Joksimović: Dačić je danas asocijacija na „Miljacku“, a ne Bešlić ili ja koji sam je napisao!

Jedan od najpopularniji kompozitora i pevača na ovim prostorima Željko Joksimović dao je ekskuzivni intervju „Nedeljniku“ u kojem je prvi put otvoreno govorio o politici i društvu, vojsci i ratu, Sarajevu i Beogradu, tračevima da je homoseksualac, kulturnoj politici…

Joksimović se na početku intervjua osvrnuo na nedavni intervju njegove supruge Jovane sa premijerom Aleksandrom Vučićem koji je bio jedan od najkomentarisanijih medijskih intervjua proteklih dana.

„Gledao sam u Švedskoj Jovanin intervju sa Vučićem. Ona se danima pripremala I ja sam ponosan kako je uradila I razgovarala. Osim što je emisija bila informativna, bila je i zabavna, razbila je suvoparnu i rigidnu formu političkog tok šoua“, rekao je pevač.

Da li si imao neka sufliranja? Da li je u intervju bilo i neko tvoje pitanje za Vučića?

„Nisam suflirao, jer Jovana odlično radi svoj posao. Mislim da je spremna ušla u tu priču i da je dobro branila sve ono što je želela da pita i nije dozvoljavala da joj nešto promakne“, iskren je bio Željko.

Željko je pričao o danima kada je radio muziku za pozorišne predstave, obeležavanje 40 godina Ateljea 212, predstave “Mandragolu” , Rob ljubavi“, “Nemam da platim, neću da platim”, “Pešice” Žanka Tomića u Srpskom Narodnom Pozorištu koja je te godine dobila nagradu za najbolju predstavu godine…

Joksimović je komentarisao i kako mu ni jedan zvaničnik nije čestitao kada se kao drugoplasirani vratio sa Evrovizije na kojoj smo kao država prvi put nastupili posle 12 godina.

„Napraviš nešto što je lepo, a kao odgovor dobijaš pokušaje da te uvrede i ospore. Kad nastane nešto što je dobro – ono uvek nekako ostane dobro. Traje. Prizna mu se da je vredelo. Nisu to boljke današnjeg društva. Nisu čak ni samo naše. Koliko pisaca, kompozitora čiji je rad tek posle smrti postao priznat. Nedavno sam razgovarao sa jednim prijateljem iz Rusije. Ja ga pitam kako danas izgleda ruska književnost, ko je taj novi Dostojevski, Tolstoj, a on kaže saznaćemo tek kad umru ovi koji sada pišu“, rekao je Željko i nastavio, „Kad sam se vratio iz Istanbula nijedan zvaničnik mi nije čestitao, a osvojili smo drugo mesto. Niko. A ja sam siguran da je kultura naša prilika da menjamo imidž zemlje I da drugi ljudi čuju za nas. Voleo bih da mi budemo država koja će izvoziti film I muziku, kulturne projekte, nismo mi samo ni Guča ni Exit. Mi imamo Montevideo, koji je više od filma, verovatno najbolje filmsko ostvarenje u poslednjih 10 – 15 godina. To je prosto film za ponos. Njega je trebalo da vidi što više ljudi u svetu. To nije moguće bez podrške države, možda ne bismo uspeli ni sa podrškom, ali smo morali da probamo!“

Osvrćući se na medijsku sliku Joksimović je govorio kako je i slika o njemu u javnosti iskrivljena jer je tri puta ponovljena laž postala istina zbog čega su mu svi članovi porodice, a naročito ćerka bili jako povređeni.

„Ogromna odgovornost je na medijima jer oni kreiraju sliku o svemu o čemu pišu. Pa i svima nama koji se bavimo javnim poslom. Za mene kažu da se šminkam. A ja ti kažem ko god da je ikada ušao u TV studio ili snimao spot zna da mora da uđe prvo u šminkernicu da se ne bi sijao od svetla i onda silazi u studio. To nema veze sa mozgom. Ali došle su te priče do toga da jednom, kada sam sedeo sa Jovanom na ručku na početku veze ona kaže `Izvini, moram da te pipinem.` Ja je pitam `Što `. Kaže `Nisi našminkan, a koža ti je takva da deluje kao da jesi“, ispričao je Joksimović i dodao, „Pazi kad su i nju ubedili. Ovde je tri puta izgovorena laž postala istina i za to niko ne odgovara. Moraš da osetiš kad je moment da nekom pokažeš zube. Nismo mi u Švedskoj. Zamisli kako je moja ćerka odrastala i šta je sve čitala u novinama. Da joj je tata peder, da se šminka. Kako je njoj kad odlazila u školu? Da li je neko razmišljao o tome?“

Šta si mislio 5. oktobra 2000. godine kada je na vlast došao DOS, a šta u maju 2012. kada je došao SNS?

„Imao sam utisak da je 5. oktobar I dolazak na vlast neke u samom DOS-u iznenadio. U smislu “Pobedili smo. Šta ćemo sad”. Kao u Montevideu kad smo igrali s Brazilom i golman hoće da doda loptu beku a on mu viče “Nemoj meni, nemoj meni, da nešto ne zaje.em”. … Mi treba da težimo da postanemo ako ne Švedska i Stokholm, onda bar predgrađe Stokholma. Sistem od koga ćemo početi dalje. Lično bih jako voleo da uspe projekat Beograd na vodi. Sto puta odem dole na 25. maj i vidim da je Beograd okrenuo leđa rekama.

Šta bi se desilo da je Pariz okrenuo leđa rekama. Pa nije najveća atrakcija u Parizu trijumfalna kapija, već Sena. Pa zamisli da je Pariz okrenuo leđa Seni?

Ali šta su prvi komentari ove ideje? “Ma nema šanse ovi to da naprave. Nema teorije. Da podignu ove šine. Nema šanse” A ja kažem: “Daj bože da bude i da tamo kupim stan”. Da ustanem ujutu i vidim reku. Šta je sad na vodi? Splavovi. Kao Beograd ima super noćni život. Koji noćni život? Noćni život u kome malo malo pa neka tuča ili pucnjava.“

Kao kompozitor pesme „Miljacka“ da li osećaš krivicu što je Ivica Dačić dobio honorarni posao pa nas sa svih strana vreba sa ovim tvojim hitom?

„To je fenomen medija. Kad bi sreo nekog čoveka na ulici i rekao mu “Miljacka”, njegova asocijacija bi bila “Dačić”, a ne Bešlić koji ju je otpevao, ni ja koji sam je napisao. Toliko smo mi estradizirali njegovu želju da peva “Miljacku” da je i on sam postao sinonim za tu pesmu. Ko bi reko čuda da se dese“, zaključuje Željko.

Izvor: Nedeljnik
Foto: Hello