Marko Belokio: Više niko ne veruje da politički diskursi mogu da transformišu društvo

Danas je politika i dalje „plemenita umetnost”, svetu su i dalje potrebni političari, ali to više nije izvor inspiracije, kaže dobitnik nagrade za životno delo na Festivalu evropskog filma.

Nikada sebe nisam smatrao provokatorom, danas čak manje nego ikada. Mada, očigledno je da sam uvek pričao svoje priče na način koji zahteva da se bude drugačiji. U restaurisanoj i „oslobođenoj” verziji filma „U ime oca” (1972) skratio sam mnoge dijaloge i scene za koje sam smatrao da se ponavljaju i reflektuju moju užarenu marksističku politiku iz tog vremena, kaže  italijanski reditelj Marko Belokio, uoči otvaranja sveobuhvatne retrospektive svojih filmova u okviru 15. Festivala evropskog filma u Lečeu (Salento, Italija).

Filmskom autoru koji je čitavu karijeru posvetio ogoljavanju hipokrizije u italijanskom društvu, često se konfrontirajući Katoličkoj crkvi, ali i levičarskim kamaradima iz svoje uzbudljive (maoističko) komunističke prošlosti, Festival u Lečeu,osim retrospektive, priredio je i svečanost dodele nagrade za životno delo, ali i izložbu njegovih crteža i slika u lokalnom Muzeju savremene umetnosti, nedavno viđenih i u njujorškom Muzeju moderne umetnosti.

Politika, psihoanaliza i važne istorijske figure italijanskog društva imaju istaknuto mesto u Belokijevim filmovima, poput: „Kina je blizu”, „U ime oca”, „Marš pobede”, „Galeb”, „Skok u mraku”, „Đavo u telu”, „Uverenje”, „Dobro jutro,noći” (o ubistvu Alda Mora), „Osmeh moje majke”, „Pobediti”, „Uspavana lepotica”. O tome da je on istraživač tanane linije između sebe samog, filma i istorije, svedoči i analitična knjiga „Marko Belokio: Moral i lepota” Serđa Tofetija, koja je u Belokijevom prisustvu promovisana juče u knjižari „Feltineli” u starom gradskom jezgru.

Pojmove moral i lepota lako je povezati s vama i vašim filmovima, ali ima li morala u današnjem svetu, kakav je moral u italijanskom društvu i italijanskim filmovima današnjice?

Koncept morala je relativan i razlikuje se od zemlje do zemlje, od filma do filma, a moj lični koncept morala povezan je s mojim obrazovanjem i Italijom. Ne čini se da današnje italijansko društvo nije više moralno, ali kada se uporedi sa starim danima,kada je postojala drugačija vrsta moralnosti, zato što je moralnost u prošlosti bila povezana s totalitarnim društvom i totalitarnim sistemom obrazovanja, razlike su vidne. Unutar strogog katoličkog obrazovanja, porodice i škole moralnosti se pridavao veći značaj. Reč „moralni” imala je veću težinu. Moral je bio i politička i religiozna stvar. U tim danima razgovarali smo s mnogoiskrenosti o utopiji i verovali da politika može da promeni stvari, da moral može da bude uspostavljen kroz politiku.

Svet se više ne menja politikom?

Kada pomislim na to,vidim da politika ima svoju plemenitost, ali više nema želju da promeni društvo. Reč moral nije nestala, ali je promenila značenje. Uticaj morala je mnogodrugačiji i to je primetno i u savremenim filmovima. Danas je politika i dalje „plemenita umetnost”, svetu su dalje potrebni političari, ali to više nije izvor inspiracije i niko više nije inspirisan politikom i političkim diskursima. Više niko ne veruje da politički diskursi mogu da transformišu društvo. Društvo se menja uz pomoć drugih parametara s kojima politika često ne barata. Što se tiče lepote, ako pogledate lepotu iz vremena Rafaela, Ticijana, Mikelanđela i lepotu danas, očigledno je da pričamo o dve različite stvari, dve različite forme umetnosti. Umetnost se promenila, ali istoriju ne možemo ignorisati.

Na vaše filmsko stvaralaštvo podjednako su uticali i politika i umetnost?

Pre nego što sam počeo da se bavim filmom bio sam opčinjen nemačkim ekspresionizmom, slikarima koji su imali snažne estetske, društvene i revolucionarne diskurse. Kada sam napustio slikarstvo i otišao na filmske studije u Ćentro sperimentale otkrio sam filmske ekspresioniste. Tako sam ja vezan i za slikarstvo i za film i uticaji ekspresionističke umetnosti na moje filmove su vidni.

Na izloženim crtežima i slikama vide se uticaji Munka, Šagala…

Mnogo je ekspresionista na mene uticalo tokom mojih „slikarskih” godina i sigurno je da su među njima i Munk i Šagal. Iako nikada nisam odustao od sebe kao slikara, svestan sam da moje slike vrede samo u odnosu s mojom filmskom karijerom. I s mojim filmovima, jer je većina njih nastala tako što sam crtao i slikao storibordove za svoje filmove. Ponekad poželimda pred sebe stavim štafelaj, ali moja radoznalost za korišćenje određenih boja i oblika uvek je povezana s mojim filmskim likovima, njihovim odnosima i svim što ću kao reditelj koristiti u filmu.

I u vašim filmovima, a vidim i na slikama, ima psihoanalize?

Život je za mene neprekidan pokret. Reč psihoanaliza može da bude i prazna. Odnos umetnika sa svojim nesvesnim jeste nešto što je deo suštine njegovog identiteta. Radim filmove na racionalan način, ali moja fantazija ima bliske odnose sa nesvesnim.

Vaša retrospektiva omogućila je ponovni susret i s prvim filmom „Pesnice u džepu” iz 1965. godine, ima li promena u odnosu na to kakav je danas odnos Italijana spram njihovog kulturno-katoličkog okruženja?

Svakako. Bilo je to drugo vreme. Za mene i mnoge iz moje generacije postojao je veliki kontrast između utopijskih ideala koje smo imali u odnosu na društvenu ravnopravnost i katoličku crkvu, koja je tada predstavljala reakcionarnu, protivničku snagu u odnosu na sve to. U filmu „Pesnice u džepu” postojao je taj mladi čovek čije je poimanje osvajanja slobode i davanja slobode zahtevalo čin ubistva majke i brata. Postojalo je nešto mračno i zastrašujuće u tom filmu.

I film „Osmeh moje majke”, baš kao nekad „U ime oca”, pratile su polemike, neki su ga nazivali buntovničkim i štetnim po Katoličku crkvu?

Svaki film prate priče različitih vrsta, ali su one u slučaju ovog filma poprimile razmere isforsiranog skandala. Moj film nije bio štetan po Katoličku crkvu. To je film o autoritetu, porodici i crkvi i ne smatram ga buntovničkim ili antireligijskim,kako mi se to pripisivalo. Govorim o religijskoj hipokriziji, sebičnosti italijanskog buržoaskog društva, o pravu na izbor, o pravu na mišljenje. O slobodi izbora da se bude vernik ili ateista.

Izvor i foto: Politika