Ocu nisam dozvolila da vidi moju ćerku, nisam ga posetila kad je bio bolestan… Marta Savić otvorila dušu

Pevačica Marta Savić u javnosti je uvek vesela i pozitivna, pa godinama niko nije znao šta je ono što je muči. No, ispovest Marte Savić otkrila je njen najveći bol i najveće kajanje.

– Dana 11. avgusta 1998. godine porodila sam se u Nemačkoj i na svet donela ćerku Elenu. Mesec dana nakon toga, prešla sam u Beograd. Kada se za neku ženu kaže da je u drugom stanju, tada se ne misli samo na to da ima veliki stomak. To drugo stanje ujedno je i splet psiholoških promena koje žena proživljava. Nešto od toga ostane i posle porođaja i tako je bilo i sa mnom – započela je pevačica ispovest, ističući koliko je u tom periodu bila u strahu za tek rođenu ćerku.

Rajko Ristić

– Ja sam jedno vreme bukvalno bila opsednuta strahom da se detetu nešto ne dogodi. Naročito sam se bojala da ćerkicu stavim sa sobom u kola. Vozim i gledam u retrovizoru kako joj se glavica ljulja i jednostavno strah me je. Roje mi se mračne misli šta bi bilo da se ne daj Bože sudarimo – rekla je Marta.

Ispovest Marte Savić bolna je

U prvim danima majčinstva Marta je saznala da je njen otac teško bolestan.

– Samo što sam došla u Beograd, tetke su mi javile da mi je otac bolestan. Ni na pamet mi nije padalo da dete stavim u kola i odem da vidim šta mu je. Osim toga, mislila sam, bolestan, pa bolestan, vrlo važno, ozdraviće…

IVAN VUČIĆEVIĆ

Nažalost, pevačica je ubrzo saznala da je njen otac na samrti.

– Ne znam koliko dana kasnije, u goste mi je došao rođak iz Bosne. Rekla sam mu da je otac nešto bolestan, a on meni da će sutra otići u Jašu Tomić da ga obiđe.

– U povratku iz Jaše Tomić rekao mi je da je otac poprilično loše i da ima želju da ode u svoju rodnu Modriču u Republici Srpskoj i da tamo umre, ali da ne može da ustane iz kreveta. Šta sam mogla, odmah sam potegnula neke vezice da mu obezbedim prevoz do Modriče, ali su mi već sutradan javili da je kasno – otac je umro – ispričala je ranije Marta s tugom u glasu.

Ata images

Pevačica je, kaže, tek kasnije, kada je njena ćerka Elena počela da doziva dedu, shvatila šta je uradila i gorko se kaje zbog toga.

– Tek tada mi se ceo film odvrteo u galvi. Moj otac je bio jako bolestan, a ja ga nisam obišla, moj otac nikada nije video svoju unuku, jer sam mu ja to iz svog, opravdanog ili neopravdanog, straha onemogućila.

– Ispravke nema. Sada mi je zbog toga užasno žao i kada moja Elena, izgovarajući svoje prve reči, guče: „Mama… Tata… Deka“, ja sva pretrnem i kažem joj: „Sunce mamino, mi više nemamo deku“. – govorila je Marta ranije.