Irfan Mensur: Nikada neću prestati da glumim

Tokom četiri decenije uspešne karijere glumac Irfan Mensur ostvario je veliki broj značajnih uloga koje su obeležile srpsku kinematografiju. Prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta sa istim žarom i entuzijazmom i danas priprema svaku novu ulogu, što publika ume da prepozna. Rođeni Sarajlija se, još dok je studirao, zaljubio u Beograd, gde se prvi put i oženio sa manekenkom Ljiljanom Perović, sa kojom ima tridesetogodišnjeg sina Filipa. Sa glumicom Srnom Lango, sa kojom ima četrnaestogodišnjeg sina Pavla, u skladnom je braku od 1998. godine, a Srna iz prethodnog braka ima sina Aleksu. Irfan je ponosan na svoje sinove i ističe da u roditeljskom odnosu prema njima ni on ni supruga ne prave ni najmanju razliku. Nimalo se ne libi da javno iskaže svoju ljubav prema supruzi i koleginici Srni, u šta su gledaoci mogli da se uvere tokom rijalitija „Parovi“, u kome su učestvovali. Budući da od javnosti nikada nije krio privatnost, često je u situaciji da demantuje glasine o razvodu, a najbolji demant je što je njegova četrdesetdvogodišnja supruga u teškim situacijama uvek pored njega. Naime, Irfan Mensur je u aprilu doživeo srčani udar, kada mu je ugrađen trostruki bajpas. Slavnom umetniku pozlilo je u Zaječaru, gradu u kome je protekle nedelje nagrađen kao najbolji glumac na pozorišnom festivalu „Dani Zorana Radmilovića“. Priznanje je dobio za ulogu Egona Štajnera u predstavi „Sakupljač“.
Za magazin „Hello!“ šarmantni umetnik prvo govori o priznanju kome se veoma obradovao.

Da li se u Zaječaru poigravaju vašim srcem?
– Upravo sam to rekao kada sam primao nagradu. Mene su polovinom aprila „izneli“ iz Zaječara i direktno odvezli u Beograd na operaciju srca. Poslali su me tada u naš glavni grad da mi „poprave“ srce, a sada, kada sam primio nagradu, moje srce je ponovo htelo da iskoči iz grudi od uzbuđenja. To je vredno priznanje.

Koliko vam znače nagrade koje ste dobili u Zaječaru?
– Dobio sam nagradu „Zoranov brk“ za glumačku bravuru večeri, a onda sam, na kraju Festivala, dobio glavnu nagradu. Kada su se sabrali glumački rezultati čitavog festivala, dodeljena mi je Zoranova nagrada za najboljeg glumca. Naravno, kao svi ljudi koji žive od javnosti, nagrade obožavam, želim da ih dobijam. Zapravo, ja čitav svoj život u stvari radim zbog nagrada, i nešto malo novca, da bih preživljavao. Nagrade su merenje prolaznog vremena jednog velikog maratona, koji sam počeo da trčim pre skoro četrdeset godina. Taj moj maraton nema kraja i ja ću ga završiti onog trenutka kada se budem oprostio sa vama, odnosno vašim časopisom i ostalim medijima, pozorištem i filmom, tada je kraj. I kada odem u penziju i kada se umorim, nikada neću prestati da glumim. Volim da se takmičim i u svemu što sam do sada radio imao sam takmičarski duh. I sa boljima sam se takmičio, nije me sramota da priznam da postoje ljudi kojima se divim i crpim energiju od njih.

Znači li to da niste sujetni?
– Jesam sujetan glumac ukoliko mi bilo koji oblik kritike dolazi od nekompetentnih ljudi. Svaku, pa i negativnu kritiku, prihvatam od merodavnih ljudi. Kritika mi samo pomaže da korigujem svoja razmišljanja, a mislim da sam najveći kritičar sam sebi. Javno sam govorio o svojim promašajima i nisam od onih glumaca koji je zaljubljen u sve svoje poslove, uloge i režije. Tačno znam kada sam uradio dobar, a kada loš posao. Apsolutno me nije sramota neuspeha, to je deo našeg svakodnevnog bivstvovanja i ne možemo biti idealni.

Ostatak intervjua možete pročitati OVDE. 

Piše: Jelena Vlahović, Life Content
Foto: Janko Petković
Mesto snimanja: restoran „Jimmy woo“, Strahinjića bana 47, tel. 060 / 30 – 77 – 077