Dan mladosti: Ko ga se seća, ko žali za njim, a koga baš…
Danas je rođendan Josipa Broza Tita, nekadašnjeg doživotnog predsednika Jugoslavije, praznik koji je u staroj Jugoslaviji bio jedan od omiljenih dana za slavlje – Dan mladosti.
Dan mladosti je obeležavan velikom, raskošnom priredbom, sletom, i uručivanjem štafete, koja je obilazeći celu državu na kraju stizala u Beograd, da bi je najbolji među najboljima lično uručili Titu… Cela zemlja je slavila, a danas, od poslednje štafete iz 1979, sve to bilo malo drugačije…
Na platou ispred beogradskog Muzeja istorije Jugoslavije danas je predajom štafeta i umetničkim programom obeležen 25. maj, a u ranim jutarnjim časovima održana je i simbolična radna akcija, sađenja karanfila, koju je osmislila umetnica Marta Jovanović, čija je skulptura "Ljubav, sreća, istina" postavljena u parku pored muzeja. Vođa ove moderne "radne akcije" bila je Katarina Radivojević, koja je umesto pionirske marame imala crvene cipelice, kao i ostale stilizovane "pionirke".
Kako je umetnica koja je osmislila ovaj performans, naglasila, nije reč o liku Josipa Broza, već o vremenu u kome su se ljudi okupljalii i zajedno radili, bez obzira na veroispovest i nacionalnost, za vreme radnih akcija…
A šta o svemu ovome misle naše poznate ličnosti, barem one koje su "zakačile" deo života u Titovo vreme…
Neda Ukraden: Pevala sam 10 puta Titu! Mislim da je današnje okupljanje više izraz nezadovoljstva onim što je došlo posle Tita, nego što je to sama proslava njegove ideologije. To je definitivno poklonjenje jednom vremenu za koje su prvo svi proglasili da je bilo grozno, da bi onda bilo zamenjeno daleko gorim! Pojedinim ljudima u tadašnjoj vlasti nije valjalo puno toga, pa su jedva dočekali raspad države da bi oni bili na dobitku, dok su narodi nekadašnje Jugoslavije dobili puno gore! Jugoslavija je bila jedna velika i lepa zemlja, po kojoj smo slobodno hodali, i u kojoj nije bila granica na svakih 100 kilometara. Tada mi nije trebala radna viza za Sloveniju, BiH ili Hrvatsku, i u kojoj nije bilo klanja ni vređanja na nacionalnoj osnovi! Tada si bio vrlo ugledan ako si bio profesor, radnik, službenik, i mogao si pristojno da živiš od svoje plate. U estradnom svetu tada se nije gledalo ko ima Luj Viton, a ko ima neku drugu tašnu, jer su se tada vrednovale više duhovne nego materijalne vrednosti.
Anabela Bukva: Divno je da su se ljudi danas okupili u Beogradu, i što su naši susedi došli ispred Kuće cveća! U Titovo vreme smo uživali. Može da priča ko šta hoće, ali tada su nam se svi divili i zavidili nam na ljubavi i složnosti koju smo svi mi imali i osećali prema našem predsedniku, i prema državi koja je besprekorno funkcionisala, upravo zato što se znalo ko je glava porodice.
Bila sam Titov pionir, i bila sam preponosna na svoju maramu i pionirsku kapu! To su zaista bili fenomenalni trenuci kada smo ponosno šetali gradom, i svi su nam se gotovo klanjali, pozdravljali nas i čestitali. To je zaista bio veliki dan, simbolični početak života, prvi korak u životu nas, tadašnje dece s obzirom da smo krenuli u osnovnu školu. Žao mi je što to moja deca nisu osetila! S punim pravom mogu da kažem da se na današnjim generacijama koje nisu pioniri oseti taj nedostatak posvećenosti, lojalnosti, predanosti, i bezuslovne ljubavi prema svom gradu i zemlji. Kad smo pevali pesmu o Jugoslaviji svi smo osećali užasnu količinu ljubavi u plućima, jer to je nešto što je tada činilo jednog mladog čoveka kvalitetnim.
Miloš Bojanić: Današnji događaj u Beogradu je samo poruka da smo bolje živeli za vreme Tita nego sad. Svi ljudi koji su danas došli da pred Kućom cveća proslave Titov rođendan, šalju upravo tu poruku. To je bio rođendan jednog velikana koji je pedeset godina vladao nacionalno zavađenim balkanskim narodima, a on ih je sve pomirio tokom pedeset godina. Potreban nam je neki novi Tito, ali ne komunista, nego neki savremeni Tito, Japanac ili Kinez.
Ognjen Amidžić: Očigledno je da ljudi ili pate za tim periodom ili ga se rado sećaju, ili se mladi zezaju na tu foru. Bio sam Titov pionir, ali tada to nekako nije više imalo taj značaj, kakav je imalo pre, koliko se ja sećam. Ispoštovali smo sve što treba, ali nije tu bilo više prave discipline niti posebne važnosti, bar se to nije osećalo. Sećam se štafete, njenog prolaska kroz grad, i cele euforije koja je vladala za 25. maj.
Marija Šerifović: Ne mogu da odgovorim na ova pitanja, jer sam rođena 1984. godine i ne pamtim taj period!(nije ni čitala, nije joj ni mama pričala!?)
Zorana Pavić: Sve što su ljudi organizovali danas je čak i žal za bivšim vremenima, a ne samo divljenje Titu kao ličnosti. Ja sam tri puta učestvovala na Titovom sletu, i zaista sam bila ponosna! Čak sam jedne godine na sletu imala gips kada smo glumili milicajce-saobraćajce i taj gips sam pokrila belom plahtom koju saobraćajci imaju na ruci! Naša koreografkinja se tada šalila pa je rekla da je dobro da imam tu belu plahtu, jer inače bih podsetila Tita na Sutjesku i Neretvu. Ni gips me nije omeo u tome, i uživala sam da budem deo jedne takve veličanstvene predstave, koju smo uvežbavali dugo i temeljno, i to još na Partizanovom stadionu(smeh)! Ja sam volela Tita, koji je zaista jedna velika impozantna istorijska ličnost i autoritet koji nam nedostaje danas, ko god mi zamerio ovo što sad pričam. To je bilo vreme kada se realno mnogo bolje živelo u svakom smislu. Ne želim da uopšte ulazim u te priče u kojima mu se nešto zamera, jer za mnogo toga smatram da se i ne zna i pitanje je koji deo istorije mi uopšte znamo, šta nam se plasira, a šta zaista znamo.
Drugarice posadimo cveće, kuda vojska Druga Tita kreće…
Ovako je bilo danas…
A ovako je bilo 1979 godine…
A ovo je ostalo…
Autor: Copyright: Svet.rs
Foto: Beta
