Jadranka Jovanović: U braku umem da budem druga, da bih bila prva

Negovanjem autentičnosti, koju je instiktivno naučila još u mladosti, operska diva Jadranka Jovanović već na početku karijere izdvojila se u svetu umetnosti. Vera koju je imala u sebe pomogla joj je da ne pravi kompromise zbog kojih bi kasnije zažalila, pa je tako odbila da promeni ime u Andrijana Đovanini, iako su joj mnogi stručnjaci u Italiji to savetovali, već se nespornim kvalitetom i posvećenošću poslu izborila za prepoznatljivost. Kao samostalna i snažna osoba, ova dama istančanih manira s godinama je naučila da nijedan trenutak u životu ne bi trebalo da provede žaleći za nečim i očajavajući, te najvećim uspehom smatra to što se dobro oseća u svojoj koži. Važnim životnim lekcijama naučila je svog dvadesetdvogodišnjeg sina Vukana, koji je na magistarskim studijama u Nemačkoj. Iako jake, samosvesne žene, koje plene pažnju gde god se pojave, uglavnom pate zbog toga što ne mogu da pronađu partnera koji će ih pratiti, kod Jadranke to nije slučaj. Ona svom suprugu Zoranu Boškoviću, diplomati, mudro zna da ustupi prvo mesto. Njena radoznala priroda nikada joj ne dozvoljava da stagnira, pa sa dečjom strašću uvek pronalazi neotkrivena područja u svojoj profesiji koja rado istražuje. Svaki njen koncert je velika premijera. Posle nešto više od godinu dana pauze, beogradskoj publici će se predstaviti koncertom „Karnegi Hol u Kolarcu“.

Postoje li strogi režimi kojih operski pevači moraju da se pridržavaju?
– Pred važne nastupe, koji zahtevaju ozbiljnu i zavidnu fizičku i psihičku kondiciju, najvažnije je biti zdrav. Kao što sportisti odlaze u karantin pred mečeve, tako i mi činimo pred koncerte. Kada imam uveče predstavu, ne mogu preko dana da odem sa prijateljima na ručak jer mi ne prija da se punim različitim sadržajima, već sve svoje emocije čuvam za publiku. Na našim nastupima angožavni su svi mišići na telu i trošimo mnogo energije, pa nam je odmor preko potreban. Ono po čemu je naš život sličan životu sportista je i po to što moramo svakodnevno da vežbamo. Sebi mogu da dozvolim da ne vežbam dva dana, ali kada sam četiri dana bez treninga, ja to čujem, petog dana to čuje i publika. Za dobre rezultate potrebno je biti potpuno posvećen, tako da mi za drugi deo života ostaje malo prostora, ali ne žalim. U taj drugi deo uđu samo najbliži, članovi porodice.

Koliko je muškarcu teško da prati vas kao jaku ženu?
– Mnogo, ali ima šansu jer ja umem da budem druga da bih bila prva. Shvatila sam da je to jedino tako moguće.

Jeste li se instinktivno stavili na drugo mesto?
– Bilo mi je potrebno vreme da to sagledam, a potom i prihvatim. Da to ne skrivam od sebe, a da opet bude skriveno. Nije lako muškarcima, ne samo sa mnom već nije lako biti muškarac. Muževni ljudi moraju da imaju i ženski deo da bi bili kompletni, kao što i mi žene moramo da imamo i muški deo ličnosti. Ipak, smatram da je jednostavnije biti žena i više sam nailazila na veličanstvene žene koje zrače, osvajaju i ostavljaju trag, nego na muškarce. Oni su veoma krhki, a za to smo i mi, majke muške dece, delimično krive. To što pristajem da budem „druga“ ne smatram žrtvovanjem već svojom snagom i inteligencijom.

Postoji li nešto što niste ostvarili u životu?
– Nisam postala profesor na Muzičkoj akademiji u Beogradu, koju sam završila, i to osnovne studije na dva odseka, a potom sam i magistrirala. Konkurisala sam 2001. godine, ali me nisu primili. Nisam nesrećna zbog toga, jer sve se dešava onako kako je zapisano. Ali, mislim da bih mnogo toga i o životu i o umetnosti mogla da prenesem mladim ljudima. Smatram da bih bila dovoljno sugestivna da iz njih izvučem njihovu autentičnost, što je najveći kvalitet. Kada se pitam zašto sam kao početnik išla iz jednog ugovora u drugi u Italiji, gde je bilo toliko fantastičnih pevača, shvatam da je to bilo zbog moje jedinstvenosti.

Ostatak intervjua možete pročitati OVDE. 

Intervju: Ivana Nikolić, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content