O OVOM INTERVJUU SE PRIČA: Boki Milošević: Žiri Zvezda Granda je SKUP LJUDI KOJI SU ZA PARE SPREMNI NA SVE!

Poslednjeg dana stare godine, virtuoz na klarinetu Boki Milošević napunio je 86 godina. Rođendan je proslavio u svom domu, sa suprugom Biljanom i venčanim kumovima. Jedan od najpoznatijih muzičkih umetnika u Srbiji, živa legenda, priznaje da se poslednjih godina mnogo toga promenilo na muzičkoj sceni i da sve češće menja televizijske kanale kada čuje muziku. Umetnik prebogatog muzičkog staža ne krije mnogo toga razočaralo. Mnogima je pomogao da postanu to što jesu, mnogima je prokrčio puteve, usmerio ih, naučio, podučio…

– Srašno je što su u ovom svetu, u ovom vremenu, pare postale jedini kriterijum, jedino što je važno. Od mnogih stvari mi je muka. Muka mi je od toga kako se zavaravaju mladi ljudi. Željni brzog i lakog uspeha, neiskusni, lako nasedaju na priče o sjajnim karijerama. Svašta im se obećava, dižu se olako u nebesa, stvaraju se od njih labilne ličnosti. Olako odlučuju da batale školu, da krenu na estradu, sasvim nespremni. Žao mi ih je…

Mislite na muzička takmičenja?
– Naravno!

Šta mislite o žiriju u takmičenju Zvezde Granda?
– Šta mogu da mislim? To je skandalozno! To je grupa ljudi koji su spremni da za novac i slavu učine sve. Imaju priliku da nešto kažu  javno i da glume profesore. Nije im dosta što su nešto postigli u svojim karijerama, nego bi još i profesore da glume. To mi je tužno, jadno. Nemaju posla, ne mogu da zarade onoliko koliko misle da im treba, pa hajde na televiziju!

Nije baš da Bekuta, Karleuša, Snežana Đurišić nemaju posla…
– Ma njima je najvažnije da pošto-poto budu na televiziji. Misle da su tako značajni! Kao, oni se nešto pitaju. Malo im svega, uzimaju sebi za pravo da prisvoje profesorski status i da procenjuju, ocenjuju, komentarišu. A nisu svesni da nisu oni na tim visinama!

Neki od njih se kunu u svoje muzičko obrazovanje…
– Ma kakvo njihovo muzičko obrazovanje! Za to treba škola da se završi. Ne znaju oni ni šta znači reč obrazovanje. Mnogi od njih nemaju pojma ni šta su note. Njima je Bog dao samo glasove. To je trebalo nadograđivati, ali… U trci za parama, nisu oni imali vremena za to.

Kako vam zvuče njihove svađe i prepirke?
– Ma kakve svađe? Ne mogu ja njih uopšte da slušam. Kako ih čujem, tako isključujem televizor!

A možete li da gledate rijaliti programe?
– Daleko bilo! Znate, godinama sam sarađivao sa Grandom. A onda mi je jednog dana Saša Popović predložio da uđem u rijaliti Farma. Kao Znaš, Boki, ti si profesor, bilo bi lepo da uđeš tamo, da podigneš nivo! Sam predlog Saše Popovića je bio čist bezobrazluk! E, tada sam prekinuo svaku saradnju sa njima.

Četrnaest godina ste lepo sarađivali, onima koji nisu razumeli vaš angažman u Grandu odgovarali ste da nećete sigurno u muzeju da radite…
– Jeste, bilo je lepo dok je trajalo. Ne mogu da kažem, bili su korektni prema meni. Dok se poštovao kvalitet, bio sam tamo. Dok su slušali moje savete, imali su sjajne emisije jer ja svojim kvalitetom nisam dozvoljavao da se spuštaju kriterijumi. Kad više nisu hteli da me slušaju, pozdravili smo se!

Kada ste pre dve-tri godine imali problema sa srcem, da li vas je neko od starih saradnika zvao da vas pita treba li vam nešto?
– Znate šta, ako prihvatim nečiju pomoć, znači da prihvatam saradnju i prijateljstvo. Ta vremena su prošla. Da niko ne bi mogao da me nasekira, ja sam se zaposlio u GSP – u prevodu gledam svoja posla. One koji ne razmišljaju kao ja, jednostavno izbrišem i mirna mi je glava. U ovom vremenu, kada niko nikog ne poštuje, niko ne može da me sekira.

Ali vas svi poštuju!
– Kako da ne! Mnogi misle da su samonikli. Niko im ne treba. Zaboravili sve…

Ne vole svedoke svoje prošlosti?
– E, baš tako! Neću nikoga da spominjem, ali svačega je bilo. Možete misliti da mi je jedan od bliskih saradnika, čovek kojeg sam doveo na velika vrata, ukrao auto! Ispred kuće! A onda je tražio otkup – kao, on zna ljude koji su mi ukrali auto, pa oni preko njega traže otkup… Dao sam mu pare, on mi vratio auto, u ime lopova. Nedavno su mi u policiji rekli da mi je on ukrao auto, tražili su samo da potpišem, pa da ga uhapse… Nisam hteo, neka ga. Mnogo je takvih priča, mnogo je onih koji su zaboravili… Mirko Kodić je jedan od malobrojnih koji nije zaboravio…

Čemu ste najčešće učili pevače?
– Zlatne godine studiranja ma Muzičkoj akademiji sam proveo u podrumu Radio Beograda, u studiju 6. Vežbao sam po sedam sati svakog dana. Nije bilo vazduha, pa sam kupovao flit za muve i osvežavao prostoriju. Dolazili su pevači, pitali su kako ja, kao duvač, tolike sate izdržavam sa disanjem. Pokazivao sam im kako da dišu. Svakome ko je hteo da nauči! Kad se pevačima spomene koliko je važno pravilno disanje, mnogi od njih se slatko smeju… Svi oni koji su disali na pluća, izgubili su glasove. Otpevaju tri svadbe i gotovo! Ma učio sam ih sve, od tih elementarnih stvari, pa nadalje…

Miroslav Ilić mi je jednom prilikom rekao da ste umeli da ga spustite na zemlju kad god poleti!
– Ma kakav Miroslav! Muka mi je od njega. Sećam se kad smo putovali zajedno po Australiji. Sa Mirom je bio, došla je bila iz Amerike u Australiju, na njegov poziv. Bila je to velika ljubav koju nije krio.Već je bilo rešeno sve – da se razvede i oženi sa Mirom. Sećam se kako me je noćima zvao, jadao mi se kako ima problema sa ženom…

Kako gledate na to što sada Mirin sin Devin pokušava da dokaže na sudu da mu je Miroslav otac?
– Tužno i jadno. Kratko rečeno – voda pere sve, ali ne može obraz. A obraz čoveka čini čovekom. Kad čovek reši da bude sa nekim, iz velike ljubavi, nema te sile koja će ga odvratiti, sprečiti. On nije bio dosledan sebi. Da bi čovek bio dosledan sebi, postoji nešto bez čega se ne može – istina. A on za istinu neće da zna. To dovoljno govori o tome kakav je čovek.

Koliko istine ima na estradi?
– Estrada na italijanskom znači ulica. Dakle, estradnjaci su uličari. Nema tu istine…

Zašto ste se toliko razočarali u Miroslava? Njegova ljubavna priča nema veze sa vama, sem što ste bili uz njega?
– Nije ta priča jedini razlog. Posle jednog gostovanja u Americi, organizator je bio toliko zadovoljan da nas je obojicu častio sa po 500 dolara. Pre svega, iz poštovanja prema meni. Miroslav je hteo da pukne od muke što čovek nije sve dao njemu! Bilo mu je krivo što sam i ja dobio pare! Ma primera je mnogo. Jedne godine, bio sam jedini gost na njegovom koncertu u Skoplju.

Pričalo se da ste mu oteli koncert!
– Jeste. On me je najavio. Publika me je dočekala ovacijama. Kad sam odsvirao prvu kompoziciju, nastao je haos. Odsvirao sam i drugu. Publika je skandirala moje ime, nisu hteli da me puste sa bine. Miroslav je izašao na binu, publika mu nije dala da peva! Hteo je da pukne od muke. A ja sam svirao još jednu kompoziciju, pa još jednu… Prišao mi je iza bine i šapnuo mi na uho da će da me vrati u Beograd! Rekao sam mu – Ti mene da vratiš u Beograd? Odoh ja sam. To valjda dovoljno govori o tome kakav je Miroslav čovek.

Zašto ste nedavno odbili Brenin poziv da se pojavite u njenom spotu?
– Dva puta me je zvala njena sekretarica. Poštujem ja svakog čoveka. Ali – ne! Hvala lepo! Nemam ja šta da tražim kod Brene. Nisam hteo da glumim statistu. Ja sam čovek  koji mora da kaže, a teško da bi me ona slušala.

Šta biste joj rekli?
– Nije važno. Bilo pa prošlo. Ona je napravila karijeru zahvaljujući tome što je lukava. A lukavost i nije baš neka osobina za pohvalu.

Sećate li se vremena kada je Tito slao mercedes po vas?
– Kako da ne! Decenijama je to trajalo i uživali smo i Tito i ja. Uživali su i njegovi gosti, visoki državnici iz celog sveta. Imao sam priliku i čast i da sviram na čuvenom Samitu nesvrstanih. Od tunižanskog predsednika Habiba Burgibe u Tunisu sam dobio priznanje 1973. godine. Bili su tu muzičari iz 25 zemalja, a ja sam proglašen najboljim. Teško je nabrojati sva moguća priznanja koja sam dobio.

Niko vam nije tražio da se bavite politikom?
– Za 30 godina, koliko sam svirao Titu i njegovim gostima, na gotovo svim značajnim političkim manifestacijama, niko od mene nije tražio da budem član Saveza komunista. Kada sam iz rodnog Prokuplja polazio u Beograd na studije, moj otac, koji je imao samo osnovnu školu, tražio je da mu se zakunem da se neću baviti politikom. Održao sam obećanje.