Krenite put Sicilije: Zlatne školjke, eukaliptusi i legende o mafiji
Boje sumraka u seocetu Solanto
“Pjano, pjano…”, rekao nam je Sicilijanac, sredovečni nosač kofera dok smo nestrpljivo cupkali čekajući stvari na aerodromu u Palermu. Iste reči kasnije ćemo čuti od prodavca lubenica, čuvara plaže, kelnera u Taormini, vodiča sa Etne…
Dakle, pjano, pjano – (polako, polako) baš takvim tempom nametnutim temperaturom od 40C, i žeženim suncem koje do sedam uveče prži ignorišući sve bedekere što pišu o “umerenoj sredozemnoj klimi“ – krećemo u obilazak Sicilije. Uzduž i popreko, od sinjeg mora do najviših gora…
nestvarno i kao iz priča
Pre nego što ćemo sleteti, pilot aviona nam je skrenuo pažnju da nadlećemo vulkan Etnu. Nažalost, videli smo samo oblake: bliski susret “oči u oči” sa ovim jedinim živim i najvećim vulkanom u Evropi, nas dvoje ćemo doživeti nekoliko dana kasnije. Ono što nam pilot nije rekao, a što smo znali i pomalo strepeli bilo je sletanje na internacionalni aerodrom Falkone i Borselino nazvan po imenu dvojice sudija stradalih u borbi sa mafijom. Kažu da ga je ta ista mafija tako stešnjenog smestila između mora i ogromne planine da bi neprimećena dolazila i odlazila.
Planina i vulkan Etna
Glavni grad Palermo ima 25 pozorišta u kojima se preko zime teško može pronaći slobodno mesto pošto se rezervacije izvrše za celu sezonu.
Autobus klizi besprekornom asfaltnom trakom. Između sicilijanskog nevino plavog neba i ne tako nevinog Mediterana, vazda treperi dugački žućkasti oblak koji izlazi iz jednog od vrhova planinskih, tamo u daljini. Mimo nas promiču stene i taman pomislite kako je sve golo i pusto kad se pred vama pojavi dolina limunova, narandži i palmi, onih visokih, nesagledive krošnje. Tu su i eukaliptusi. Neomiljeni Duče (Musolini) doneo je ovu “vodopiju” čak iz Australije da od njega pravi bronhi-bonbone i papir najboljeg kvaliteta. A ono pije slatku planinsku vodu, raste i šumi kao da priča…
Katedrala u Palermu
Sicilija je najveće mediteransko ostrvo koje pripada Italiji. Uz Sardiniju i Val D’Aostu, jedna od tri autonomne pokrajine Ima šest miliona stanovnika. Od “špica čizme” Apeninskog poluostrva Sicilija je odvojena Mesinskim moreuzom širokim samo tri kilometra. Predanje kaže da je taj uzani deo mora bio dom morskih nemani koje su napadale brodove i u svoje dubine odnosile mornare…
Glavni grad Sicilije je Palermo sa milion stanovnika, prostire se u “Konca d’oro” – zlatnoj školjki, između planine Pelegrino i prostranog zaliva Tirenskog mora (na suprotnoj obali je Jonsko). Sve posle Palerma je drugačije od ostalih delova Italije: od hrane, muzike, boja, mirisa, sunca, vrelog sicilijanskog i uvek prisutnog, svežeg planinskog povetarca – i jezika koji pre podseća na keltski nego na domicilni…
Ribarski brodići u luci Kefalu
Sicilija kao i Palermo je uvek bila na udaru osvajača, zato ima bogatu istoriju. Posle feničanske, grčke, (osmi vek pre nove ere) a potom rimske dominacije (treći vek) dolazi vizantijska (peti vek), pa arapska (deveti). Najupečatljivija je normanska (od jedanaestog do trinaestog veka n. e.) koja je i ostavila najviše traga u kulturi i umetnosti. Zato, čim smo stigli u Palermo, prvo smo posetili Palatu Normana (današnji parlament), a potom se popeli na brežuljak u Duomo Monreale, letnju rezidenciju sagrađenu u dvanaestom veku po želji normanskog kralja Vilijema Drugog Dobrog (za razliku od Vilijema Prvog Lošeg!). Obe palate predstavljaju izuzetnu i raskošnu kreaciju nastalu spajanjem tri kulture koje su tada živele zajedno na ovom prostoru: islamska, vizantijska i romanska. Unutrašnjost palate ima osnovu bazilike sa predivnim mermernim ornamentima, slikama i mozaicima na kojima je prikazan Stari i Novi zavet.
