Fudbal ili umetnost? Smederevac koji „jede“ loptu

Nikola Đota Milošević ima 19 godina i profesionalno se bavi freestyle fudbalom, relativno novim i atraktivnim sportom, a pored zapaženih nastupa može se pohvaliti osvojenim 3. mestom na Evropskom prvenstvu u freestyle fudbalu održanom sredinom decembra 2013. godine u Budimpešti.

„Što ti ne igraš fudbal? Je l’ možeš ti to na terenu? Je l’ uzimaš ti neku „kintu“ od toga?“ – Ovo su samo neka od pitanja kojih sam se bezbroj puta naslušao od kada sam počeo da se bavim freestyle fudbalom. Verovatno je većina vas u ovom trenutku postavila sledeće pitanje: „Freestyle fudbalom? Šta je to?“ Nekada mi bude teško da objasnim ljudima čime se zapravo bavim, ali uglavnom im sve bude jasnije posle ove rečenice: „To je način sopstvenog izražavanja izvodeći trikove sa loptom svim delovima tela.“

Tom čudnom vrstom sporta, umetnosti, magije ili kako god to ljudi nazivaju, počeo sam da se bavim pre tačno četiri godine. Za te četiri godine, stekao sam mnogo prijatelja iz celog sveta, obišao mnoga mesta, upoznao mnoge kulture, osvojio brojne nagrade… No, pre nego što počnem da vam pričam o tome, želeo bih da vas povedem na putovanje od samog početka.

Klinac od 7-8 godina kome je lopta sve, po ceo dan je napolju, jurca za njom, kući se vraća samo da bi prezalogajio nešto, a potom se vraća svojoj igri – da, pogađate, to sam ja. Tada se nisam razlikovao od druge dece, voleo sam iste stvari kao drugi, radio sve ono što i drugi rade, ali jednog trenutka je to prestalo.

Sa svojih nepunih 16 godina krećem da se bavim freestyle fudbalom, sportom koji me je oduvek privlačio, kojim sam oduvek bio fasciniran, jer su i fudbaleri koji su mi bili uzori u detinjstvu imali veze sa njim. U početku nisam imao nikakav cilj, izlazio sam ispred zgrade i vežbaos amo da bi mi vreme brže prošlo. Prvih nekoliko meseci ti treninzi su trajali kraće od 2 sata, a zatim sam se stvarno zaljubio u ovaj sport i počeo da provodim i po 5 sati vežbajući. Da, dobro ste pročitali, 5 sati svakodnevnog vežbanja. Dok su moji drugovi izlazili i provodili se, ja sam bio ispred zgrade, na pola metra od ulične svetiljke, gde se i nalazilo jedino osvetljeno mesto na kome bih noću mogao da vežbam i uživao u onome što volim. Toliko sam bio zaluđen, da sam napravio seriju od čak 270 dana vežbanja, bez ijednog dana odmora. Gde god da sam išao, sa sobom nosio bih loptu, pronalazio mesto i vreme za vežbanje. Vežbao sam i bolestan, po kiši, snegu, magli i vetru, provlačio se kroz ventilacioni otvor da bih ušao u podzemnu garažu jer je napolju bilo previše hladno. Ništa nije moglo da me skrene sa puta kojim sam krenuo, a to je bio put ka uspehu. Želeo sam da napravim karijeru od onoga što se na početku činilo kao neka „prolazna klinačka faza.“

Par godina kasnije, mislim da sam, barem u nekoj meri, i uspeo.

Na svom prvom međunarodnom takmičenju, održanom u Zagrebu, poslegodinu dana vežbanja, uspeo sam da osvojim 2. mesto. Posle toga usledilo je još jedno 2.mesto, ovaj put nameđunarodnom takmičenju u Mađarskoj, a tačno nakon 3 godine vežbanja, usledila je i kruna svega toga – 3. mesto na Evropskom prvenstvu.

Velika konkurencija, preko 120 takmičara, među kojima je nekoliko svetskih i evropskih prvaka, a ja, običan dečko iz Smedereva, malog grada u Srbiji, uspeo sam da pobedim 2 bivša svetska prvaka i domognem se 3. mesta. To je bilo nešto neverovatno, nešto što sam samo sanjao, a sada se taj san i ostvario.

Kad smo već kod snova, zahvaljujući fristajlu uspeo sam da ostvarim još jedan svoj san i posetim mesto koje sam oduvek želeo – Dubai.

Putovati, raditi ono što voliš i još biti plaćen za to, mislim da ne može biti bolje od toga. Tada sam shvatio da se sav moj trud isplatio, da sve te litre znoja nisu bile uzaludne i da, uprkos današnjim poremećenim vrednostima, postoji neko ko ceni tvoj trud i rad.

I za kraj… Radite ono što volite, uživajte u tome, ne odustajte od toga zato štoVam drugi ljudi ne pružaju podršku, već pokušajte da uspete u tome, njima u inat, pokušajte da im dokažete da nisu bili u pravu kada su vam rekli da treba da odustanete. Svako od nas ima snove, ali retko ko stvarno pokušava da ih dostigne, jer im se čine nedostižnim, ali verujte mi, dostižni su, samo je potrebno da uložite mnogo truda u taj put, a čak i da ih ne dostignete, sigurno će vam pokušaj ostvarenja tih snova doneti više od onog puta kojim većina ide.

A na kraju uvek čujem pitanje: „Zašto se uopšte baviš tim?“

„Zato što to volim, eto zašto.“

Autor: Mario Bađuk, Life Content
Foto: Miloš Jakšić