Kristina Radenković: Ljubav je blagoslov koja pokreće svet!

Oduvek je obožavala kvizove „jer ono što znamo samo je jedna kap, a ono što ne znamo čitav okean“. Zato je bila veoma srećna i uzbuđena kada joj se pre nešto više od dve godine ukazala prilika da vodi najgledaniji televizijski ispit opšteg znanja na našim prostorima, popularnu „Slagalicu“. Stalni gledaoci već posle prve emisije bili su toliko oduševljeni šarmantnom Novosađankom, da su joj, kasnije su naveli u reakcijama, svaki lapsus unapred oprostili. Iako se školovala da bude glumica, Kristina Radenković ističe da je gluma za nju sada hobi, dok joj je rad u medijima zanimanje. Ni ove godine nije propustila „Egzit“, koji se održava u njenom rodnom gradu, a pravo sa četvorodnevnog festivala vratila se u studio „Radio-televizije Srbije“, gde je prošle nedelje snimala finale „Slagalice“. Kristina, koja se u slobodno vreme rekreativno bavi i „plemenitom veštinom“ boksom, jer je udaranje vreće oslobađa negativne energije, bila je u žiži interesovanja i zbog burne dugogodišnje veze sa rukometašem Ljubom Jovanovićem. Budući da je ta ljubav sada samo stvar njene prošlosti, odlučila je da se posveti novim profesionalnim izazovima koji je od jeseni očekuju.

– Volim svoj posao i mnogo se angažujem kad dobijem novi zadatak ili počinjem rad na novoj ulozi. Nisam od onih koji rade levom nogom, jer to ne trpe ni gluma ni televizija. To su transparentne profesije, neprestano izložene javnosti, te mi je svaki posao izazov – kaže Radenkovićeva.

Koliko je jednoj autentičnoj Novosađanki bilo teško da se preseli u Beograd i šta prestonici najviše nedostaje u odnosu na vaš rodni grad?

– Nijedna promena nije laka, pa tako ni moje preseljenje u dvadeset osmoj godini nije prošlo glatko. Trebalo mi je vreme za adaptaciju. Iste godine počela sam da radim na televiziji i izgubila sam oca. Bilo je veoma teško, ali, što kažu stariji, i to je prošlo. Prestonica i ja smo se polako navikavale jedna na drugu i sada mogu da kažem da je zaista savršena. Nedostaju joj jedino neki dragi ljudi, ali Novi Sad nije na kraj sveta, iako me tamo za svaki ugao vezuje neka uspomena. Dolaskom u Beograd moj život se promenio iz korena, jer je ta odluka povukla i neke druge poteze na svim poljima.

Nedavno ste izjavili da vam se u životu uglavnom sve dešavalo baš kada je trebalo.

– Mislila sam na profesionalne stvari. Na moju veliku sreću, nikada se ništa nije dogodilo, a da ja prethodno nisam bila spremna za takav izazov. Počevši od upisa na Akademiju umetnosti, preko raznih uloga, do televizije. Smatram da čovek dobija onoliko koliko može da podnese i iznese. Sve što mi je u poslu dolazilo imalo je stvarno dobar tajming.

Jesu li i najveće ljubavi stizale u pravo vreme?

– Nisu. Uvek će ostati žal za nečim što bi, da smo oboje tada bili emotivno zreli, potrajalo. Ali, sve to nas čini da danas budemo ovakvi kakvi smo, ranjeni, skrpljeni, voljeni, ali i spremni da volimo i dajemo.

Slušate li više razum ili srce? Šta manje boli kad se slomi?

– Ja bih da slušam razum, ali ne znam kako srcu da kažem ne. Idealna bi bila neka kombinacija. Međutim, ja sam čovek krajnosti, kod mene je sve ili-ili. Nikako ne mogu to da promenim. Kakva god da je odluka, uvek me boli srce.

Da li se u današnjem načinu života i sistemu vrednosti još vredi žrtvovati zbog ljubavi? Jesu li vaši partneri umeli da poštuju te žrtve?

– Ko može da kaže ne ljubavi ili da okrene glavu od nje? Ljubav je blagoslov koji pokreće svet, i svako ko je taknut tim osećajem potpuno drugačije postupa, misli i zrači. Svi činimo određene žrtve za osobu koju volimo, za sve ljude koji nam znače. I to se ne meri. Kad počnete da mislite samo na sebe, kad prestanete da pravite ustupke i da se ponašate kao par, jasno je da je ljubav ostala u nekim depoima.

Pročitajte ostatak članka OVDE.

Autor: Snežana Ilić
Foto: Mirko Tabašević