Đorđe Balašević: Nisam tražio cementaru za tri evra!

Borio sam se za to da ne stojim na granici za Temišvar, da ne idem ponovo da "sisam" benzin i kupujem gelove za tuširanje. To je bilo sve što sam očekivao. Samo nedelju dana nakon objavljivanja albuma "Rani mraz", kompletan tiraž najnovijeg čeda panonskog nostalgičara Đorđa Balaševića rasprodat je do poslednjeg primerka.
"Veoma sam zadovoljan rezultatima, iako to nije presudno. Neke od najboljih ploča, kao što je bila ‘Naposletku’, nisu prodate u više od 2.000 primeraka, ostalo su bili pirati. Raduje me što vidim da nisam razočarao moju publiku, i da će biti malo drugačijih koncerata", kaže Đorđe Balašević na početku razgovora za "Svet".

Za ovaj album kažete da je deo porodične manufakture. Vi ste autor albuma, Olja je osmislila omot na kojem je Jovanina fotografija. Kakav je bio Aleksin i Jelenin doprinos?
Simptomatično je to što na albumu piše samo – Balašević, bez mog imena. Beba je bila muzički konsultant, a Aleksa me je zadržavao u poslu. Stalno je ulazio u sobu i pitao: "Koliko još?", jer ga je samo interesovalo kada će se osloboditi kompjuter i kada će moći da nastavi da igra igrice. Za mene je bilo novo iskustvo to što je često dolazio u studio i gledao kako tata kucka nešto od čega jednog dana postane tamo neka pesma. Do sada je Olja imala dobre ideje koje su pucale pri realizaciji, ali ovog puta finiširali smo album po svim njenim zamislima i pokazalo se da je to bila prava stvar.

Verovatno je Olja računala i na to da će veliki procenat muške populacije kupiti CD i zbog Jovanine fotke na omotu?
Ne zna se nikada gde čuči neki zet, sin nekog industrijalca… Jovana je već doživela to da je u pošti zaustavi jedan momak i kaže joj – pa ja tebe znam odnekud – i iz torbe izvadi novi CD. Zajedničko nam je to što svi možemo da uživamo u albumu, iako je promocija ploče trajala predugo, pošto sam ja davio.

Neuobičajeno je što ste prvo napravili muziku za film o Vasi Ladačkom, a pisanje scenarija je tek u toku. Je li to neki vaš inat?
Ma, nije… Pošto sam dugo na sceni, dosadan sam. Nekima sam bio dosadan čim sam se pojavio, a kamoli posle 27 godina. Uvek sam gledao da napravim otklone u okvirima svog talenta, koliko je to bilo moguće, i onda sam pisao tu vrstu muzike. Želim da napravim dobar spot. U odnosu na to koliko su moje pesme "fotogenične", imao sam tragične spotove, možda zbog malo izražene želje da se slikam na televiziji. Uvek je bilo – snimamo spot, ali ne bih da se pojavljujem, neka se pojavi neko drugi.

Sa rediteljskim ekipama spotova bili ste uglavnom zadovoljni?
Osim spota za "D mol", koji se još uvek vrti, i simpatičnog spota "Moja je draga veštica", ostali nisu bili onakvi kako sam ih zamislio, jer nisam želeo da se mešam. To je isto kao i bavljenje politikom – nemoj da se mi bavimo politikom, ima neko ko misli o tome. A ono, majmun do majmuna. Sada želim da napravimo dobar sinopsis za spot. Ako neko počne da ga snima, ima ovakvu muziku i imaće ovakav scenario i ako to pokvari, onda nemamo šta da pričamo. Očigledno je da se te slike koje zamišljam i godinama nosim u sebi, ne mogu preneti.

U kojoj fazi je pisanje scenarija za film o Vasi Ladačkom?
Napisao sam dvadeset i nešto strana, ali sam imao nesrećno iskustvo sa ekipom koja je, čini mi se, završila svoju verziju filma. Ali, neće se desiti da snimimo film koji će ličiti na njihov. Teško je postići da nešto liči na nešto što ni na šta ne liči. Možda će se obema verzijama pozabaviti agencije za ispitivanja javnog mnjenja, kojih ima i u mojoj ulici, i koje biraju najpopularnijeg Novosađanina…

I uglavnom to uvek budete vi.
Nisam, trenutno sam drugi. Sada je najpopularniji ovaj kontroverzni biznismen. To su smešne stvari. Mogu da budem manje ili više popularan, ali on ne može nikako. To su vrlo simptomatične stvari i sada treba da bude jasno zašto nikada nisam odlazio na dodele tih priznanja. Od hiljadu Beograđana postoji valjda samo jedan koji ne zna ko je Vasa Ladački, na koga sam izgleda baš ja naleteo, i taj je hteo da snima film. Bilo je jasno da je u pitanju samo potreba da se ime Vase Ladačkog i moje ime, koje je relativno poznato u našem komšiluku, piratiše, da se lova pokupi od sponzora i dalje nije bilo važno kakav će biti film. Žao mi je što je tako, ali je sve to pokrenulo dobru energiju i malo inata.

Da li Vasa mora da bude pijani, upišani tip u nekom jendeku, ili on može da se prikaže i kao mangup u somotskim pantalonama i s cvetom na prsluku?!
Mojim belim miševima iz porodice rekao sam da ću napisati scenario, a da oni objektivno procene valja li to. Kada sam napisao dvadeset stranica, bilo je malo i suzica. Najteže je isfolirati svoje najbliže. Pisano je u takvoj formi kao da će jednog dana biti objavljena knjiga.

Poslednjih dvadeset godina od "Pop Ćire i pop Spire" i "Salaša u malom ritu" nije bilo autentičnih vojvođanskih filmova.
Nije ih bilo, a Vojvodina je strašno fotogenična i ima fenomenalan kolorit. Period dvadesetih godina prošlog veka zanimljiv je i kostimografski. To bi trebalo da bude film koji ne opterećuje, u kojem nema Žarka Koraća, Vladana Batića…

Najavljivali ste da bi snimanje vaše verzije filma o Vasi trebalo da počne krajem leta?
To je period na koji računamo, ali mislim da bi bilo nerealno očekivati da to bude ove godine. Kao u stihu jedne moje pesme: "Tiha voda što odzvanja bregove", smatram da treba dobro da se pripremimo i da sve bude spremno za sledeću godinu. Dobili smo materijalnu podršku od Pokrajinskog sekretarijata za kuluturu u iznosu od pet miliona. Za sada nam je isplaćena petina sredstava, a ostatak očekujemo u nekim ratama. To je samo deseti deo filma, ali njihova podrška i dobra energija ohrabrila nas je da zakucamo i na druga vrata. Voleo bih da imamo dva-tri prava sponzora, da odjavna špica ne bi trajala duže nego film.

Nedavno je održana tajna projekcija filma o Vasi Ladačkom u produkciji Ljubiše Samardžića. Želite li da pogledate to ostvarenje?
Nisam siguran da bih bio objektivan. Priznajem da prema tom "projektu" od početka osećam revolt. Pročitao sam scenario i – ako su ga se držali, uz druge stvari – glumu i reditelja čije ime ne pominjem jer ne bih želeo da se tužimo, bilo mi je sasvim dovoljno da shvatim o čemu se radi. Žao mi je zbog toga, ali istvoremeno mi je i drago jer je pokrenuta neka nova priča. Mislim da niko neće moći da poredi te dve verzije filma. Vojvodinu, koja je za mnoge ravna, vidim u mnogo boja i nijansi koje su specifične i ne doživljavam je kao tragičnu, iako je setna, melanholična.

Sa čime se još niste složili u Ljubišinoj postavci filma?
Diskutabilna mi je prva scena filma onog reditelja u kojoj pijani glavni junak povlači stolnjake, razbija sve sa stola, a to baš nije mentalitet čoveka iz Bačke. Kada me je pitao šta bi Vasa rekao kada bi mu se desilo nešto čime ne bi bio zadovoljan, odgovorio sam da bi se okrenuo i otišao ne rekavši ništa. U tome je fazon, tišina je nekad najrečitija, a ako to neko ne shvata, ne mogu mu pomoći. Hteli smo da snimanje tog filma na neki način bude porodični događaj, ali ne i da svi igramo u njemu. Nijednog momenta nije postojala ideja koja je kasnije poturena sa druge strane, da svi hoćemo da igramo.

Na kraju, ko je od Balaševića zaista trebalo da glumi u filmu?
Samo Jovana, jer je kvalifikovana za taj posao. Olja nije bila u kombinaciji jer to nije želela, a meni je predloženo da glumim tatu svoje kćerke, što sam odmah odbio jer nisam hteo da kvarim film. Svi bi govorili – eno ga Đorđe Balašević. Priča o Jovaninoj ulozi bila je potpuno opravdana – da dete nekoga ko je tu pesmu napisao, a pri tom je glumica, igra u tom filmu. Znači, ona je glumica, a ne kasirka u samoposluzi "Galeb" i treba joj dati šansu. Jovana je vrlo savesno dete, čak je išla i na kasting da bi glumila u filmu svog tate. Ali, onda se pojavio problem. Trebalo je da ofarba kosu u crno.

Koju ulogu je trebalo Jovana da igra – devojku koju je Vasa voleo, ili on drugu? Zna li se ko će biti Vasa?
Želeli smo da Jovana glumi onu koju Vasa ne voli, koja ne mora da bude ni ružna, ni glupa… Moj favorit za ulogu Vase je Džoni Dep, jedino još ne znam kako da ga ubedim. Ne bih trošio ove naše face koje su, nažalost, veoma izrabljene. Kada sam imao na umu Vasinog tatu, mislio sam na jednog novosadskog glumca. Pokojni Velja Macut dobio je ponudu da igra u ovoj snimljenoj verziji filma, ali me je nekoliko dana nakon toga pozvao i rekao: "Znaš šta, brašo, voleo bih da glumim kod vas, pa makar ga snimali i za deset godina." Eto, nažalost, nije ga dočekao.

Dok ste radili ovaj album, da li ste pisali pesme na aktuelne političke teme?
Nisam, primetio sam da sam se "očistio". Bio sam čak u dilemi pošto sam pesmu "Kere varošanke" napisao u vreme novembarske predizborne kampanje kada su me svi zvali, davili i javljali se, a to je bio, kao, moj odgovor. Daš im CD i ćao turisti! Kada sam snimio drugu verziju "Ja vas kanda znam", video sam da je to jedna vesela pesma i mislio sam da prethodnu verziju uopšte ne uvrstim na album, ali smo skontali da su to ipak neke vanvremenske stvari i da to treba učiniti.
Prolazi vreme, svi prođu, pa i Tito i Sloba, ali uvek ostanu tipovi kojima smeta nešto što sam pisao. Nisam imao potrebu da pesmama pratim političku situaciju, jer paralelno sa scenarijem za film pišem i "Kalendar mog detinjstva". Potpuno sam postao imun na ovu vlast, a naučili su me, ako ništa drugo – da budem sebičan. Najviše me nervira to što sam, zajedno sa stotinama hiljada ljudi na ulicama, toj ekipi pomogao da dođe na vlast, a pre toga su bili najveće "džukele", ali su bili "moji". Mislio sam tada da će, kada odu izvesni likovi sa svojom scenografijom, doći manje-više talentovani ljudi koji će se izboriti da se u Novom Sadu pojave neki novi izlozi, neke nove boje, da funkcioniše rent-a-car, turističke agencije… Od toga nema ništa, jer su ove barabe koje su se uvalile u fotelje surovije nego bilo ko iz one prethodne garniture. Mislim da su nas prokockali i to je za mene bilo veliko razočarenje. Kada smo pre dve godine nakon koncerta silazili sa scene na trgu u Novom Sadu i kada je Duju odgurnuo jedan od telohranitelja likova koji su, kao, nešto govorili posle nas, i kada nismo mogli da uđemo u Gradsku kuću, jer su tamo bili neki likovi koje je trebalo čuvati… tada mi je sve bilo jasno. Kao što su tada gurnuli Duju, podrazumevalo je da će nas gurati celog života, ali mi nije bilo jasno zašto? Nisam tražio kabinet, kao ni da kupim cementaru za tri evra, samo sam se borio za to da ne stojim na granici za Temišvar, da ne idem ponovo da "sisam" benzin i kupujem gelove za tuširanje. To je bilo sve što sam očekivao. I onda doživim da mi ti tipovi, koji su me predložili u Upravni odbor televizije, kažu – trebalo je da mu ponudimo deset hiljada maraka, sigurno bi pristao. To je bio šamar za mene.

Da li je istina da ste u jednoj pesmi koristili instrument – kantu za mleko?
To je pesma koju su Pera i Kina Alvirović već otpevali na svom albumu i nazvali su je "Đoletova pesma". Mnogi je zovu "Dajte mi vina", a na mom albumu nosi naziv "Maliganska". Kada smo pravili tu akademsku verziju, nešto nam je nedostajalo. Na mađarskoj televiziji snimio sam tipa koji svira njihov etno i udara u kantu za mleko i sinula mi je ideja da i mi tako oplemenimo našu pesmu.

Pesma "Lajte kere" je na neki način parodija na vlast koja je nekada bila aktulena.
To je bilo ograđivanje od svih onih koji su probali da me prisvoje i koji me se sete uvek pred izbore – gde si majstore, šta radiš, hajde da napravimo miting od sto hiljada ljudi pa da se mi ovajdimo.

Iznenađujuće je da ste podršku dobili od ove vlasti, jer ste prema Koštunici, ali i Tijaniću, bili skeptični tokom protekle tri godine. Sa prošlom vlašću niste mogli da realizujete svoj TV projekat.
U Beogradu sam okarakterisan kao dobitnik koji uvek profitira, eto, odmah su me pozvali na televiziju kada je Tijanić došao na direktorsku funkciju. Ne znam šta je bilo prethodnih pet godina, kada sam skroz dobro stajao sa Živkovićem, pokojnim Đinđićem, Dinkićem… Ovog puta je, čini mi se, došlo do promene, a to sam obećavao i Miletu Isakovu kada je bio spominjan kao jedan od kandidata za direktora televizije. Rekao sam da ću u pomenutom projektu učestvovati vrlo rado pod našim uslovima koji nisu bili materijalne, nego tehničke prirode. Želeo sam da napravimo TV šou kojeg se nećemo stideti i koji će se definitivno vrteti na svim okolnim televizijama bivše Jugoslavije.

Zar snimanje nije trebalo da počne krajem maja?
Trebalo je da počne 16. aprila, ali moj pregovarač i generalni menadžer, sa kojim sam "oženjen", malo je tvrđi igrač nego ja. Dakle, očekujem da budu ispunjeni svi uslovi. Nisu to nikakve ucene, samo bi trebalo da malo više rade ljudi koji su naviknuti na nerad. E, sad, naišli su na Aleksandra Tijanića koji želi da promeni televiziju, a ja sam tu i tamo rekao ponešto o njemu i našim iskustvima. Mnoge su se stvari promenile, Saša me je čak upoznao sa Đinđićem, jer su njih dvojica dolazili zajedno na moje koncerte. Desilo se da su dešavanja na našoj političkoj sceni njih dvojicu gurnula na dva različita kraja, a mene, opet, u neki moj neutralni ćošak…

Deveteset četvrte godine Tijanić je bio na čelu televizije "Politika" koja je prenosila vaš koncert, iako su pesme sa kojima ste nastupili bile najveći "ubod u oko" režimu?
Jeste, dao mi je podršku. Ne želim više o ovome da pričam jer zaista nemam ambicije i želje da analiziram ko, šta, kako, sa kim, ko je koga ubio… Ne znam više čak ni ko je tačno ubijen. Sve to me je gurnulo u moj prostor, a to je ono gde sam najjači – koncerti uživo, priča sa publikom… Šou koji pripremamo neće imati veze sa peruškom u dupetu, belim odelima, sviranjem violina, biće to mali koncert uživo koji bi trebalo da bude perfektan po pitanju svirke, namerno ne kažem pevanja, jer želim da bacim akcenat na moje izvanredne muzičare. Što se rediteljske ekipe tiče, Olja najviše navija za Dragana Guzijana koga se sećamo još iz montažerskih dana dok se nije prekvalifikovao.

Poznato je da Tijanić strog direktor. Mislite li da će pored ekipe sa RTS-a dozvoliti da angažujete i ljude sa strane?
Po tom pitanju Tijanić je vrlo fleksibilan. Na televiziji još uvek postoji pravilnik da konj dobija više nego glumac. Ako dovedeš konja da se pojavi u nekoj seriji, njegov vlasnik dobija, recimo 500 evra, a glumac 100. Mi takvi konji više nismo i ne verujemo da će takve stvari opstati, čisto zbog dostojanstva. Na kraju krajeva, petnaest godina nisam bio na televiziji, a imalo se, i voleo bih da tako bude i ovog puta.

Da li je moguće da ste nakon dvadeset pet godina braka još uvek zaljubljeni u svoju suprugu Oliveru?
Moj problem je što se svakog proleća zaljubim u istu ženu. Junak mog romana ima neke veze sa ovim o čemu razmišljam, a Olji sam rekao da je verovatno već premorena na kraju svakog dana, jer ona u mojim romanima igra sve moguće likove – i pozitivne i negativne, i mame i kćerke… Jedna rečenica koju izgovara junak mog romana mogla bi da se primeni u našoj priči, a on kaže: "Ja bih moju devojku mogao objasniti kao mirnu, tolerantnu osobu, ali to bi bio jako pogrešan opis. Možeš da nađeš onaj pravi cvet, koji raste negde – neku zevalicu, dan i noć, ili neku biljčicu, a ako hoćeš runolist, onda veri se gore sam, jer se tako stiže do te kapricioznosti i posebnosti".

Jelena se, za razliku od Jovane, veoma kloni medija. Reklo bi se da je tu osobinu nasledila od vas.
Jelena piše odlične pesme, sjajno komponuje i mislim da mi je ona najsličnija. Kod dece nema podele, nema ljubimaca… Ali, ona neće da peva, mada ima vrlo interesatan glas. Ne mogu da je ubedim ako ona to ne želi. Napisala je jednu pesmu Sandiju koja je izvedena u Budvi i ta numera bila je visoko plasirana. Tada je videla da to može. Postoji i jedna demo pesma koju je otpevao Mumin a sa njim sam se dogovorio da je nećemo eksploatisati. Voleo bih da Jelenu iznenadim i da otpevam tu pesmu na nekom svom koncertu, da ona čuje kako to zvuči na sceni. Jelenu je povreda u saobraćajnoj nesreći strašno omela, najviše joj je stradala desna ruka, a odlično je svirala gitaru i klavir, pa je pomalo nervira što je sporija. Pisala je i kolumnu za novosadske dnevne novine, koja je lepo prolazila i imala je svoju čitalačku publiku. Izuzetno je nemirnog duha, a na nama je samo da pokušamo da je u tome pratimo.

Pošto su očevi slabi na kćerke, da li vam je bilo neobično kada su vam Jelena i Jovana saopštile da će prvi put izaći, da imaju momke i da niste više samo vi obožavani muškarac u njihovim životima?
Bilo mi je to strašno i sa jedne i sa druge strane, jer znam na koji su me način volele i rekao sam sebi da me niko tako neće voleti u životu jer je to posebna ljubav. Onda se pojavio Aleksa koji je sve to nadomestio. Ali, tog leta kada je Jovana imala petnaest godina, a Jelena trinaest i kada su uveče krenule na Štrand, bio sam potpuno zbunjen. Kud idete, šta se dešava? Mi smo veoma vezani, mala smo porodica i nemamo one tetke, ujne, strine, babe, dede, prilično smo deficitarni, tako da smo posvećeni jedni drugima. Kod nas je još uvek najbitniji momenat u kući kada Jovana i Jelena dolaze oko tri-četiri iz grada, tada se svi okupimo u našoj kuhinji i pretresamo kako smo proveli dan. Nema Nove godine, letovanja i slično, a da ih ne provedemo zajedno. One u velikom stilu najave – nema šanse da idu sa mamom i tatom na more, ali nakon nedelju dana eto njih kod nas. Mi smo srećna porodica i to je moj najveći uspeh.

Autor: „Svet“