Književnici o Alis Manro: Sad kad je „izašla iz ormana“, napravićemo žurku
Povodom Nobelove nagrade za književnost, koja je ove nedelje dodeljena kanadskoj književnici Alis Manro (82), časopis „Njujorker” prenosi šta drugi pisci misle o njoj: Margaret Atvud, Džulijan Barns, Šila Heti, Đampa Lahiri, Lori Mur, Džojs Kerol Outs, Roksana Robinson.
Margaret Atvud prepoznaje u delu Alis Manro opsesivno preispitivanje, precizna i detaljna sećanja, istraživanja tamnih i osvetoljubivih strana ljudske prirode, otkrivanje erotskih tajni, nostalgiju za iščezlim nesrećama, ali i radost zbog punoće i raznolikosti života. Margaret Atvud ističe da je sa Alis Manro prijateljica od 1969. godine, još od njene zbirke priča „Ples srećnih senki”. „Mnogi kanadski pisci otpočeli su karijere pričama zbog toga što je bilo prilično teško objaviti roman u Kanadi šezdesetih godina. Obe smo počele na Si-Bi-Si radiju u šou-programu Roberta Vivera. Kanađani su oduševljeni, Alis je oborena s nogu i napravićemo žurku sada kada je napokon ’izašla iz ormara’, gde je verovatno pobegla da se sakrije”, rekla je Margaret Atvud.
Džulijan Barns: „Alis Manro predstavlja svoje junake u vremenu kao što to nijedan drugi pisac ne ume. Niste ni svesni toga da vreme prolazi, samo toga da je konačno prošlo. Čitalac se seća likova, koji takođe osećaju da je vreme bespovratno prošlo i da su njihovi životi promenjeni, bez njihovog razumevanja kako, kada, zašto. Ova retka sposobnost objašnjava razloge zbog kojih njene pripovetke imaju bogatstvo i domet nečijih romana.”
Šila Heti, jedna od najprevođenijih savremenih kanadskih književnica, kaže da u toj prostranoj zemlji, sa velikim brojem stanovnika, za nju postoji nekoliko heroja kulture. Glen Guld jedan je od njih. Alis Manro je druga. „O njima mislim stalno, zapravo. Oni predstavljaju iste stvari: trajnost, ozbiljnost, beskompromisni stav, rad doveden do perfekcije. U jednom trenutku, u mojim dvadesetim godinama, napisala sam pismo Alis Manro i sećam se koliko sam bila oduševljena kada mi je, nekoliko meseci kasnije, stigao njen odgovor, zahvalnica napisana divnim, gracioznim, rukopisom. Činila se iznenađenom što se neki stranac divi značaju njenih priča. A mora da je slala stotine i hiljade sličnih zahvalnica godišnje. To je pokazalo da pisac može da bude ljubazan, a ipak majstor.”
Džojs Kerol Outs, koja je takođe bila jedan od glavnih kandidata za Nobelovu nagradu, izjavila je povodom Alis Manro: „Divna književnica čija dela sam čitala četrdesetih godina, kada sam živela u Ontariju. Alis Manro je pored ostalog oduvek bila ’pisac za pisce’. Kakva radost što je odlikovan pripovedač čehovljevskog senzibiliteta.”
Đampa Lahiri, dobitnica Pulicerove nagrade za književnost 2000. godine: „Kada sam otkrila rad Alis Manro, izgledao mi je revolucionarno i i dalje mislim tako. Uputila me je u svemoć pripovetke, preokrenula je taj žanr, inspirisala me je da tragam dublje, da rušim zidove. Njen rad dokazuje da misterija ljudskih odnosa, ljudske psihologije, ostaje suštinska pokretačka snaga književnosti. Radujem se ovim vestima i uzbuđena sam zbog nje, zbog svih čitalaca sveta.”
Lori Mur smatra da je Nobelova nagrada dodeljena Alis Manro trijumf za sve pripovedače i za njene prevodioce. „Teme Alis Manro su sudbina, ljubav i vreme. Ona nas podseća na to da su ljubav i brak uvek važne teme za priče, da uobličavaju živote, na dobar ili loš način…”
Roksana Robinson: „Kao i Čehov, Alis Manro nema seksističkih niti političkih opaski. Ona prosto svedoči o ljudskom iskustvu, kao da izveštava sa fronta. Ipak, njena poruka jeste politička i podrazumeva da su žene i devojke, koje su vodile živote koji prepune ograničenja, jednako važne kao muškarci koji prelaze granice ili love kitove. I ženskim životima upravljaju snažne sile, koje čine osnovu svakog važnog iskustva.“
Izvor: Politika
Foto: Sipa
