Ćana: Imala sam rak, a kolege mi se nisu javljale, mislile su da mi trebaju pare

Iako nije krila da se uspešno izborila sa kancerom, Ćana prvi put za SCANDAL! otkriva kako su je neke bliske kolege razočarale. Naime, u trenutku kada je operisana izostala je njihova podrška.

Ćana otvoreno o borbi sa kancerom

Ćana se seća koja je to najgora godina bila za nju:

– Dve hiljade trinaesta je možda bila i najteža godina mog života. To je bila presudna godina, biti ili ne biti, ne bih se vraćala previše na to, pričala sam puno o tome.

Jesi li se nekada opraštala od života?

– Nisam. Nije me nikako to pitao. Nekako nisam mislila, bila sam uverena da ću se izvući zahvaljujući internisti Slavki koja je meni rekla pogledaj u nebo, prekrsti se, na vreme si. Ta rečenica me je nosila kroz čitavo vreme operativno i postoperativno. Imala sam nesreću, bez obzira što sam se operisala u jednoj od najskupljih i najboljih klinika u Beogradu da ne bih dobila bakteriju, ali opet sam je dobila. Kad je nešto suđeno da ti se desi onda će da ti se desi. Meni je operacija prošla jako dobro. Pokojni profesor Džodić je to maestralno odradi i rekao mi je ti si završila sa operativnim delom. Mislim došli su nalazi da je to bilo samo tu, nigde više, ali sam ja zapatila vrlo brzo hiruršku bakteriju, stafilokok, taj čuveni. Dva meseca sam se s njom klackala. To je najteži deo bio. Najbolniji ako tako mogu reći. Ujutru i uveče na infuziju. Sećam se da moj suprug vozi do klinike možda dvadeset na sat, ja kažem je l’ možeš da smanjiš? On kaže ne mogu da smanjim. Ja svaku rupicu ispod točkova, svaku neravninu, svaki kamenčić koji se desi – ja ga osećam. To je toliko bilo sve bolno, kosa mi se sad ježi kad se setim tog perioda. I znaš šta je neverovatno? Najiskrenije govorim. Koliko se ja sada umem iznervirati zbog banalnih stvari i onda se setim, samu sebe podsetim na taj period, alo šta ti je, ovo ti je poklon, život, sve… Ali znaš, dok meni to dopre do mozga već sam se iznervirala, počev od saobraćaja pa onda nadalje što neke stvari ne funkcionišu. Ja sam perfekcionista, volim da sve bude po PS-u. A onda kad to nije, ne zavisi uvek sve od tebe.

Naravno, to je istina.

– Imaš krug ljudi koji sudeluju.

Je l’ te bolest naučila da se kontrolišeš, da vodiš računa o zdravlju?

– Dobro ja sam to imala i pre, tu svest koliko je važno, jer da nisam imala verovatno bih zakasnila. Uostalom, ono što je interesantno, mene niko nije poslao na tu dijagnozu, ja sam rešila da je sama uradim, onako preventivno i pogotovo što sam se jedno jutro probudila, znaš kad čuješ eho kad te opominje nešto da nešto uradiš? Malo kroz šalu al malo i kroz zbilju kažem da mene Bog voli mnogo jer u par momenata sam dobila taj potreban signal. A jedan od ključnih momenata je bilo to jutro, kao da sam čula idi uradi mamografiju, idi uradi mamografiju. Ja nisam mogla da se oslobodim toga. A bili smo uplatili neko ludilo od letovanja sa društvom, moj suprug i ja, kumovi, cela ekipa i baš smo rešili da se… I sad dok smo čekali, još desetak dana do letovanja, ja to jedno jutro čujem. I ja kažem suprugu ja moram da idem da uradim mamografiju. Kaže on šta ti bi sada kad treba da idemo, spremamo se, kupuješ sve. Ne, ne, rek’o ja moram prvo da uradim ovo. Pa kaže uradićeš kad se vratimo. Ne, ne, ja kad se vratim onda mi sleduju veselja, mene će to odvući. Ali ja nisam ovo dobila slučajno, tu opomenu. I ja sam sebe poslušala jer ja sam već imala par puta tako neke sitnije situacije kada ne mogu nečega da se oslobodim a to je uvek imalo razloga što mi se to javlja i ja sam to znala da ja to treba da slušam to, što bi naš narod rekao, šesto čulo. I ja sam otišla, uradila to i doktorka kaže nešto vidim neku promenu al da uradimo ultrazvuk. Uradila ultrazvuk kao sve okej. Pa rek’o dobro šta sad da radim, ovamo nešto nije bilo okej, ovamo jeste. Pa kao dođite za dva-tri meseca. Ja sam znala da je to jako veliki period ako bi nešto bilo. Ja sam otišla kod Slavke Nikolić i rek’o ja ću sedeti u hodniku pa kad neko zakasni ja ću da uđem. I ona kad me je videla, šta ti tu radiš, pošto smo se znale od ranije, ja tako njoj kažem, ajde kaže upadaj da na brzinu vidim. I ona kad je meni rekla…

Kako si prihvatila dijagnozu?

– Ja sam njoj verovala beskrajno. I ja sam znala da je to to, ona je rekla čekaj još da potvrdi magnet. Ja sam samo rekla šta ja sad da radim, ja sam uplatila neki godišnji za nas sve? Ona kaže pa idi. Ja kažem kako da idem nije mi sad ni do čega? Kaže ona a izvini molim te hoćeš sada da sediš tu u Beogradu, kukaš nad svojom sudbinom, tamo će ti biti lep ambijent, dobro društvo, sve lepo i kad se vratiš onda ti sledi što ti sledi, sve pripreme, operacija i tako dalje. Idi kaže da napuniš baterije da u nekoj lepoj energiji… I ja je poslušam. Ja sam otišla, nećeš verovati. Otišla sam na taj odmor iako moj muž nije hteo, ma kakav odmor nije mi ni do čega, rek’o ne ne, idemo. I dobro, ne mogu ja da kažem u potpunosti da sam ja uživala u tom odmoru, ali sigurno bih gore prošla da sam ostala jer tamo zaboraviš na momenat. I naravno kad sam se vratila ja sam uložila trud veliki da dođem do profesora Džodića jer mi je on bio opcija apsolutno jer znam da je on tu bio broj jedan, za tu vrstu.

Ko ti je od kolega tada pomogao? Ko ti se našao?

– Pa vidi nešto, par kolega je pisalo, zvalo, ali su me neke situacije razočarale.

Ivan Vučićević

U kom smislu?

– Meni nije ništa trebalo materijalno, ja sam sve to imala da ispoštujem, jer ja sam nekako tako vaspitana i odgojena da se ja nikada nisam pružala više nego što mi je pokrivač, a uvek sam imala za taj neki crni fond, za ne daj Bože, tako me majka vaspitala i meni nije trebalo to, nego mi je trebalo prosto ej biće sve u redu. Prijatno me je iznenadila Goca Lazarević. Mi nismo bile toliko bliske ali ona je najviše telefonirala. Ona je bukvalno svaki drugi dan zivkala, ej jesi li dobro… Ja dok nije prošla operacija čak nisam htela nikome ni da kažem ali onda naravno svi su saznali i onda je krenulo onako da… Međutim, neki ljudi sa kojima sam baš bila bliska, bar sam ja to smatrala…

Ko je to?

– Ne bih htela da kažem imena. Ja sam, kad su imali neke porodične situacije, ne znam, umre majka, umre otac, uvek sam zvala, je l’ treba nešto, je l’ treba da ode moj suprug nekog da sačeka jer ja znam koji je to šok, ja sam prošla to i izgubila sam i majku i oca i znam odlično kako to izgleda i svaki čovek je sluđen.

Nikad nije spreman čovek za to.

– Ma nikad, koliko god da imaju godina. I onda mi je bilo malo onako… Nisam bila ljuta nego sam bila tužna.

Ivan Vučićević

Razočarana?

– Razočarana, da. Čekaj, stani, ne treba mi ništa, je l’ se plašiš da ću da ti tražim pare neke? Pa ja pre svega imam braću svoju, mislim teško bih se odvažila da tražim od kolega ili bilo koga i da mi treba, znači postoje ljudi. Ja sam gradila prijateljstva izuzetno čvrsta gde sam imala načina, nego zar je teško napisati jednu porukicu. Znaš, kao da je rak nešto prelazno pa kao da će da pređe sad i na tog nekoga. To me je malo pogodilo ali dobro. Što je rekla Isidora Bjelica na televiziji, baš sam je gledala i to je živa istina, ponekad vam bolest ne dođe kao kazna nego vam dođe kao nagrada da pročistite u svom životu neke ljude, da prosto postavite stvari jer ti ne znaš dok ne dođeš i priliku da nekog proveriš.

I šta se desi kad se sretnete sad?

– Pa pazi kad smo se sreli ono trčanje, zagrljaj i onda ja onako kroz šalu kažem polako s tom ljubavlju, sve je u redu. Ali veruj mi ja nisam svađalica i nisam nikoga otpisala i sutra bilo kome šta da treba, od tih koji me nisu zvali, ja bih im sigurno pomoglo ali nisu više u srcu ono što su bili.