Zašto te prati glas da si čudak?
Zato što sam iz Istre, a mi jesmo malo drugačiji. Čak nam je i naglasak specifičan. Možda smo posebni zato što nam je Italija blizu pa smo temperamentniji po prirodi. Meni je, recimo, baka Italijanka iz Napulja. Kada sam se pojavio na sceni bio sam toliko naivan da sam mislio da su mi svi prijatelji, a onda sam vremenom počeo da pravim razliku. Možda sam epitet "čudan" zaslužio zato što sam bio vrlo otvoren prema medijima koji su jedva dočekali da se pojavi neko ko će razbiti monotonijiu svakodnevice, a ja sam jedno vreme baš svašta lupetao. Inače, voleo sam da se ponašam netipično. Jedne godine sam, u znak protesta što se Radijski festival održava na plejbek, okrenuo mikrofon naopako i popeo se na ogromni rasvetni stub. Jedva sam se uspentrao uz njega, još teže vratio dole, ali to je bio moj način da iskažem bunt. Ma koliko delovalo čudno, uvek imam razlog zašto nešto radim. Eto, već nekoliko godina Radijski festival ide uživo i sve super funkcioniše. Znači, treba se penjati!

Do nas je stigao glas da si u emotivnoj vezi sa svojom menadžerkom Ivanom Nobilo. Planiraš li po drugi put da staneš na "ludi kamen"?
U Americi bih verovatno zbog toga završio u zatvoru, jer tamo ne smeš biti intiman sa svojim poslovnim saradnikom. Na sreću, kod nas je situacija drugačija. Ljubav između Ivane i mene buknula je pre četiri godine, a kada sam shvatio da je izuzetno poštena osoba, i da sve što učini za mene radi krajnje iskreno, predložio sam joj da probamo i poslovnu saradnju, pa kako bude. Uostalom, ionako je kasa zajednička. Evo, već dve godine sve "štima" bez greške. I iako je iza mene jedan neuspešan brak ne znači da neću ponovo reći "da", ali u svoje vreme.

Čime se baviš i šta radiš kad nisi na sceni?
Vodim računa o zdravoj ishrani, a veliko zadovoljstvo mi predstavlja bavljenje sportom – uglavnom tenisom, zimi skijam, a tri puta nedeljno igram fudbal sa kolegama. Mislim da bi bilo zanimljivo kada bismo organizovali humanitarnu fudbalsku utakmicu između hrvatskih i vaših izvođača.

Zar ne misliš da bi to bila utakmica visokog rizika?
Ne, ne mislim tako, zato što je muzika iznad sporta, i iznad politike. Naravno, ima izuzetaka koji su opterećeni politikom, ali takvi su malobrojni i ne treba da nas zanimaju. Muzika je nešto što spaja emocije s ovih podneblja i verujem da bi utakmica među muzičarima zaista bila prava stvar. Već bismo se dogovorili na kom terenu bismo igrali, a u najgorem slučaju to bi moglo da bude i u Sloveniji. Zašto da ne, ionako i jedni i drugi nameravamo u Evropu.

Autor: „Svet“