Grad udovica: Napuštene od svih čekaju smrt
Hinduistički grad hram Vrindavan, na nekoliko sati jugoistočno od Delhija, lokalno je poznat i pod drugim imenom – grad udovica.
Iako većina u Vrindavan dolazi u potragu za religijom, mnogi tu dolaze zato što nemaju gde drugo. Ima i onih koje su porodice tu jednostavno ostavile – zato što više ne žele da plaćaju za njihovu negu. Gotovo svo stanovništvo čine udovice.
Među njima je i 65-godišnja Šakti Dazi iz Agartala, sa severoistoka Indije. Došla je pre osam godina, kada joj je suprug preminuo.
Njeni je sinovi, kaže, više ne žele.
– Ovo je borba za preživljavanje, ali snalazim se i sa minimumom. Kao i svi, i ja sam se nadala da će me, kada porastu, moja deca paziti – ali nisu. Tako da nisam imala izbora, sem da dođem ovde.
Procenjuje se da je Indija dom 40 miliona udovica – oko deset odsto svih žena u zemlji. Starije žene osetljivija su kategorija od muškaraca. Bez ikakve finansijske sigurnosti i socijalne infrastrukture, mnoge su ostavljene u Vrindavanu – gde žive od milostinje dok čekaju smrt.
Šakti Dazi, i druge udovice nalik njoj, pevaju molitvene pesme dva puta dnevno, četiri puta sedmično, ne bi li zaradile 20 centi i činiju pirinča.
Kako su brojni oni koji ih smatraju zlokobnim, udovice često bivaju odbačene, pa prihode skupljaju sa više izvora.
Finansijsku pomoć ovim ženama pružaju neprofitne organizacije kao što je Maitri.
– Socijalni sistem u Indiji praktično i ne postoji – kaže osnivačica Maitri, Vini Sing.
Sve udovice starosti iznad 60 godina imaju pravo na državnu penziju koja iznosi manje od pet dolara (3,70 eura) mesečno.
No, većina ih je nepismena i ne poseduje račun u banci, pa ne može da pristupi čak ni tolikom iznosu.
– Kako neko ko dobija 300 rupija, odnosno manje od četiri eura, uopšte može da preživi – pita Sing.
– Kako da iznajme sobu za život, kako da kupe hleb i ostalo? Čak i ako ih stavite u kategoriju ispod linije siromaštva, to im neće doneti ništa besplatno.
Generalno, Indija je i dalje mlada država. Starije stanovništvo broji svega devet odsto populacije.
No, broj starih neprestano raste. UN su upozorile da bi taj broj mogao da se utrostruči i da u narednih 40 godina poraste do 300 miliona.
U državi u kojoj ne postoji socijalno i državno zdravstveno osiguranje, sve je prisutnija uznemirenost povodom pitanja na koji način Indija namerava da vodi računa o starim ljudima.
Skoro 90 odsto radne snage u zemlji radi u neslužbenoj privredi. Mahom su to samozaposleni, radnici sa niskim primanjima, koji nemaju pristup penzijskim fondovima. Zbog toga se nalaze u izuzetno osetljivoj poziciji – u starijoj dobi bi mogli da se nađu ispod linije siromaštva.
Mnogi sumnjaju u mogućnost opstanka aktuelne državne infrastrukture.
– Jedan korak: Da li je moguće stvaranje mehanizma subvencija za skrining ili nabavku medikamenata za taj narod? To bi koštalo – kazao je načelnik direktor zdravstvenog osiguranja pri KPMG, Amit Mukim.
– Zatim, tu je mehanizam kojim bi se vodilo računa o određenim zahvatima, operacijama i hirurškim intervencijama koje bi bile ugovorene sa privatnim stručnjacima? A to je još jedan trošak.
– Zatim, tu je i zaštita za ljude koji su pri kraju života – za tu vrstu infrastruktura ne postoji. Koliko infrastruktura je potrebno?
Stručnjaci imaju osećaj da nedostatak socijalne zaštite na državom nivou predstavlja ozbiljan rizik za privredu.
U Vrindavanu su se neke neprofitne organizacije počele baviti problemom prehrane i zdravstvene zaštite na mikro nivou.
U Maitri centru se za besplatni obrok oko podneva okupi skoro 500 udovica.
Pruži im se zdravstveni savet i besplatni medikamenti.
Kako porodicama briga za stare kod kuće postaje izazov, ovih žena verovatno će biti sve više. Za sada, ni vlada ni privatni sektor ne nude jednostavno rešenje. A za neke, kao što je Šakti Dazi, možda je već kasno.
Izvor: Pobjeda
Foto: Ilustracija: Sipa
