Lago di Garda: Bajkovito jezero na severu Italije!

Planina Monteroketa, visoka 1.575 metara, podnožjem je doslovno uronila u najveće jezero u Italiji, dugo 52 kilometra i površine 360 kvadratnih kilometara, Lago di Garda. I kao da je zagrlila jezero na njegovom severnom delu gde dubina dostiže 120 metara i spokojno stražari nad lepotom koja je više od čarolije. Zato nije slučajno što su kroz vekove na ovo prelepo mesto dolazile, ali i ostajale u njemu, ili u najbližem okruženju, svetske intelektualne veličine. Gradovi koji su magnetski privukli mnoge umne glave, Riva di Garda i Rovereto, poznati su po mnogo čemu, ali ponajviše po muzejima savremene i futurističke umetnosti. Rečju, jedno srećno „parče” zemlje.
Mladi Mocart svoj prvi koncert održao je u Roveretu 1769. godine, Gete je put po Italiji, u kojoj je boravio dve godine, započeo u ovom lepom gradu (1786. godine) i na kući u kojoj je stanovao postavljena je spomen-ploča. U njemu je u dužem periodu boravio i Tomas Man, a na obali jezera Garda i danas kao nanizani biseri stoje kuće u kojima su boravile mnoge slavne istorijske ličnosti pa i Kafka i Niče. Mnogima je možda poznatiji južni deo jezera Lago di Garda, sa mestima Sirmione i Dezencano, ali ne može se ni naslutiti koliko čarolija ima na severu – između jezera i neba, između planine koja dodiruje nebo i odslikava se u bistroj vodi jezera.
Njegova najsevernija tačka je grad Riva, a jezero se prostire tako da zahvata tri regiona – Trentino, Veneto i Lombardiju. Istorija je ovom kraju donosila i nevolje i dobra. Posle pada Rimskog carstva, gradom Riva dominirali su Goti, Longobardi, pa Mlečani koji ga osvajaju 1440. U novijoj istoriji, od 17. veka, Garda je bila pod dominacijom Biskupske kneževine Trenta, a gospodari su se menjali sve do 1918. godine, kada ga osvaja italijanska vojska. Treći rajh aneksira teritoriju Trento, Bolcano i Beluna 1943. tako da Riva, od 1943. do 1945. doslovno predstavlja granicu između zone pod kontrolom nacističke Nemačke i Italijanske Republike, čiji je glavni grad u to vreme bio Salo, udaljen 35 kilometara. Na obali jezera, tu gde je bila granica, nalazi se Muzej u kome se čuvaju eksponati koji datiraju još iz stare ere, odnosno 4.000 godine pre Hrista, pa sve do Rimskog carstva.

Ima zaista dosta kurioziteta u tom podneblju: Rimljani su pre 2.000 godina doneli masline i zasadili ih tako da i danas, na samoj obali jezera, u parku Garde, rađaju neka od ovih antičkih stabala. To je, inače, nasevernija zona na svetu gde rastu masline. Grad Garda prava je perla na obali jezera sa istorijskim centrom iznad kojeg dominira planina, a samim gradom iskopine (otkrivene pre samo sedam godina) rimskog kupatila, savršeno uređenog za ono doba. Sve je ostalo netaknuto i posetilac se zaista može diviti toj nekadašnjoj organizaciji.
U Gardi ni leti nije nepodnošljivo toplo jer svežinu svakodnevno donosi prijatan vetar „ora“. Tokom čitavog dana moguće je ukrcati se na jedan od malih brodova i ploviti jezerom, jer samo oni imaju dozvolu da uđu u luku. Sva druga plovila, pa ni najmanji ribarski brodići, ne mogu zagađivati okolinu izduvnim gasovima iz motora. Zaštićenih zona na severu Italije ima zaista mnogo, jer se na taj način najbolje čuva čovekova okolina. U sjaju vode jezera ogledaju se i brojni hoteli, a među najlepšima je jedan stari biser, sagrađen u vreme Austrougarskog carstva, „Lido Palas“ iz 1899. godine. Naime, ovaj deo obale jezera svojevremeno je bilo omiljeno turističko odredište habzburške kraljevske porodice tako da pažljivo dizajnirana unutrašnjost hotela i danas evocira lepotu življenja iz vremena „bel epok“.

Pre nekoliko godina vlasti ove provincije odlučile su da renoviraju hotel i dograde ga, ali su se svojski potrudile da ni na koji način ne naruše njegovu arhitektonsku lepotu i sklad sa lepotom prirode koja ga okružuje. Danas je to luksuzni hotel sa pet zvezdica koji obiluje svim sadržajima koji pripadaju hotelima takve kategorije – sobe, restorani, fitnes centar, park koji je ukrašen po najvišim estetskim standardima hortikulture. I glavni šef kuhinje značajna je vrednost ovog hotela, jer je nosilac odličja zvezda Mišlen. Jela koja kreira savršena su umetnička kulinarska dela, a ovde se uzgaja i većina povrća koje on koristi. To su najkvalitetniji plodovi jer potiču iz zaštićenih prostora.

U hotelu „Lido Palas“ služe se vina proizvedena od autohtonih loza, iz vinograda od kojih pojedini postoje od 1830. godine. To su bela, crvena ili penušava vina koja obavezno odstoje najmanje 18 i do 30 meseci, zatim stopostotni „šardone“, kojeg smatraju italijanskim šampanjcem. Ali za njima nimalo ne zaostaju ni širom sveta poznata vina kao što je „muler turgau“ ili aromatični „traminer“.
Mada su samo jezero i grad Garda najveće turističke atrakcije ovog kraja, turiste iz celog sveta privlači i grad Rovereto sa 39.000 stanovnika, poznat po velikim muzejima savremene italijanske umetnosti: Mart i Depero. Postoji dokument da je Rovereto postojao još u gvozdeno doba, ali ponajviše se o njemu zna iz perioda Rimskog carstva. Fasciniran ovim gradićem kroz koji je svojevremeno prošao, veliki Dante ga pominje u svojoj „Božanstvenoj komediji“. Ipak, Rovereto je najveći procvat doživeo u vreme Austrougarskog carstva, o čemu rečito govore brojne građevine i spomenici.

Ali, da se vratimo muzejima Rovereta. Mart je otvoren 2002. godine i predstavlja najveći muzej savremene umetnosti u Italiji. Izgrađen je krajem 20. veka i obuhvata oko 24.000 kvadratnih metara ukupnog prostora, a samo izložbene dvorane zauzimaju površinu od preko 6.000 kvadratnih metara. Ovaj muzej je izgrađen u rekordnom roku, 1998. je postavljen kamen temeljac i do 2002. je na tom mestu nikla zadivljujuća ultramoderna građevina. Ove godine je postavljena izložba koja traje do oktobra pod nazivom „Čarobna opsesija“. Posetioci će moći da uživaju u 1.200 umetničkih predmeta koji svedoče o vremenu u rasponu od oko 150 godina. Inače, u depoima muzeja čuva se oko 30.000 umetničkih dela. Sama konstrukcija muzeja predstavlja svojevrsni kuriozitet. U najvećem broju izložbenih dvorana krov je od stakla, pa prirodno osvetljenje maksimalno pojačava umetnički doživljaj. Toliko je istorije i lepote u prostorima muzeja Mart da šetnja duga 1,5 kilometar, da bi se video aktuelni izložbeni prostor, zaista prođe neprimetno. Aktivnost samog muzeja je ogromna jer svoje izložbe organizuje širom sveta. Za svega desetak godina, koliko ovaj muzej postoji, njegova umetnička dela videla je publika u brojnim gradovima sveta: Vašingtonu, Parizu, Berlinu, Buenos Ajresu, Moskvi, Madridu. Ona su stigla i do Brazila i Vijetnama. Skoro da je reč i o nekom putujućem muzeju koji se ne skrašava na jednom mestu. Da bi takav muzej preživeo i pored činjenice da godišnje okupi oko 350.000 posetilaca, organizuju se razne dodatne aktivnosti koje su uvek, na ovaj ili onaj način, povezane sa umetnošću. A u Italiji je to svakako i hrana, jer i prezentacija onoga što se servira na tanjiru mora da bude pravo umetničko delo koje zadovoljava i čulo vida i čulo ukusa gurmana koji ne prihvataju uobičajenost svakodnevice. Zato već nekoliko meseci, svake večeri, poznati šefovi kuhinje, sa najznačajnijim italijanskim i svetskim odličjima, prikazuju u velikoj sali muzeja svoju kreativnost. Naravno, posetioci potom gustiraju njihove vrhunske kulinarske kreacije.
Posetili smo i muzej Depero koji je dobio ime po Fortunatu Deperou (1892-1960), koji je u 20. veku učestvovao u stvaranju futurizma. Naime, on je još davne 1914. izlagao svoja dela zajedno sa predstavnicima tadašnje avangarde, Kandinskim i Sironijem. Kasnije upoznaje internacionalni svet pozorišta i slikarstva i otvara u Roveretu Umetničku futurističku kuću i eksperimentiše sa primenjenom umetnošću. Gradske vlasti su davne 1959. otvorile „Galeriju Mezeja Depero“, prvi futuristički muzej u Italiji, i angažovao Deperoa da dekoriše sale, izlaže svoj futuristički nameštaj, crteže, tapiserije, brojne projekte iz oblasti arhitekture, pa i naslovne stranice brojnih poznatih časopisa kao što su „Veniti fer“ ili „Vog“, kao i crteže scenografija, pozorišnih kostima…
Dok šetamo kroz grad, obilazimo muzeje, crkve, knjižare, primećujemo da se renovira pozorište koje nosi ime „Rikardo Zandonai“. Saznajemo da je to prvo trentinsko pozorište. Ali nešto dalje opet nailazimo na ime Zandonai. Tako se zovu i Muzička škola i Međunarodni naučni centar. Rikardo Zandonai bio je poznati kompozitor, i najpoznatija izdavačka kuća nosi njegovo ime, a njen prevashodni cilj je prevođenje književnih dela iz Istočne Evrope sa „posebnom pažnjom na balkanski prostor“. Zato odlučujemo da malo zavirimo u aktivnosti te kuće i – imamo razloga da budemo ponosni, sudeći po izboru dela naših književnika čije prevode je objavila ova izdavačka kuća. To su dela Ive Andrića, Davida Albaharija, Miljenka Jergovića, Aleksandra Tišme, Dušana Veličkovića, Ivice Đikića, Dragana Velikić, Filipa Davida, ali i Miroslava Krleže, Marice Bodrožić, Mirka Kovača, Borisa Pahora. Tako smo se mi preko Rovereta raširili u Italiji. Pored Šelinga, Balzaka, Hajdegera – eto i nas.

Izvor: Novosti