Ljuba Aličić za SCANDAL! o tome zašto ne može da vidi očima Zoricu i Kemiša, Lukasa, Maju Nikolić….

Ljuba Aličičić, umeren i odmeren, pevač moćnog glasa, decenijama uspešno opstaje na estradi. Mnogo puta proglašavan pevačem godine, čak i decenije, ali on ne mari za muzičke trendove, za estradne, muzičke, modne i ostale novotarije. Kaže da je čist konzervativac i da mu je muka od svega što se danas u muzici naziva modernim.

„Muka mi je od estrade, sklanjam se koliko mogu. Hvala Bogu, imam troje unučića, uživam sa njima, oni mi odvlače pažnju od svih gluposti. Da stalno pratim šta se dešava, završio bih u ludnici! Estrada se pretvorila u kudnicu, već dugo vlada neviđeni haos. Ma muka mi je od svega. Od štancovanja zvezda, do toga što muzikom vladaju nepevači, i lažna popularnost kojekakvih čudnih likova… Boli me to!“

Šta te je poslednje iznerviralo?

„Gledao sam Pinkove zvezde i pao mi je mrak na oči. Ovi, brate, iz žirija, kao da su uhvatili boga za onu stvar. Poludeo sam kad sam video da izbacuju četiri najbolja pevača. Ljudi moji, pa gde će im duše? Na šta to liči? Da su mi bili bliži, ko zna ša bih im uradio. Ma sav sam se tresao od muke! Sve me je, kao, baš briga, ali poludim za čas. Ne znam kako se narod ne umori od tih gluposti…“

Da li ti je palo na pamet da pozoveš nekoga od njih, pa da im u lice kažeš šta misliš?

„Ma šta mi treba da se kačim sa njima! Da ih zovem, da im još dam na značaju. Nemaju, brate, srca kad su onakve mlade pevače izbacili, kao da su ih ubili! Ubili im volju, muzičke karijere. Ma lepo im je Dragana Mirković rekla – Sram vas bilo! Ne znam, brate, šta je Kemišu i Zorici, ne znam šta je Maji Nikolić… Sramota, bre, najbolji ispadaju. Ne mogu to više očima da gledam. Boli me nepravda, pa to ti je!“

Kakav ti je žiri u Grandu?

„Jedino su iskreni Marija Šerifović i Aca Lukas. Ovo ostalo je sačuvaj Bože!“

Da li bi ti ušao u žiri?

„Ma kakvi, boli me uvo, nikad tamo ne bih otišao! Da ja nekome sudim, da se natežem sa budalama… Imam preča posla! Ja sam, brate, za sve njih institucija, ja sam iznad toga! Da komentarišem tamo kako se ko obukao? Pre bih crk’o. Ej, bre, ko je gledao kako se oblačila Vida Pavlović, kako se oblačio Šaban Bajramović, Bora Spužić Kvaka? A svi su ubijali od pevanja. Sve, bre, pevačine! Legende! Ovi danas mogu da sanjaju da jednog dana budu kao oni. Ko može da zameri jednom Šabanu Šauliću kako se obukao? Čovek pravi haos svuda gde se pojavi, i on ubija kako peva! Kakvi, bre, imidži i slične gluposti. Ništa ja to ne priznajem!“

Koga ceniš od kolega?

„Zna se, brate, ko su pravi pevači. Šaban, Marinko, Miroslav, Snežana Đurišić, Dragana Mirković, Verica Šerifović, Sinan Sakić, Zorica Brunclik, Saša Matić… Dobro, ima još poneko, neka se ne ljuti ako sam ga zaboravio. Svi ostali mogu da bace mikrofone, niko neće ni da primeti! Za mene oni i ne postoje. Mogu da se muvaju po estradi koliko hoće, ne primećujem ih.“

A pevači iz mlađe generacije?

„Koji, bre, pevači? To su sve obični gmizavci i pevačići!“

Valjda ima neko ko je više od toga?

„A, da, ima, ovaj mali Darko Lazić. On će da bude klasa. I ona mala Nadica Ademov je dobra, dobar posao pravi.“

A Rada Manojlović, Milica Pavlović?

„Ma kakvi! Svaka čast Milici Pavlović, ali ona nije neka pevačica. Ona je igračica. Pa i Saša Popović je izjavio da njoj i ni treba da peva kad onako igra. Da li baš tako, ili nešta slično…“

Milan Stanković?

„On dobro peva, ali dečka nigde nema… Davno ništa nisam čuo!“

Pa njegova nova pesma ima milionske preglede!

„Ma mani me sa pregledima i sličnim glupostima. Kakvi pregledi, kakvi bakrači! Može neko da se pali na to, ali mene za te preglede boli uvo! Da ti kažem koliko sve to nema veze sa mozgom. Ima jedna mlada pevačica, ne zna se o njoj ni ko je, ni šta je, a haos pravi na ciganskim svadbama. Nisu cigani glupi! Mesto da papreno plate zvezde, oni lepo pozovu tu klinku, ili neku dugu koja razbija i one im naprave neviđen posao. Naprave devojke ludilo od provoda, a gaža im 500 evra. Devojke rade, ne broje preglede!“

Zar ti ne pratiš koliko tvoje pesme imaju pregleda?

„Imam preča posla. Ali ljudi mi prenose da ih ima dosta. Naravno da ih imam dosta kad ne snimam svašta, ne pevam gluposti.“

Ko je najbolja pevačica u Srbiji?

„Zorica Brunclik! Nijedna joj nije ni do kolena, nema joj ravne. Može o njoj da priča ko šta hoće, ali ona je pevačina! O njoj svašta govore oni koji je ne poznaju. Jeste, žena glavu drži visoko. Pametna, ako ona sama ne ceni sebe, ko će drugi da je ceni?“

A šta misliš o njenom imidžu, ti baš i nisi za te egzibicije…

„Nisam ja za to, neviraju me takve stvari, ali njen slučaj je posebna priča. Ume, brate! Ima petlju!“

Kad ćeš ti malo da se osavremeniš?

„Šališ se? Da pravim cirkuzanta od sebe? Ni u ludilu! Da budem kao ostali cirkuzanti koji su spremni na sve kako bi skrenuli pažnju na sebe? Misle, kao, tako će da ušićare koju paru. Nekad tako nije moglo. Znalo se ko je pevač. Nekad me sramota što sam pevač. Sramota me tuđe sramote. Normalno je da čovek bude čist, uredan, pristojan. Ali, da pravi kojekakve egzibicije, da se onima koji ga gledaju smuči život… Jednom je moj sin stavio minđušu. Ej, muškarac i minđuša! Prebio sam ga. Hteo momak da se svidi devojci, a napravio budalu od sebe.“

Kad neko kritikuje, kolege kažu da je ljubomoran na tuđi uspeh…

„Hej, na koga ja da budem ljubomoran? Pa ja sam postigao ono o čemu većina može samo da sanja! Da budem ljubomoran na ove jadne pevačiće i gmizavce? Kad mi se nekad jave sa Dobar dan, kolega, meni padne mrak na oči… Čuj, mi kolege… Neki tamo balavi kicoš koji je snimio jednu presmu i ja. Danas svaka budala misli da je pevač.“

Sećaš li se kako si se ti izborio da postaneš pevač?

„Ja sam rođeni pevač! Pakao sam prošao, još od detinjstva. Otkad znam za sebe, nisam mogao bez pesme i kafane. Pođem u školu, a noge me nose u kafanu. I stojim tako pred kafanom, slušam šta se dešava. Otac me je ubijao od batina što vreme provodim pred kafanom, a ne u školi. Nije bilo tih batina koje su me mogle odvući od muzike i kafane.“

Kad si prestao da stojiš ispred i konačno ušao unutra?

„Gazda je već bio primetio da jedan klinac svakog dana satima čuči pred kafanom. Izađe lepo jednog dana i uvede me unutra. Iz čista mira me pita hoću li nešto da otpevam. Zapevao sam bez straha i treme. Pevao sam, pevao, gosti su bili oduševljeni, a onda sam srećan odjurio kući po porciju batina. Moj život se od tada promenio.“

Ubrzo si napustio školu?

„U petom osnovne! Siroti moj otac je plaćao silne kazne što ne idem u školu. Stalno mi je govorio da ću biti slepac, da bez osnovne škole neću moći ni ulice da čistim. Odgovarao sam da ću sam biti kriv ako propadnem. Bili smo siromašni, pevao sam pocepan i bos. Čim sam počeo da zarađujem, kupio sam sebi da se obujem i obučem, počeo sam ocu da dajem pare, da može da plati kazne jer ne idem u školu… Tako sam rastao u kafani. Ona je bila moja škola, moj fakultet. Osladilo mi se da pevam i zarađujem, više niko me nije mogao od kafane odvojiti…“

Šta ti je rekao kada si uspeo?

„Detinjstvo pamtim po tome koliko je bio strog, koliko me je tukao. Nikako nije mogao da razume moju ljubav prema muzici. Zbog njegovog nerazumevanja sam pobegao od kuće i počeo da tezgarim. A kad sam uspeo, bio je mnogo ponosan. Shvatio je koliko je grešio.“

Da li si ti svoju decu terao u školu?

„Naravno da sam ih terao! Ne kažem ja da škola nije potrebna. Ne mogu svi da postanu veliki, poznati pevači i da zgrću brda love.“

ZABRANJENO PREUZIMANJE CELE ILI DELA VESTI I FOTOGRAFIJA!