Mala bara, puno krokodilki…

Prilično davno, na samom početku ove kolumne, nekoliko puta sam pisala o „najboljim prijateljicama“ i tome šta su u stanju jedna drugoj da učine kada prorade zavist, sujeta ili pohlepa – za muškarcem, novcem ili slavom, svejedno.
Tek, slušam pre par dana priču o dve do juče nerazdvojne drugarice koje su sada krvni neprijatelji… Obe se, kao, bave, istim zanimanjem, da prostite, obe su kreatorke. I tako, dok je ova prva, zvaćemo je Guzi, koja se time bavi nešto duže od ove druge, Udavače – verovala kako je u slučaju njene jaranice sve prolazni hir, odnosi su bili dobri, kafenisalo se svaki dan i olajavala se Doajenka. Onda je Guzi shvatila da Udavača ovim namerava „ozbiljno“ da se bavi i tikva je pukla. A kriza stegla. Narod kupuje ili kod Kineza (kao što je neko veče u jednoj jako gledanoj emisiji priznala voditeljka-spisateljica-slikarka sklona dobroj čašici) ili ovaj 1% onih koji imaju previše – u Rimu, Milanu ili Londonu. Ima par procenata i onih koji kupuju od šanera kao i lažne „luj vitone“ i „gučije“, ali onih koje bi da se okite šnajderajima Guzi, Udavače, pa i Doajenke – sve je manje. Drugi je problem što nisu samo kupci dekintirali već i „sponzori modnih revija“ (u velikoj većini slučajeva – čitaj – jebači!). I tako su se Guzi i Udavača pokarambasili oko istog sponzora i postale zakleti neprijatelji. Krenula su onda smeštanja preko medija pošto i jedna i druga imaju svoje pulene u tabloidima koji u poslednje vreme ne primaju više po 200-300 eura mesečno kao nekad nego se zadovolje i nekim skromnijim ručkom.
Pa je tako, kad je Udavača odlučila da nabavi nešto jeftiniji prostor za svoj butik i krenula da iseljava stvari iz starog prostora, njena dojučerašnja jaranica Guzi, saznala kad će doći kamioni za seljenje robe i inventara i obavestila paparace koji su to sve uredno slikali i izblamirali Udavaču koja je, kao, bankrotirala… Sa druge strane, pričala mi je jedna prijateljica koja je bila na poslovnom sastanku kod Guzi da je ova dok je u svom „studiju“ pričala o poslu sa njom, mazala paštetu na hleb svojoj ćerki… U ovdašnjem modnom biznisu sve izgleda vrvi od profesionalizma i korektnog ponašanja.
Doajenka je opet, gladna za publicitetom, izmislila priču o mladom udvaraču koji piše knjigu o njoj, a usput su se kao i smuvali. Čovek bi sin mogao da joj bude, a uz malo sreće i unuk… Ali, naslovna strana je naslovna strana, a da toga nije, ne bi je bilo…
Osim njih tri, na modnoj sceni je i ona blazirana „urbana kreatorka“ koja se bavi još i ugostiteljstvom a bije se oko istog momka, ocvalog manekena i slikara i to ni manje ni više nego sa Prvom damom. O njoj se međutim, već dugo ništa nije čulo, ljubavni jadi su je izgleda toliko stisli da ne stiže da se pojavljuje čak ni u „urbanim medijima“.
Ostalo je u toj ovdašnjoj „fashion industry“ još par „igrača u pantalonama“ kojih je jedan zaratio sa dugogodišnjom Muzom i prešao kod druge Muze, ovih dana aktuelne po ljubavi prema semenkama. Jedan drugi je jako smršao i sad izigrava frajera. Njegova nekadašnja Muza je davno prešla kod Dubokoglasog pa mu sad ostaje da nahvatava „sitne ribe“. Dubokoglasi je sem svoje Muze od skora maznuo i novu Muzu koju je, čujem, otkačio stari stilista Grof pošto mu je ostala dužna silne pare…
Sve u svemu, na sve strane, dolina suza, jad i beda, ponestalo i para i mušterija i jebača, „malo bara puno krokodila“, što onomad reče neki krimos u „Vidimo se u čitulji“. Jedino su sujete ostale velike i samo još one „voze“ ovaj nesrećni „modni biznis“ u Srbiji koji bi se, da tržišta i računice, već davno završio pod katancem.