Boris Režak: BIO SAM U RUSKOM ZATVORU

Boris Režak je trenutno jedan od najpopularnijih pop izvođača na području Republike Srpske, a publici u Srbiji i Crnoj Gori prvi put se zvanično predstavio na ovogodišjem Budvanskom festivalu osvojivši drugu nagradu. Nedavno je objavio album prvenac, koji je u SCG objavljen pod etiketom izdavačke kuće "City records", što je i bio jedan od povoda da porazgovaramo sa ovim dvadesetsedmogodšnjakom.

Kako bi sebe opisao u tri rečenice?
Niša posebno, niša specijalno i sasvim uobičajeno.

Da li si ti previš samokritičan ili lažno skroman?
Potpuno sam iskren. Voleo bih da je drugačije, ali skromnost je ipak u današje vreme – mana. Zaista ne mogu i ne umem drugačije da postupam. Sedam godina radim po lokalima u kojima sam mnogo naučio o tome kako se treba odnositi prema publici.

Do sada si se uglavnom takmičio, a na banjalučkom festivalu si prvi put bio član žirija. Iz te perspektive, misliš li da su priče o korumpiranosti festivala osnovane?
Što se tiče ovog festivala, mislim da je sve bilo izuzetno korektno. Gledalo se, ipak, da izvođači ne dobijaju duple nagrade. Nije baš zgodno biti član žirija, jer se ja prvi loše osećam kada se takmičim na festivalu i od nekoga sa kim se dobro poznajem, dobijem lošu ocenu. Sa druge strane, možda je i poželjno upustiti se u takvu avanturu i reći – pa, dobro ljudi, to je moje mišjenje i šta sad?

Publici u SCG si se predstavio na budvanskom festivalu. Bilo interesantno, morašpriznati, to što si kao drugoplasirani dobio više novca nego Dado Topići Saša Matić koji su delili prvo mesto?
Sve to je odlično ispalo po mene. (Smeh). Hvala im na tome. Pravo da vam kažem iznenadio sam se, jer u takvim situacijama uvek moraš imati nekog svog igrača, a ja u Budvi nisam imao nikog. Bio sam na internacionalnim festivalima, gde se recimo sastanu Irci i Englezi i daju jedni drugima sve moguće nagrade. Svugde u svetu je tako i mnogo stvari se postiže zahvaljujući ličim simpatijama ili antipatijama. I Maraja Keri je, dok se zabavljala sa Tomijem Montolom, na muzičoj sceni zajedno sa Vitni Hjuston, bila broj jedan. A kada ju je šutnuo i počeo da se zabavlja sa Škirom, Škira je izbila u prvi plan.

Najavljivao si istovremeno objavljivanje albuma prvenca za "City records" i "Croatiu records". Ša se u međuvremenu dešavalo?
Interesi "Croatie records" i moje želje o plasmanu na slovenačko i hrvatsko tržiše nisu se poklopili. Hteo sam istovremeno da objavim album u Banjaluci, Sarajevu, Beogradu i Zagrebu. Izdavači iz Hrvatske nisu mogli da me ispošuju, i rekli su da album može da bude objavljen tek na proleće. Sporazumno smo prekinuli saradnju, konsultovao sam se sa Đorđem Novkovićem, koji je inače fenomenalan čovek, i otišo sam u drugu produkcijsku kuću "Hit rekords".

Šta očekuješ od "City recordsa" i zašto si baš njih izabrao?
Kada dolazišiz Banjaluke, nema tu baš mnogo pametovanja. Činjenica je da TV "Pink" ima najbolju gledanost, a sve ostalo zavisi od mene. Bitno je da dobijam prostor u emisijama, reklamama… To će mi zaista mnogo značiti, jer album nije komercijalan, već je urađen u pop maniru. Nažalost, na muzičkom tržištu prolaze hitovi koji traju dva meseca, a ja nisam razmišjao na taj način kada sam radio album.

Zlobnici bi rekli da muzičim stilom, ali i imidžm oponašaš Vladu Georgieva.
Vlado Georgiev je čovek koga veoma cenim, ali takvi komentari imaju određenu težinu! Mislim da nismo preterano slični. Fino mi je kada doživim da nas neko poredi, ali kao muzičar tvrdim da ne pevamo isto. Želim da budem originalan u svakom smislu.

Učestvovao si 2001. godine u Rusiji na muzičkom festivalu "Slovenski bazar". Da li je istina da si jedno veče proveo u zatvoru?
(Smeh). To je bilo veoma smešo. Moj menadžer i ja doši smo osam sati ranije, a sporno je bilo što smo u ruskoj ambasadi prijavili drugi datum. Na granici su bile sve same Ruskinje u uniformama, a tih osam sati potrajalo je kao osam godina. Kada su primetile nepodudarne datume, odvojile su nas na stranu, kao da smo kriminalci ili nam u najmanju ruku fali noga ili uvo! Pokušavali smo kroz smeh da im objasnimo da idemo na festival, pozivajući se na muziku, kulturu… Ma, ništa ih nije interesovalo! Bili smo bukvalno zatvoreni osam sati u prostoriji u kojoj je postojao samo toalet. Kasnije sam čuo da su nameravale da nas vrate nazad u Republiku Srpsku ali srećom nije bilo leta za Bosnu, tako da smo ipak ostali u Rusiji.

Godinu dana kasnije učestvovao si na "Eurosongu" BiH, nakon čega si izjavio da nikada više nećeš učestvovati na tom izboru. Da li si od tada promenio mišjenje?
Ma, nemam pojma. Tada su me povukle emocije. Mnogo sam radio oko nastupa na "Eurosongu" sa timom iz Nemačke i vrlo ozbiljno sam shvatao taj projekat. Nije me interesovalo drugo mesto, jer ovo radim zato što želim da ostvarim neki zacrtani cilj, a ne da bi me mama, tata i komšje videli na televiziji. Kada se sve to izdešvalo impulsivnije sam reagovao, mada se verovatno više neću takmičiti. Festivali su super stvar za momke i cure koji nemaju iskustva, ali proše godine sam osvojio glas publike u Banjaluci, ove godine sam bio u žiriju… Mislim da nemam više šta da tražim na festivalima.

Da li su još uvek aktulene priče da si u vezi sa Emilijom Kokić koje su pojedini mediji lansirali nakon snimanja vašeg dueta?
Ma, ne… Emilija i ja smo veliki prijatelji. Zameram sebi što nisam letos otišo da je vidim i da se odmorim u Rijeci.

U aprilu je Emilija imala saobraćajni udes koji je malo iskomplikovao snimanje vašeg zajedničkog spota?
Taman smo kretali u Hrvatsku, kada su nam javili za Emilijinu saobraćajku. Bili smo na pola puta, pa nismo znali da li da se vratimo ili ne. Ipak smo odlučili da skoknemo do Rijeke, makar da se okupamo, popijemo vino i vratimo nazad. Emilija, srećm, nije bila ozbiljno povređe, ali je šteta na autu bila velika. Dogovorili smo se da snimim deo spota sa intimnijim scenama sa devojkom koja je ličila na Emiliju, a koju su, opet, snimali s leđa. Za desetak dana Emilija je snimila i svoj deo, pa smo sve naknadno umontirali.

Misliš li da tvoji obožavaoci imaju pravo da znaju ša se dešava u tvom privatnom životu?
Donekle da. Ljudi vole da znaju pikanterije iz života poznatih. Naš narod ima možda malo izopačen odnos prema javnim ličnostima, što ponekad može i da zaboli. Onima koji su imuni na takve stvari, to ne znači ništa, ali mene neke stvari umeju zaista da zabole, pa je bolje da ne dajem sto posto sebe i tako se, na neki način, zašitim.

Poznato je da imaš dugogodišju vezu ali izbegavaš da se sa devojkom pojavljuješ na javnim mestima i kriješ je vešto od znatiželjnika?
Ne znam šta da ti kažem… Hteo bih taj deo da preskočm i pametno izbegnem odgovor na to pitanje… Recimo da ću to ostaviti samo za sebe.

Da li ta nova tetovaža ispod levog uha ima određenu simboliku?
To je jedno lepo, pisano slovo "D". Prvo slovo imena osobe koju najviše volim.

A ko je ta osoba?
Reći ću ti drugi put kada budemo pričali.

"D" kao devojka, "d" kao drugarica, "d" kao dečko?
"D" kao devojka, ali nije devojka – što ne znači da je momak. U pitanju je nešto porodično.

Autor: “Svet”