Dragan Bjelogrlić: Filmska industrija u Srbiji ne pamti gore dane
Domaća filmska industrija bori se da izađe iz crnih dana. Glumac i reditelj Dragan Bjelogrlić, koji je na konferenciji „Filmska industrija i poreska politika Srbije“ naglasio je da filmska industrija u Srbiji ne pamti gore dane u svojoj istoriji i ocenio da je sada situacija gora nego 90-ih godina prošlog veka. On je izrazio nadu da će država više ulagati u razvoj filma, kao i to da bi zakon morao da izjednači položaj domaćih i stranih producenata.
Uredba o podsticajima filmskoj industriji, koja predviđa povraćaj poreza na dodatu vrednost od 20 odsto producentima, uskoro će biti završena, a njen nacrt vrlo brzo će biti dostavljen ministarstvima kulture, privrede i finansija, najavio je savetnik potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović, Nikola Milivojević, na panel diskusiji. Kako je rekao, zakon neće praviti nikakvu diskriminaciju i važiće kako za strane tako i za domaće producente, a od 20 odsto PDV-a koji država vraća, četiri odsto će ići Filmskom centru Srbije za podsticaj srpske kinematografije.
„Ekonomski interes države, kao i privrede je pokretanje filmske industrije“, rekao je Milivojević i dodao da je dolazak velikih stranih produkcija veoma značajan i zbog promocije Srbije kao turističke destinacije, budući da naša zemlja ima značajne resurse.
Crnu budućnost srpskog filma vidi i reditelj Darko Lungulov.0
„Strašno crna budućnost. Skoro da je i nema. Mislim da smo došli do kraja, da će, nažalost, kinematografije tranzicionih kultura neminovno nestati ili se toliko smanjiti da će postati beznačajne. Organizovanije kulture relativno uspešno štite bioskopsku kulturu i imaju gledanost, uprkos istim problemima kao što su pirati i sve bolji kućni bioskopi. Kod nas i u sličnim kulturama sve će se svesti na nekoliko festivala koji će postati zamena za onih poslednjih nekoliko stotina ljudi koji će još želeti da idu u bioskop. A to će neminovno dovesti do toga da filmovi postanu potpuno nevažni“, kaže Darko Lungulov.
Reditelj Darko Bajić istakao je svojevremeno da je naša kinematografija 80-ih godina imala jake producentske kuće i radne zajednice koje su vodili veoma sposobni producenti.
„U poslednjih 15-ak petnaestak godina, kako se stimulacija za produkciju filmova svela na najmanju u regionu, producenti su jedan za drugim odustajali od snimanja filmova, produkciju su preuzeli uglavnom glumci i reditelji i tako su nastale filmske kuće tipa jedan autor – jedan film. Producenti su prihvatili unosniji posao, TV serije, formate, šou -programe, reklame. To je dovelo do dobrih umetničkih, ali loših producentskih rezultata. Snimani su filmovi, a niko se nije bavio strategijom srpskog filma“, kaže Bajić.
