Bilo nekada, danas se pripoveda: Najsurovije smrtne kazne iz prošlosti

Antika i Srednji vek nisu baš obilovali strujom, niti automatskim puškama. Otuda su za najstrožu kaznu primenjivani posve drugačiji metodi, doduše nimalo nežniji od sadašnjih.

Smrtna kazna je skoro iskorenjen vid sankcionisanja teških prestupnika, pre svega u miljeu Zapadne civilizacije. No, postoje strane poput SAD, koje je i dan danas koriste ubistvo kao kaznu, a slično se postupa i u zemljama arapskog sveta, te u Aziji i Africi.

Streljanje, ulivanje otrova u venu, vešanje i električna stolica dakako su strašan vid kojim se čovek može usmrtiti (na kraju krajeva, usmrćivanje samo po sebi nije nešto što podržavati valja), ali nekada davno postojali su metodi koji su bili kudikamo strahotniji. I suroviji, budući da su žrtve umele da pate danima pre nego što njihova tela postanu beživotna.

10. GAŽENJE SLONOVIMA

Gde: Afrika i Azija
Kad: od Antike do 18. veka
Status: iskorenjeno

Za razliku od konja koji se mogu naučiti da jure u bitku u kojoj je dreke, krvi i udaranja na pretek, ali teško i da gaze po ljudima (konji uglavnom preskoče čoveka), slonovi su bili daleko zahvalniji „za saradnju“. Zbog prijemčivosti za dresiranje, bili su čest činilac u vojnim pohodima u Antici, pa ih je i Hanibal upregao kada je prelazio Alpe u napadu na Rimsku republiku.

Tako su ove velike životinje bile učene da gaze teške prestupnike i neprijatelje. Pri tome, napomenimo, to su činili lagano, uz komandu dresera, te je usmrćivanje običavalo da potraje časovima jerbo je slon umeo postepeno da pojačava pritisak umesto da odjednom zgromi nemoćnog čoveka ispod.

9. ČETVORENJE ili ČEREČENJE

Gde: Od Engleske do Kine i Severne Afrike
Kad: Srednji vek
Status: iskorenjeno

Postojalo je više načina da se okrivljeni raskine na četiri dela. Osuđenik je bio vezivan za spravu preko konopaca koje su dželati ili upregnute životinje vukle na četiri strane, sve do časa kada snga tela nije bila dovoljna da održi telo u celini. Drugi način je podrazumevao odsecanje udova, kao što je na primer postradao Vilijam Volas, škotski narodni junak, predstavljen u „Hrabrom srcu“ Mela Gibsona.

Veoma poznat način raskidanja na komade bio je pomoću konja, najčešće dva, koji su bili uvezani za prednje i zadnje udove krivca, te su, vukavši na dve suprotne strane, donosilli smrt. Taj je pristup bio poznat kod naših predaka u Srednjem veku, pa je ušao i u epsku poeziju.

Iz „Ženidbe kralja Vukašina“:

„…Uvatiše kuju Vidosavu, Svezaše je konjma za repove,
Odbiše ih ispod Pirlitora, Te je konji živu rastrgoše…“

8. ZAZIĐIVANJE, ZATVARANJE U MALI PROSTOR

Gde: Stari Rim (npr. vestalke su tako kažnjavane, ako prekrše zavet čednosti), Stara Grčka, Ugarska, Kina, Afrika, Indija, Persija
Kad: Od Antike do 20. veka
Status: iskorenjeno

Što duže traje proces neizbežnog primicanja sudnjem trenu, to je kazna surovija. Zato je ovaj vid kazne jedan od najsurovijih. Osuđeni bi bio zatvoren u malu sobu, zatim bi svi prolazi bili zatvoreni i polagano bi isti bio predat navali panike, straha, svesti o neizbežnom koncu, te konačno uvenuću.

Osim u sobe, ljudi su zatvarani u drvene krletke, tj. kaveze, a nekad i u male kutije, poput žene sa naslovne slike ovog članka, koja je na ovaj način kažnjena 1913. u Mongoliji. Nekada bi im bila doturana mala količina hrane ili koja kaplja vode, taman koliko da se probudi (lažna) nada, a produži agonija.

Da se ne biste zbunili, ako vam je na pamet pala mlada Gojkovica iz naše epske pesme „Zidanje Skadra“, ona nije kažnjena zaziđivanjem kao prestupnik. Ne, ona je bila uzidana kao žrtva duhovima koji su rušili izgrađeno danju. Ta se žrtva, inače, dugo primenjivala, širom sveta, da bi je zamenilo uziđivanje senke tamo neke osobe koja bi, legenda kaže, posle nekog vremena preminula zbog nedostatka svoje životne energije.

7. NABIJANJE NA KOLAC

Gde: Stari Rim (npr. vestalke su tako kažnjavane, ako prekrše zavet čednosti), Stara Grčka, Ugarska, Kina, Afrika, Indija, Persija
Kad: Od Antike do 20. veka
Status: iskorenjeno

Staro koliko i ljudska državnost, naticanje na kolac prvi put je posvedočeno u Hamurabijevom „Zakoniku“, pre 3.800 godina, kada je ova kazna bila predviđena za ženu koja bi ubila muža zbog drugog muškarca. Ovaj se vid ubijanja sreće potom u Starom Rimu, a, npr, u 17. i 18. veku tako su kažnjavani izdajnici države i saradnici neprijatelja u ratu, od Švedske do Turske.

U narodnoj svesti Srba, nabijanje na kolac uvreženo je sa sećanjem na osmansku vlast. Prvi Srbin koga je zadesila ova strašna muka bio je vojvoda Nikola Skobaljić. On je sa svojim stricem pobedio tursku silu koja je krenula da osvoji Novo Brdo. Sultan Mehmed Drugi se razbesneo, preuzeo vojsku i po zarobljavanju, pogubio pomenutu dvojicu 1454.

Najpoznatiji po nabijanju na kolac bio je Vlad Treći Cepeš (Drakula) koji je tako kažnjavao sve. Od nemačkih rudara Sasa, preko Ugara, prosjaka i lopova, nepodobnih boljara (vojskovođa i velikih plemića), do Turaka koje više puta prestravio svojim metodom kazne. Jednom je posekao celu šumu da bi nabijanjem na kolac kaznio zarobljene Turke. Poređao ih je kraj Dunava, što je sultana Mehmeda Drugog, osvajača Carigrada, Srbije, kasnije i Bosne, 1462. zgadilo kada je krenuo u kazneni pohod na Vlašku. Mehmed se okrenuo i vratio, nazad u Carigrad.

6. KUVANJE U KOTLU i POLIVANJE VRELOM TEČNOŠĆU

Gde: Mongolija, Japan, Indijski potkontinent, Evropa
Kad: Od Srednjeg veka do danas
Status: navodno aktivno (britanski ambasador u Uzbekistanu optužio je Islama Kadirova, predsednika te zemlje, da je vrelom vodom usmrtio pojedine političke disidente)

Iako ćete prvo pomisliti na afričke ljudoždere, pogrešićete. Jer, pod jedan, kanibali tako nešto nikada nisu radili, a, pod dva, sve i da jesu, svrha nije bila smrtna kazna, već – prehrana.

Ubijanje vrelom tečnošću praksa je stara oko hiljadu godina. U Aziji su je koristili Mongoli, kada su kažnjavali starešinu pobeđenog klana. Slično je bilo u samurajskom Japanu, u 15. i 16. veku. Siki, etno-religijska zajednica na jugozapadu Indije pamte stradanje svog junaka Baija Dajale, koji je tako postradao u 17. veku odbivši da primi islam.

U Evropi, polivanje vrelom vodom, katranom, životinjskom mašću ili olovom bilo je namenjeno krivotvorcima, kovačima lažnog novca i prevarantima. Ponekad su ovu strašnu smrt priređivali i počiniocima teških ubistava, dok je u Engleskoj vrela tečnost uvedena kao metod smrtne kazne za trovače.

5. RAZNOS TOPOM

Gde: Azija, Afrika, Južna Amerika
Kad: od 17. do 1930-ih
Status: iskorenjeno

Jasno, ovo nije izum drevnih Egipćana, niti Asteka. Razvoj savremene metalurgije doneo je topove, a topovi, između ostalog, novi način da se osuđeni dokusuri. Nikad kraja ljudskoj dovitljivosti, zar ne?

Kreacija Portugalaca, ova je praksa ustoličena u 16. i 17. stoleću u lisabonskim kolonijama, pre svega u Cejlonu (danas, Šri Lanka), Mozambiku (danas, jedina zemlja sa kalašnjikovom na zastavi) i Brazilu. Pretpostavili ste, „krivac“ je priveden pred usta topovske cevi, posle čega sledi salva koja je slala stradalnika u večna lovišta, ako ih ima. Iako su je izmislili, Portugalci je nisu proslavili.

Kaznu su ovu korisili vladari Mogulskog carstva (persijska država koja je dominirali Indijom od 16. do 19. veka), a od njih su je „ukrali“ i usavršili Britanci, po preuzimanju Indije. Uglavnom su na ovaj strašni način ubijali lokalce koji su bili deo vojske britanske krune, a koji su dezertirali ili dizali pobune.

Avganistan je od početka 19. veka bio poprište upotrebe topa za ubijanje, uglavnom političkih protoivnika emira koji bi vladao, da bi se kroz vreme opseg „steljanih“ proširio. Poslednja zabeležena upotreba topa u ovoj zemlji, ali i uopšte, odigrala se 1930. godine.

4. SKAFIZAM

Gde: Stara Persija
Kad: Antika
Status: iskorenjeno

Antički su Persijanci stvorili svašta. Tip grobnice koji je Aleksandar Karađorđević kopirao prilikom izgradnje Spomenika neznanom junaku na Avali, auto-puteve, poštansku službu, surovo su kažnjavali one koji su poganili reke i druge vode, ali su izumeli i jednu prilično strašnu vrstu usmrćivanja.

Ime je metod dobio od Grka, koji su prvi i dokumentovali ovu strahotu. Naziv, dakle, potiče od grčkog „skafos“ (napravljeno udubljenje) jer su osuđenika stavljali u sendvič između dva izdubljena čamca ili debla, vezivali sve to, pri čemu su ruke, noge i glava ostajali van.

Potom je u šupljinu, ali i na oči i u pazušne jame nalivan med ili mleko, te je plovilo ostavljano u nekoj bari ili drugoj mirnoj vodi da pluta. S vremena na vreme, dodavana je nova količina ovih slatkih namirnica, a i osuđenik je teran da ih konzumira, kako bi dobio dijareju. Kada bi se on opoganio, a slad na njega nasuta zamirisala, na čoveka bi navaljivali insekti, pčele i druge sitne bube. Posle nekog vremena pojavila bi se gangrena i lagano ubijala. Najsuroviji metod do sada, nema dvoumljenja.

3. LOMLJENJE NA TOČKU

Gde: Evropa
Kad: od Pozne Antike do 19. veka
Status: iskorenjeno

Srednji vek na Zapadu zovu Mračnim dobom. Globalno gledano, razloga za takav nadev nema previše, ali kada se spustimo na niže, konkretnije nivoe i, na primer, otkrijemo ovu tvorevinu, onda razloga i ima. Barem malo.

Priča, doduše, počinje malo pred zvaničan početak Srednjeg veka (476-1492), u Poznoj Antici. Jedan od najpoznatijih stradalnika na točku bio je rimski oficir Georgije koji je odbio da se odrekne hrišćanstva. Stavljen je na točak i usmrćen, a vreme ga je učinilo legendom – postao je sveti Đorđe.

On je, dakle, bio privezan na točak na čiji su obruč i prečage bili postavljeni klinovi, udice i ostale kovine koje mogu da ozlede čoveka. Zatim je sledilo batinanje po udovima koje bi, budući da ispod njih nema podmetača, značile sigurne lomove kostiju. Mrcvarenje je umelo da traje danima, ukoliko je dželat bio vešt u povređivanju, ukoliko je umeo da izbegne izazivanje unutrašnjeg krvarenja.

Drugi metod bio je da se preko oborenog čoveka prevoze kola, napred, pa nazad i tako više puta. Još jedna poznata žrtva točka bio je razbojnik i lopov, pomalo mitska ličnost Francuske 17. veka, Kartuš. Nekima od nas poznat je posredstvom istoimenog filma iz 1962. u kome ga tumači Žan Pol Belmondo, a u društvu prelepe Klaudije Kardinale.

2. FALARISOV BIK

Gde: Stara Grčka i Stari Rim
Kad: od 6. veka pne. do 5. veka n.e.
Status: iskorenjeno

Na Golom otoku zatvorenici su stavljani u hlebne furune koje su potom zagrevane do trenutka kada pritvorenik ne bi propevao. A nekada su čuvari ceo proces činili samo iz obesti.

No, udbaško-oznaški poslenici SFR Jugoslavije nisu izmislili mehanizam. Njihova je pećnica daleka imitacija Falarisovog bika, naprave koju je za Falarisa, vladara antičkog grada Akraganta sa Sicilije, izumeo Atinjanin Peril, u 6. veku pne.

Bik je bio napravljen od bronze, a šupalj iznutra kako bi se u njega ubacila žrtva koja je mučena zagrevanjem tela naprave. Većina ubačenih je skuvana na smrt, retki su dobili milosrđe.

Bika su koristili i u Rimskom carstvu, proganjajući Jevreje, a kasnije i hrišćane. Sveti Evstatije i Pelagija Tarska su postradali na ovaj način.

1. GVOZDENA DEVA

Gde: nemačke zemlje i Španija
Kad: 18. vek
Status: iskorenjeno

Iako bismo „ruku dali“ da je deva dete Srednjeg veka, ona to nije. Naprava za mučenje i usmrćivanje prvi put je posvedočena u istoriji 1793. godine, mada ima onih koji tvrde da je starija, te da je prvi put upotrebljena 1515. da bi se kaznio kovač lažnog novca.

Suština mehanizma je sledeća: u metalnu kutiju koja ima oblik ljudskog tela smešten je čovek (ili žena). Potom bi deva bila zaključana, a u osobu unutra polako utiskivani klinovi i šiljci, već instalirani na unutrašnju oplatu naprave. Žrtva bi polako krvarila, slabila i, na kraju, ili priznala ono što se od nje iskalo ili podlegala povredama.

Najpoznatija gvozdena deva jeste ona iz Nirnberga (na slici), ali je stradala u savezničkom bombardovanju grada 1944. godine. Igrom slučaja, postoji verna imitacija, sazdana pola veka pre Drugog svetskog rata, koja je dokaz kako je strahotni uređaj mogao da funkcionište.

Pored nemačke, pronađena je i deva u Španiji. Njeno je telo napravljeno da liči na Bogorodicu, a njeni su šiljci već bili postavljeni tako da pritežu žrtvu, od samog časa kada je ugurana unutra.

Izvor: Srbija danas
Foto: Wikimedia