Kucamo na vrata zaboravljenih asova! Nikola Grbić Grba: Estrada je mašinerija za pravljenje novca!

Čuveni muzičar, kompozitor i tekstopisac Nikola Grbić već decenijama piše najveće hitove na našoj muzičkoj sceni. Njegove pesme izazivaju najdublje emocije, šira publika jednogasno na koncertima brojnih pevača peva stihove koje on piše. Izdao je četiri albuma: „Uspavanka za ozbiljne bebe“ (1987.), „Stariš li i ti“ (1990.), „Muškarci to ne rade“ (1993.), i „Bogu i Beogradu“ (2004.). Odrastao je na Karaburmi u Beogradu, a ovaj grad i država su duboko utkani u njega svakom svojom ulicom i predelom. Njegova pesma „Devet života“ je himna boemskog Beograda, a „Ovo je Srbija“ nalazi se u udžbeniku muzičkog vaspitanja. Zaslužan je za karijeru Ace Lukasa, a nedavno je gostovao na koncertu Marka Bulata u hali „Pionir“ i izazvao oduševljenje publike. Privilegiju da u autorovoj interpretaciji čuju pesme „Lešće“, „Mi smo još tu“, „Zauvek mladi“ i druge imaju posetioci „T-Puba“ i „Dunavske priče“.

O svojim stavovima u životu, iskušenjima i verovanjima govori u ovom intervjuu.

Vaše pesme se horski pevaju na koncertima širom Srbije. Zašto niste hteli medijski da se eksponirate?

– Pripadam generaciji koja je išla u školu kad je obavezan predmet bio „Odbrana i zaštita“ i jedna od lekcija zvala se „Specijalni rat“ tzv. spinovanje javnosti. Nismo predmet shvatali ozbiljno i ono šta je tu pisalo, međutim, doživeo sam pre deceniju i više uspostavljanje nove, lažne elite, bez ikakvih kriterijuma vrednosti. Distancirao sam se od medija zato što kad otvorim novine srećem se sa imenima ljudi koji mi ne znače ništa. Prava elita u muzici su Divna Ljubojević, Đorđe Stijepović, Zoran Todorović, Nemanja Radulović…  Od prave elite ljudi ovde jedino znaju za Novaka Đokovića. Za ostale ne znam zašto nisu prisutni, možda će da budu u rubrici zaboravljeni asovi. Zaboravili su Njegoša, zaboravili i mene.

Pesme koje pišete su proizvod burnog i bogatog života. Da li ste stvarno preživeli devet života?

– Najveći životni uspeh mi je što sam u decembru proslavio dvadesetu godišnjicu tridesetog rođendana. Mislim da nisam svih devet proživeo. U našoj tradiciji koja se prenosila u desetercu sa kolena na koleno postoji misao da se ne napušta bojište dok bitka traje. Dok je čovek živ nije završio posao na zemlji, tako da ja nisam ni pola života proživeo, sve tek počinje.

Za vas kažu da ste najveći beogradski boem. Poslednji album koji ste izdali zove se „Bogu i Beogradu“. U kakvoj su vezi Bog i beomski način života?

– U Bibliji postoji misao da carstvo nebesko nije rezervisano za hrabre, bogate i pametne, nego za bezazlene. Bog je upravo najpotrebniji ljudima koji žive na ivici, što bi stari Srbi rekli, bez nevolje nema bogomolje. Opet ću ponoviti Hristove reči da Bog nije ni u palatama, ni u sjajnim zdanjima, nego je negde u srcu ljudi, a da bi otkrio sebe čovek kao u pesmi Vaska Pope „Igra“ mora da padne na dno, da oseti stvaran život, jer se tu otkriva Bog, u nevolji, na ivici. Kad je Neron zapalio Rim, hrišćani su bili okrivljeni i proganjani, a Svetom Petru se dok je bežao iz grada ukazao Isus koga je pitao: „Quo vadis, Domine?“ (Kuda ideš, Gospode?), na šta je dobio odgovor da ide u grad nazad da ponovo bude razapet na krstu kad njegovi učenici ne veruju u njega. Sveti Petar se podstaknut Hristovim odgovorom vratio u Rim, gde su ga razapeli. Pesma „Bogu i Begradu“ nalazi se na istoimenom albumu, to je ta priča.

Pesma „Lešće“ je dirljiva i duboka. Kakva priča stoji iza nje?

– Lešće se nalazi blizu Karaburme gde sam odrastao, to je najlepše mesto za gradnju kuće iz snova, odatle se pruža pogled na Pančevo. Kad smo čuli da će na tom mestu da se pravi groblje nismo verovali. Nekad smo tu krali trešnje, igrali se, a danas je Lešće veliko naselje, sa sirotinjskim grobljem. Klinac iz kraja koji je bio mlađi od mene voleo je da svira gitaru, razboleo se i umro. Na njega sam mislio, iako on nije sahranjen na Lešću. Događaj je istinit, i kao što piše na omotu cd-a, ili se ide pravo na Lešće ili u inostranstvo. Lešće je kraj svih naših puteva.

Odlazili ste iz Beograda, iz Srbije, ali i stalno vraćali nazad. Zašto?

– Zbog matematike. U školi su nas učili da je najbliži put od tačke A do tačke B prava linija. Ako sam već rođen ovde, najbliži put do raja je pravo na gore, da sam trebao da budem negde drugde rodio bih se tamo. Rodio sam se sa nekim razlogom, verujem da sam želeo da se rodim ovde, i da deca biraju roditelje i da ne postoji slučajnost. Postoji izreka da je konjima uvek trava zelenija na drugom brdu, tako je i sa ljudima koji su otišli. Većina je otišla privremeno, a to privremeno je mnogima postalo zauvek. Svako ima svoje razloge za odlazak i ostanak, ja sam uvek išao da bih se vratio.

Koliko su klinci različiti od srednje generacije kojoj vi pripadate? Šta je bilo dobro nekad a šta sad?

– To je duh vremena. Dobro, zlo, ljubav, tuga su kategorije koje se nikad ne menjaju, jedino ih mi doživljavamo u različitim oblicima. Danas je neko tužan kad izgubi na video igrici, a u praistoriji je to izgledalo drugačije, padne mu kamen na glavu. Drugačiji je sistem obrazovanja, mi smo strašno bili hendikepirani sistemom pionirskih marama, imao sam veliku želju da se to promeni, međutim promenilo se na gore. Ne verujem u sociološku podelu, ne verujem u to kako sociolozi odrede, na primer rođene između sedamdesetih i osamdesetih kao jednu grupu. Verujem da su ista sociološka grupa onaj sa osamdeset i onaj sa osam godina koji imaju želju za sazrevanjem i traganjem, čovek je star onda kad se boji da započinje. Čak ne mogu da pravim podelu na žene i muškarce, oni koji hoće za njih nema izgubljenih bitaka. Postoje oni koje bih nazvao masa, koji se uobličavaju preko medija, novcem, ovako ili onako. Srećem sjajne klince, ima odličnih primera. Pitanje je i ko kakve naočare hoće da nosi, ja uglavnom želim da vidim te bolje, pametnije, a ima ih mnogo.

Na muzičkoj sceni koga biste izdvojili od pripadnika mlađe generacije?

– Violinista Nemanja Radulović je sjajan, to nema veze sa vrstom muzike kojom se neko bavi, nego sa onim što nosi u sebi. Ljudi vole da koriste reč talenat, to je starorimski zlatnik, naša reč za to je dar, a kad se pročita naopako onda dobija novo značenje, rad. Mladi pevač, Dušan Svilar je upisao Akademiju i ozbiljno se bavi muzikom. Spomenuo bih i Acu Sretenovića iz Kragujevca i njegov bend „Propaganda 117“. Ima sjajnih ljudi koji pišu, ali ne žive u Beogradu. Onaj ko nije u blizini centra, i ne šlihta se određenim grupacijama ne postoji. Estrada je mašina za pravljenje novca. Isfabrikuju ih, obuku, našminkaju da budu lepi i to je dovoljno. Oduševljen sam hiphoperima, imaju u sebi crtu pobune. Izdvojio bih bend „Mortal Kombat“, klinci zdravo i normalno vide stvarnost, nadam se da će za njih tek da se čuje.

Šta za vas znači biti muzičar?

– Najviše me nervira kad čujem kako se reč umetnost koristi. Umetnost je privilegija duhovne aristokratije, zahteva duboko traganje, kopanje po sebi. Da bi čuo muziku moraš da čuješ tišinu u sebi. Sve što mi radimo je polovina, kad sviram ja sam samo pola, a druga polovina je onaj ko sluša, ako se tu napravi celina onda je to-to. Upropaštavaju decu na raznim audicijama. Šta znači to što znaju da pevaju? Imaju svi noge pa ne mogu da trče maraton. Biti muzičar je način razmišljanja, način života, spajanje polovina u celine. Oni uče klince da prave sebi idole od samih sebe, većina njih vide sebe kakvim su ih mediji stvorili.

Koje ste ludosti činili iz ljubavi?

– Kad sam bio mlad sreo sam devojku koja je studirala prava, a koja je nama sa Karaburme bila nedostižna. Imao sam druga koji je prodavao knjige ispred fakulteta, uzeo sam par knjiga, pročitao ih i ubedio je da sam pravnik. Pročitao sam knjigu o psihologiji motivacije, oduševljen sam tom knjigom i mislim da je ugrađena u mene, i neku o autorskim pravima, to mi je tad već bilo potrebno. Uspeo sam da je ubedim, dalje nije za medije.

Kada biste mogli da krenete iz početka šta biste promenili?

– Ne bih povredio neke ljude i uzeo bih za sebe više slobodnog vremena. Svi mi prebacuju da uzimam previše slobodnog vremena, ja bih to još više radio. Ljudi odlaze u momentima koje ne možemo da kontrolišemo. Postoji sjajna kompozicija Aleksandra Sedlara „Idi vidi dedu“, upozorenje unuku da više pažnje posveti dedi jer će sutra biti kasno. Ljudi uživaju u aplauzima, ja uživam u zahvalnosti da sam nekad nekom učinio neke trenutke života lepšim.

Autor: Đurđa Vukšić, Life Content
Foto: Promo, omoti albuma