Đavo je u svakome: Bog masakra–nakaznost savremene malograđanštine

U Novom Sadu je prošlog meseca odigrana premijerno predstava „Bog masakra“, francuske spisateljice Jasmine Reze. Predstava je imala toliki uspeh da ju je na Brodveju izvodio legendarni i nažalost sada već pokojni Džejms Galdolfini, a 2011. je Roman Polanski napravio filmsku verziju baziranu, takođe, u Njujorku, pod prostim i skraćenim nazivom „Masakr“ („Carnage“), sa Džodi Foster, Kristofom Valcom i Kejt Vinslet u glavim ulogama. U sredu, 17. decembra na pozornici Pozorišta mladih moći ćemo da prisustvujemo i drugom izvođenju.

„Bog masakra“ nije nikakva predstava o pokoljima, uprkos sugestivnom i provokativnom nazivu koji izaziva jezive slike. To je, naime, jedna metafora koju pred kraj predstave izgovara jedan od likova, a odnosi se na sve zlo u ljudima koje isplivava u ratovima, u svađama, zbog sujeta i želje za dominacijom. Radnja predstave odigrava se u jednom pariskom stanu, u porodici više srednje klase, kada jedan bračni par dolazi u goste kod njima nepoznatog bračnog para da bi se izvinili za tuču njihovih sinova u kojima je sin „domaćeg bračnog para“ izvukao deblji kraj sa lošim posledicama po broj svojih zuba. Sve kreće kao pristojan susret pristiojnih ljudi iz pristojne zemlje, ali lagano eskalira korak po korak, sublimirajući se u zlo koje izlazi iz svih nas kada ga prizivamo. Neobične, duhovite replike i konstantne promene „alijansi“ i savezništava između četiri lika čine da je radnja dinamična i inteligentna. Razgovaramo sa Strahinjom Bojovićem, jednim od glavnih glumaca, na čiju je inicijativu predstava i postavljena.

Kako ste došli na ideju da postavite predstavu „Bog masakra“ na srpskom na scenu Pozorišta mladih?
– Ideja da se predstava postavi potekla je, kao i uvek u „Plus Teatru“, od mene, ali onaj teži deo odabira samog komada potekao je od Miroslava Mikija Radonjića sadašnjeg direktora Sterijinog pozorja.

Koliko je za tebe teško predstaviti lokalnu verziju ove drame? Koliko je uopšte teško lokalizovati dramu koja je, zapravo, univerzalna, i može se dešavati bilo gde?
– Prva ideja da se komad adaptira i u potpunosti lokalizuje na svu sreću nije bila moguća zbog zaštite autorskog dela od takvih promena. Kasnije smo shvatili da je to zapravo nepotrebno iz prostog razloga što je društveni sistem o kojem govorimo u predstavi ukorenjen u zapadnom društvu, dok smo mi prilično daleko od toga, ali je i kod nas prepoznatljiv – kao malo upozorenje.

Koliko su na tebe uticale filmska verzija, „Carnage“ Romana Polanskog i brodvejska verzija sa Džejmsom Gandolfinijem?
– Sva sreća – ne mnogo. Teži deo bio je odvojiti se od utiska koji nam je film stvorio, a zatim krenuti iz početka i od sebe. Brodvejska verzija je, bar meni, bila kao neka referentna tačka na osnovu koje sam mogao da proveravam naš proces rada i postupke u predstavi.

Predstava potcrtava višestruke promene raspoloženja i mikroizdajstva i prenaduvane sujete koje karakterišu današnju civilizaciju. Koliko misliš da će se publika „prodrmati“ ovim igrokazom?
– Odgovor na ovo pitanje dajem posle premijera kojoj ste i vi pristustvovali i bili svedoci reakcija publike koje su, moram da kažem, prilično iznenadile čitavu ekipu. Nismo očekivali da će se publika toliko prepoznati i na taj način reagovati na dešavanja na sceni. Ovaj komad može biti drama, može biti komedija, a igranje na toj žici je zapravo ono što ovaj komad traži. Vrlo smo zadovoljni rezultatom.

Mnogi se žale na „dosadnu scenu“ u Srbiji, ali malo ko dovodi sveže i aktuelne predstave. Koliko je teško organizovati jedan ovakav uzbudljiv novi komad na sceni Srbije?
– U Srbiji postoje, još uvek, određeni uslovi za ljude koji žele da rade. Međutim, i dalje ne postoji ozbiljna posvećenost i praćenje kvaliteta rada, a shodno tome i podrška istom. Dosta stvari se radi stihijski, bez plana i posvećenosti. Prethodni uspeh nečijeg rada nema gotovo nikakvog uticaja na dalji sled događaja i podršku. Shodno tome vrlo je teško svaki put počinjati iznova, dokazivati da umete nešto da uradite i na kraju se sve svede na sreću ili na ono biti u pravo vreme na pravom mestu. Možda grešim, a ako ne grešim dokaz za to biće dalja briga za ovu predstavu, ne samo nas, nego i čitavog sistema bez kojeg, priznajem, teško možemo dalje.

Sa Tanjom Pjevac si uspešno sarađivao više puta, a posebno je briljantan bio komad „Veče sa Tinijem“ gde je ona odigrala „mali milion“ različitih likova. Kako je nastala glumačka postava za „Boga masakra“?
– Da, Tanja je odlična glumica bez stalnog angažmana, kao i Bojana Tušup, Ognjen Petković i reditelj Petar Jovanović. Vrlo je izazovno raditi sa ovakvom ekipom posvećenika neuhlebljenih u sistem. Imaju veću želju za radom. Iako smo Tanja, Bojana i ja sa iste klase, ova podela nije, kao što ume da bude običaj, nastala kao rezultat prijateljstva i usluge, već upravo u cilju što bolje definisanih likova. Ne vidim druge glumce osim njih u ovoj podeli, a Petar Jovanović, sa kojim nisam imao prilike pre da radim, je oduševio ekipu svojim radom, duhovitošću i odnosom prema ovoj predstavi. Mislim da je oduševio i publiku, a nadam se da ćemo i neki sledeći projekat raditi zajedno.

Šta planiraš da uradiš sa ovom predstavom? Kakav će njen život biti dalje, sa gostovanjima, festivalima?
– Planova je puno, mogućnosti su ograničene. Pre svega se nadam dobrom odnosu Pozorišta mladih prema predstavi, a takođe planiramo gostovanja i učešća na festivalima, ali za to su potrebna određena finasijska sredstva. Stanje u kulturi ne ide u prilog onima koji se njom bave, ali sam siguran da će se pojaviti neko ko će prepoznati kvalitet i za, zaista, minimalna ulaganja obezbediti da ovaj kvalitetan događaj širi pozitivan utisak o nama i van Novog Sada. Podneli smo konkursnu prijavu za izvođenje ove predstave u Srpskom kulturnom centru u Parizu 2015. godine i mislim da bi, ukoliko nam se sredstva odobre, to bilo reprezentativno i na obostranu korist i zadovoljstvo.

Summa summarum: možda je naša civilizacija došla do mnogih visina u tehnologiji, manirima i organizaciji društva, ali jedno ostaje isto: nasilje je urođeno svima nama, i bili mi u građanskom ratu u Africi ili u dobrostojećem predgrađu Pariza, povremeno Đavo trijumfalno počne da trubi iz nas, i zlo se pomalja uz fanfare i naše perverzno samozadovoljstvo. Želimo da budemo dobri, ali uživamo u nasilju. Uživamo u nasilju, ali u suštini, jesmo dobri. Ljudska bića su večita zagonetka i večiti koloplet dobra i zla, vazda zanimljiva.

Predstava se igra u sredu 17. decembra, sa početkom u 20h u Maloj sali Pozorišta mladih. Glume: Strahinja Bojović, Bojana Tušup, Ognjen Petković i Tanja Pjevac. Reditelj je Petar Jovanović.

P.S. Utisak sa premijere: bolje je i od Polanskog i od bilo kog izvođenja koje smo videli. Nezainteresovanost, pasivna agresivnost, kučkastost i šonjava pomirljivost svakog od četiri lika, respektivno, dostigla je vrhunac u izvedbi četvoro pomenutih glumaca!

http://youtu.be/vmrYqPhLrrs

Autor: Žikica Milošević, Life Content
Foto: Life Content