Ivana Selakov otvoreno za SCANDAL! o bežanju od kuće, siromaštvu, estradi, Ceci, Lukasu i koje hitove je ona prvo otpevala!

Ivana Selakov otkriva u intervjuu za SCANDAL! da joj nije bilo lako na putu do zvezda, ali da joj se svaki trud isplatio!

Gde si rođena? Iz kakve porodice potičeš?

„Rođena sam u Beogradu, ali sam osnovnu školu i gimnaziju završila u Somboru. Nisam baš iz imućne porodice, uvek smo živeli prosečno.“

Odakle su tvoji roditelji?

„Iz Sombora, tačnije iz sela pored Sombora, zove se Stapar. Došli su da studiraju u Beograd i rade, a ja sam se tu i rodila, međutim, pošto je bila teška situacija, nismo imali stan, živeli smo u iznajmljenom stanu na Slaviji.“

Sećaš li se ti tog perioda, jel ‘ bilo teško?

„Pa ne baš, mama i tata su živeli ovde bez baba i deda, čuvali su me oni, išla sam u vrtić, jaslice, zabavište.“

Da li vam je nemaština bila problem? Oblačenje, hrana, dažbine?

„Ne sećam se da nisam imala za osnovne stvari, nije bilo neke raskoši, ali sam normalno imala. Skromno smo živeli, ali pošto nije bilo šanse da kupiš stan, moji su rešili da se vrate u Sombor i da u početku živimo kod babe i dede. Sećam se, živeli smo svi u jednoj sobi, mama, tata i ja u jednoj, a baba i deda u drugoj. Posle su počeli da grade kuću u dvorištu kod babe i dede. Međutim, samo što su je završili, krenule su krize devedesetih i nekako ta kuća do dana današnjeg nije završena kako su oni zamislili. Ja sam tada već počela da smaram malo sa pevanjem, u smislu da sam počela da pevam po kući.“

Počela si da pevaš uz radio?

„Da, pevušila sam uz radio, držala mini koncerte porodici, davila sam ih.“ (smeh)

Koliko si tada imala godina?

„Oko sedam, posle toga su me moji odveli na test u muzičku školu pošto su znali da ta energija mora negde da se ostvari. Odmah su mi rekli da imam talenat, i izabrala sam klavir, tako da sam posle osnovne škole upisala i muzičku školu.“

Da li pamtiš teške situacije iz devedesetih?

„Bilo je zešće teških situacija! Pošto smo živeli na selu, ja sam kao mala morala autobusom da putujem iz sela u grad, pa nemaš često autobuse… Poslednji uveče imam u 10, a ja pre podne idem u školu, pa dođem autobusom kući, samo ručam, a onda moram opet da se pakujem za muzičku školu.“

Da li si se smrzavala po kiši i snegu?

„Nekad nije bilo para za gorivo, pa sam morala i da stopiram, baš sam često stopirala, i uvek mi neko stane iz sela blizak, nije to tada bilo kao sada strah! Sada ne bih mogla da zamislim da pustim dete da stopira, a tamo je bilo bezbedno.“

Snalažljiva si bila?

„Jesam, pa dešavalo mi se da razmišljam kako da se vratim iz muzičke škole, tata nema para za gorivo, ali snalazili smo se svi nekako. Srećom, nikad nismo bili na ivici egzistencije, ali bilo je vrlo skromno.“

Jesi li maštala da imaš bolji ručak, večeru ili neku garderobu?

„Nisam ja nikad osetila tako nešto, bila sam uvek skromna i nikad nisam kukala Mama kupi mi ovo ili ono… Ako nema, ja kažem dobro i to je to!“

Nisi bila od one dece koja kad nešto naume, to mora da im se kupi?

„Ne, nikada nisam bila takva zaista, i nikada nisam gleda druge ljudi iz zavisti.“

Ali mora da je postojalo nešto o čemu si maštala, a da to nisi mogla da dobiješ?

„Nisam ja nešto u tom periodu mnogo maštala. Dosta mi je pomagala tetka ili neka rodbina koja je imala više novca, pa mi kupe nešto, neku barbiku iz inostranstva. Kupili su mi i klavir, svi zajedno smo se skrpili, a taj klavir imam i dan-danas, to je koncertni klavir, koji je u Somboru. Mrzela sam da vežbam, ali imala sam talenat i uvek su mi nastavnici i profesori pričali Lenština si da vežbaš, ali imaš neverovatan talenat! Čak sam se jedne godine zainatila i išla na republičko takmičenje i dobila prvu nagradu na klaviru, tada sam imala 11-12 godina, i tu sam na neki način sebi dokazala da ja to mogu, ali nikada klavir nije bio moja ljubav, doduše, tada ni pevanje. Ipak, san mi je bio da idem na Evroviziju, ali to je toliko bilo neverovatno, tada je Evrovizija bila vrhunac. Maštala sam da jednog dana pevam na Evroviziji, čak sam čitala neke novine i videla da mogu da se prijavim, i ja im pošaljem pismo kako bih ja mogla da se prijavim, kakva je procedura i slično.“ (smeh)

I šta su ti odgovorili?

„Tada su me iskulirali! (smeh) Ali, eto, i ja sam jednog dana stigla na Evroviziju. Ubrzo sam se zaljubila u pevanje! Sećam se, imala sam drugaricu Milenu sa kojom sam stalno pevala, a svi su obožavali da nas slušaju! I drugari, i profesori, pa smo redovno pevale kad je neki kontrolni da bi nam odložili i uvek smo uspevale u tome!“

Kad počinje malo ozbiljnija karijera?

„Slušala sam na radiju takmičenje pevača amatera, na primer u Somboru, Apatinu ili po nekim selima, išle su prijave, takmičiš se, pevaš, imaš žiri i normalno prva tri mesta. Tu sam se prijavljivala, ali moji me nisu podržavali. Morala sam da krijem i lažem, njima kažem kako idem kod te moje drugarice Milene da učimo, a u stvari nas njena mama stavi u auto i vozi na takmičenje! Posle par dana moji otvore Somborske novine i vide Ivana i Milena osvojile prvo mesto na takmičenju… Izgube se ljudi, naravno, pitaju me Što nam nisi rekla… Inače, nas dve smo uvek pobeđivale i uvek smo pevale zabavnu muziku.“

Dakle i tada ti je bilo normalno da pobeđuješ?

„Pošto je to bilo vreme nemaštine, mi uvek dobijemo neku nagradu, neki vaučer za piceriju ili restoran, znaš li ti šta je to bilo u to vreme, pojam bukvalno… Dobijale smo kasnije i televizor ili novac neki.“

Gde ste nakon toga radile?

„Posle smo počele da pevamo po kafićima, za siću bukvalno, za piće jedno, gorivo…“

Sad kad pogledaš na to, misliš li da je to bilo iskorišćavanje?

„Nije, mi smo to htele i uživale u tome.“

Ali kako ste se tako mlade nudile vlasnicima kafića? Niste valjda u startu pristajale da pevate besplatno?

„Bilo je i toga ili ako tog dana dobijem bakšiš super, a ako ne, nema veze, mi ćemo da pevamo, povešćemo svoje drugare, zabavljamo ćemo se svi zajedno, to nam je bio kao neki izlazak.“

I šta vam oni kažu na to?

„Može naravno, ako ste zaludne, pevajte za džabe! (smeh) Ma dobiješ nekada 10 maraka ili 20 maraka, to je sve bilo mizerno.“

Koliko si tada imala godina?

„Tada sam bila u gimnaziji.“

Jeste li imale nekog klavijaturistu?

„Ma jesmo, neke naše vršnjake tamo, nakon toga sam došla u Beograd 97. godine da studiram biologiju, to sam kao volela. Međutim, gledam ja kao student 3K Dur, to je bio kviz na Trećem kanalu, Neverne bebe su svirale uživo, pevala se zabavna muzika, i ja gledam to i mislim se Ma hoću da se prijavim, i prijavim se, prođem na audiciji i počnem da pobeđujem, to je bio kao prvi krug, drugi, treći, peti, pa malo, veliko finale, pa super finale… Dobijala sam i neke nagrade, satove, džempere…“

Ali ništa konkretno da možeš da živiš od toga?

„Ma uživala sam u tome, došla sam do jednog velikog finala, Voja Nedeljković je bio voditelj, tada sam ga upoznala, a on me je zapamtio i do dana današnjeg mi imamo poseban odnos. Tu sam upoznala i neke članove koji su se takmičili i napravimo mi bend. Naš bubnjar tadašnji je svirao i sa Zdravkom Čolićem, to su sve ljudi koji su uspešni danas. Svirali smo stranu muziku, i domaći pop rok, a ja sam se tada, pošto sam studirala, recimo u 45. bloku imamo nastup, a ja živim na Dorćolu, vozila taksijem za 14 maraka. Toliko mi je trebalo da odem i da se vratim, a samo 10 maraka zaradim, ali nema veze, ja sam uživala u tome i volela da idem po nastupima da bi me ljudi čuli. Nakon toga je mene neko čuo, ne mogu da se setim ko, i shvatio da imam dara za prateće vokale. Tek onda sam prvi put počela narodnjake da pevam.“

Da li se sećaš kome si prvi put pevala prateće vokale?

„Nekim narodnjacima iz Bosne, ali tada je bila Ela B i Mobi Dik, čini mi se i Indira, već su počeli i narodnjaci da se vrte… Uglavnom, ja sam se dobro pokazala, a znaš kako to ide… Preporuče te E ima jedna mala dobro peva prateće, vidi probaj… Odjednom su me svi zvali i u roku od šest meseci ja padam u nesvest od obaveza!“

Kada si osetila prve veće pare?

„Na početku sam zarađivala tridesetak evra, ali mnogo mi je bilo lakše. Imala sam svoj dinar i mogla samu sebe da izdržavam u Beogradu.“

To je sve bilo u prvoj godini kada si došla?

„Nije bilo baš u prvoj, druga treća… Uglavnom su me zvali producenti i aranžeri, manje pevači, međutim, jednom dođe neki čovek i kaže Ajde dođi da upoznaš bend Ace Lukasa, kaže oni traže pevačicu koja će da bude prateći vokal Aci, a ja nemam pojma šta je Acapulko, i ja ti uzmem taksi i stignem tamo, kad ono red preko mostića ne možeš da uđeš… I ja kao kako ću, onako kao siroče jadna neka jaknica, farmerke, dete pravo, odem i upoznam se sa šefom benda. Odem ja i na probu i dopadnem im se. Tada sam prošla audiciju i postala prateći vokal Aci Lukasu!“

Kako si se osećala kada si upoznala Lukasa, kakav je bio prema tebi?

„Nisam slušala tada narodnu muziku, ali sam počela da je ubacujem u repertoar pomalo. Ceca, Brena, Crne kose i Lukas, to su bili urbani narodnjaci. A Aca je bio fantastičan prema meni, on je bio tad velika zvezda kao i sada. Uvek mi je bio super i duhovit!“

Kako ste se dogovorili oko novca?

„Ja sam pristala da radim za neke skromne pare da bih sticala iskustvo, to mi je bio veliki izazov, kad bih inače videla te velike zvezde? I krećemo mi na turneju, idemo kombijem bend, još dve devojke koje su bile prateći i ja, a Aca svojim džipom, naravno. A turneja, jao! Ludilo, Zrenjanin, Kikinda, Čačak, Užice, Bosna…“

Kakav je Lukas bio prema vama?

„Super, častio nas je i večerama i pićem, ja sam najviše provodila vreme sa bendom, jer je bend bio zadužen za prateće vokale, ali smo uvek bili obezbeđeni, spavanje, prevoz, klopa i sve što je potrebno. Tada počinje sve da se dešava, oni su namirisali da imam lep glas i malo više od pratećeg vokala. Nas tri smo bile jednake, ali nekako su mene izdvojili. Desilo se nasred koncerta u nekoj hali da se Lukas okrene i kaže Molim vas jedan aplauz za mog pratećeg vokala Ivanu, sad ćemo nas dvoje da otpevamo Crni sneg! On je jedino imao taj duet u to vreme koji je bio ludilo, a ja oduzeta, znaš li ti šta je bilo tad meni u glavi! Ne verujem, ja izađem, trema ubija, otepavmo ti nas dvoje Crni sneg, dobijem ja veliki aplauz, pevali smo još jednu zabavnu pesmu, ne znam tačno koju… Od tada smo sve češće pevali zajedno.“

Šta si mu rekla posle svega toga?

„Zahvaljivala sam se, bila sam presrećna. To je trajalo godinu dana, a onda se Lukas odselio u Nemačku i tu prestaje turneja, ali ja nastavljam da pevam sa Folk Haus bendom na Acapulcu kao prateći vokal. U međuvremenu javio mi se drug Miloš Aspirinac i kao gde si, šta si, nismo se videli par godina, kaže on meni, jedan moj drug i ja hoćemo da radimo neke pesme narodnjake, ali pošto mi ništa ne znamo o tome, niti znamo da pevamo, i ne znamo te ljude, nama treba neko da otpeva te pesme, da li bi ih ti otpevala, nikoga ne znamo, a ti si nam drugarica, i ja pristanem. Sa njima sam otpevala desetak pesama koje su sve postale mega hitovi!“

Koje su to pesme?

„Aspirin Seka, Severinin Bred Pit i druge. Sve sam te pesme otpevala i unela u njih neki svoj ukras, a želela sam i ja da snimimim neku pesmu, ali šta ću, nisam mogla?! Nisam imala para ni za pesmu, ni za spot i reklamu. Uglavnom, posle su oni te pesme prodali i postali su poznati. Onda sam upoznala Bojana Vasića koji je svirao klavijature u Cecinom bendu i on mi kaže Ceca traži prateće vokale za Ušće, kreće nova turneja, hoćeš da probaš. Imala sam frku, ali sam ipak otišla! Odem ja tamo, a probe benda uveliko traju, kada sam stigla, pevali smo bez nje u početku. Međutim, jedan dan popne se i Ceca na binu, najnormalnije mi priđe, pruži ruku kao Ćao, ja sam Ceca i kaže mi Super je! Čujem ja dole sve! Ceca je bila preljubazna prema nama, normalna. Posle smo godinama zajedno radile.“

Kakav ti je bio život dok si sa Cecom radila?

„Znaš kako, Ceca je kao i Aca Lukas išla nezavisno od nas, mi smo išli kao bend autobusom. Ja sam sa strane gledala kolko je ljudi vole, to je nešto neverovatno! Inače, često se dešavalo da Ceca zove mene i tu devojku dok čekamo koncert da dođemo kod nje u apartman da blejimo sa njom, zezale smo se, ona me trerala da je imitiram, ma opuštena je, super lik!“

Jeste li delile neke tajne?

„Pa nismo baš delile tajne, ali sve nas je divno prihvatila, kao da nas zna ceo život. To je sve trajalo, a ja nikad nisam tražila ništa od nje.“

Da li ste se posećivale?

„Nismo puno, ali me je Ceca zvala na neka veselja, rođendane, slave…“

Jesi li je videla nekad pijanu, tužnu?

„Nisam, Ceca je maksimalno opuštena sa svojim društvom. Igra, zeza se kao sav normalan svet. Kad je ona otvorila muzički studio, ja sam tu dosta vremena provodila, išla sam svaki dan, a tu je bio i njen klavijaturista. Posle sam sa Marijom Šerifović završila na Evrosongu, ispunio mi se san i polako sam rekla Ceci da bih volela i nešto svoje komercijalno da snimim. Imam tu sreću da mi je glas sličan njenom, s tim što je njen dublji, tu je razlika.“

Znači, ti si sve od nje pokupila sa tih silnih turneja?

„Pa naravno, ja sam znala kako Ceca diše, maltene sam od nje i tekstove znala bolje, to mi je bio posao. Ona mi je ustupila studio da snimim dve pesme besplatno, za šta sam joj mnogo zahvalna. Ona mi je najviše pomogla! Sećam se da mi je rekla Ivančice, ja ću tebi da pomognem, ništa ti ne brini, ja ću sad da zovem Saleta Popovića da ga pitam da li on hoće da čuje tvoj album i ja ću da kažem da ti super pevaš. Nisam mogla da verujem, ona meni zakaže sastanak kod Saše Popovića i ja odem, do tada sam ga videla samo jednom na nekoj audiciji. Pošto mu se dopalo kako radim, predložio mi je da se prijavim za Grandov festival sa pesmom Moje je ime sreća. Ta pesma je i dan-danas hit, posle sam ubrzo izdala CD, a Saša me je prihvatio iako sam bila više pop izvođač.“

Ti si Ceci tada dala otkaz?

„Još sam malo radila, ali onda sam napravila svoj bend i osamostalila se. Posle se desio i duet sa Darkom Radovanovićem. Naša pesma Ako je do mene postala je preko noći bum, a oboje smo bili manje poznati. Inače, trebalo je da je uradi sa Romanom, ali mu se više svidelo kako sam je ja otpevala. U međuvremenu su počeli da se poklapaju moji i Cecini nastupi, pa sam prosto morala da prestanem da radim sa njom.“

Kako se desilo to opraštanje, šta si joj rekla?

„Ceca je sve OK shvatila, ja sam nekako osećala neku grižu savesti, bilo mi je žao što napuštam tu priču, htela sam da joj nađem i zamenu, ali nisam uspela. Uglavnom, odlično smo se nas dve slagale!“

Ti si se par puta prijavljivala i za Zvezde Granda, ali nisi prolazila?

„To je bilo pre 12 godina, ali sam odmah ispala jer nije bilo žirija, samo SMS glasovi.“

Šta ti sad o tome kaže Saša Popović?

„On i dan-danas to pominje kada odem u emisiju – Ti si jedina koja je ispala u prvom krugu, a sada sedi u žiriju zvezda Granda!“